МИСИОНАРСКО ОДЕЉЕЊЕ АЕМ

ENG

Срб           Eng

О једном „јефтином“ покушају да се Никола Тесла одвоји од својих духовних корена

Више пута сте ме увредили, али као хришћанин и философ, увек сам вам опраштао и само вас сажаљевао због ваших грешака…“ Никола Тесла, Писмо уредништву часописâ The Electrical Review и The Electrical Engineer (1898).

Повод за овај текст је интервју писца Дејана Стојиљковића који је 13. марта ове године објављен на интернет порталу nova.rs, а у вези са његовом књигом Тесла: Песник науке. На тај интервју су ми, између осталих, пажњу скренули председник једне познате америчке организације која се бави очувањем успомене на лик и дело Николе Тесле, један угледан београдски инжењер који ради у Институту „Никола Тесла“ и један ревносни свештеник из Раковице. Сва тројица су сматрала да је неопходан критички осврт, а кључни аргумент је изнео инжењер, који ме је следећим речима замолио да реагујем: „Народа ради, заслужио је зрео и несвађалачки коментар“. Управо „народа ради“ ћу се потрудити да у наредним пасусима пружим свој осврт. С обзиром да у интервјуу г. Стојиљковића нису изнете само погрешне интерпретације, већ је на пар места нанета и увреда на рачун Српске Православне Цркве и њених пастира, мој текст ће добрим делом бити полемичке природе – када неко вређа Мајку, зна се на који начин синови треба да реагују.

Но пре него одговорим на спорни интервју, подсетио бих јавност да ово није први пут да се на порталу nova.rs појављују тенденциозни текстови са циљем да се Никола Тесла одвоји од својих православних корена. Тако сам пре нешто више од годину дана реаговао на текст са истог портала, у коме је пренета изјава професора Велимира Абрамовића који је навео да је Никола Тесла „на питање које је вероисповести одговорио како верује у једног Бога који није описан у религијама, али да је најближи будизму“. У својој реакцији, у тексту под називом „Није светац, него геније“, коју сам објавио управо у листу Печат (бр.750/2023), отворено сам позвао професора Абрамовића да српској јавности коначно открије извор поменутог цитата који тако често наводи. До данас одговор нисам добио и то ме уопште не чуди јер поменуту изјаву Тесла никада није ни дао – наведене речи, заправо, представљају Абрамовићеву маштовиту интерпретацију Теслиног интересовања за далекоисточну духовност (која је несумњиво постојала у америчком периоду његовог живота). Професор Абрамовић је, притом, остао дужан и да одговори како се у његову тезу уопште може уклопити Теслин одговор Џ. П. Александру [датиран на 10. 12. 1901.], у коме на питање религијске припадности он одговара: „Припадам Грчко­Источној Цркви, у којој је мој ујак, најмлађи брат моје мајке, сада митрополит, но себе више волим да називам једноставно хришћанином“.

Обратимо сада пажњу на неке нове тезе о Николи Тесли које се покушавају пласирати са портала nova.rs, са очигледном тежњом да се највећи српски проналазач што више дистанцира од Српске Православне Цркве, у чијем је духовном окриљу одгајен. Пођимо прво од наслова интервјуа, који је (као и сваки медијски наслов) уредничка ингеренција. А наслов гласи: Дејан Стојиљковић: Због јефтиног патриотизма намеће нам се да је Тесла био православац, а он није марио за обреде чиновника у мантијама. Овако дугачак наслов, у коме је главна тежња да се Тесла покаже личношћу која је далеко од Цркве, је једним делом и clickbait, што ће рећи, срочен тако да што више људи „кликне“ на њега. Да бисмо били потпуно коректни према уреднику интернет портала nova.rs, приметимо да поменути наслов није његова умотворина, већ да се може склопити на основу изјаве Дејана Стојиљковића. Приметимо, додуше, да то није била једина нити кључна ствар о којој је г. Стојиљковић у свом интервјуу говорио. Избор наслова је, међутим, јасан када претходно знамо да га одређује уређивачка политика, а не садржај самог текста. Наиме, постоји нешто што се у западној литератури из области теорије медија означава термином bias, а односи се на непостојање вредносне неутралности највећег броја (ако не свих) мас-медија. То је, у неку руку, и очекивано јер сви ми (па тако и власници и уредници мас-медија) имамо неке своје животне вредности и ставове. У случају уредника портала nova.rs свакако нема наклоњености хришћанским вредностима, а још мање Српској Православној Цркви. Разлог је једноставан: реч је о мас-медију који у својим прилозима доминантно промовише лево-либералну идеологију и њене вредности. Ту не треба бити генијалан човек попут Тесле да би се схватило како ствари стоје у свим медијима, па тако и поменутом – каква структура капитала, такви и уреднички ставови; а какви уреднички ставови, такви и наслови. У конкретном случају, уреднику портала nova.rs је очигледно било најважније да у поменутом интервјуу нагласи нешто што би Теслу ставило у антицрквени контекст, и то колико год је могуће израженије. Да није тако, он је мирне душе могао дословце цитирати неку другу мисао из интервјуа г. Стојиљковића, попут: „Тесла таленат за проналазаштво није наследио од оца, већ од мајке“ или “[Тесла је] по доласку у Њујорк морао да ради као обичан физички радник ” или „[Тесла је] пример како богомдани таленат сам по себи није довољан”…  Таквих занимљивих и суштински тачних цитата који би привукли пажњу читалаца итекако има у Стојиљковићевом интервјуу. У сваком случају, избором свог наслова, уредник портала nova.rs је остао потпуно на линији лево-либералне вредносне матрице мас-медија који га и плаћа. И то право му нико не оспорити – као што ни нама нико не може оспорити право да читаоцима откријемо шири контекст таквог уредничког избора, који се тиче тежње да се Теслин лик одвоји од православно-хришћанских корена.

Осврнимо се сада на начин на који је новинарка Биљана Димчић водила интервју са Дејаном Стојиљковићем. На самом почетку госпођа Димчић позива читаоце да прочитају књигу Стојиљковића „ако желе да сазнају“ многе занимљиве ствари које она таксативно набраја. Но ко год је иоле упознат са Теслиним ликом и делом добро зна да смо одговоре на питања и теме које она наводи као неку врсту ексклузиве могли да сазнамо годинама (неке и деценијама) уназад, будући да су обухваћени студијама које су писали најпознатији Теслини биографи. Успут, буди речено, ни идеја Тесле као својеврсног песника науке која се налази у наслову Стојиљковићеве књиге ни оригинална ни нова. Тако Томас Комерфорд Мартин у свом чланку из 1894. године (вероватно једном од најпознатијих чланака који је неки Американац тог времена написао о Тесли) поставља питање: „Да ли је српски песник постао проналазач или је проналазач песник?“, док Џон Хамонд у једном писму Кенету Свизију из 1931. године примећује да је Тесла „песник науке наше генерације“. Неке сличне опсервације налазимо и код Џулијана Хауторна, у писму које пише Николи Тесли два дана уочи његовог рођендана 1912. године.

Начелно непознавање ове области од стране новинарке је мањи проблем – далеко већи је њен нетачан и крајње непристојан (ако не и примитиван) коментар у коме наводи: „Тесла је бележио како му је отац православљем пунио главу, па и како је певање у цркви на Ускрс некад било прече од многих достигнућа за живота му знана…“. Било би крајње одговорно да нам новинарка Димчић одговори на питање: где је то Тесла конкретно „бележио“ да му је отац „православљем пунио главу“ и одакле је извела закључак да је „певање у цркви на Ускрс некад било прече од многих достигнућа за живота му знана“? Осим тога, постоји неколико питања које је сасвим умесно да јој поставимо овом приликом. Да ли јој је, рецимо, позната чињеница да је прву менталну стимулацију интелекта Николе Тесле извео управо његов отац, прота Милутин (о чему Тесла лично пише у својој аутобиографији)? Да ли јој је позната историјска чињеница да је Тесла свог оца називао „веома ученим човеком“ који је „имао одговор на свако питање“ и да га је карактерисао као „истинског природног философа“? Да ли јој је познато да је управо прота Милутин Тесла уписао сина Николу на студије техничких наука на престижној Политехничкој школи у Грацу? Да ли је икада размишљала о томе на који начин је смрт проте Милутина утицала на савест његовог сина Николе, с обзиром да је Милутинова последња жеља била да се његов генијални син отргне од кафанског живота (коме се у једном периоду младости страсно предао) и да настави студије, овог пута у Прагу? И да ли је, на крају крајева, имала прилике да прочита речи које је Никола Тесла дао да се уклешу у надгробни споменик који је подигао свом оцу као захвални син? Чисто сумњам да су госпођи Димчић поменуте чињенице познате – нажалост, морамо се помирити са тиме да је давно прошло време када је сваки српски новинар, по природи ствари, морао имати како енциклопедијски обим знања тако и леп, пристојан израз. А ако су јој, којим случајем, наведени подаци ипак познати, онда то већ није проблем недостатка знања и вербалне естетике, већ новинарске етике.

Пређимо сада на неке ставове писца Дејана Стојиљковића изнете у поменутом интервјуу. На првом месту, похвалимо г. Стојиљковића због његовог одговора на гореизречени став новинарке Димчић. Наиме, Стојиљковић почиње свој одговор следећим речима: „Мало ми је рогобатан тај израз `православљем пунио главу`, напросто, као свештенички син водио је оцрковљени живот од раног детињства. Ишао је у цркву, на литургије…“ Сасвим коректно и, што је најважније, потпуно тачно! То се, нажалост, не би могло рећи за остатак Стојиљковићевих ставова када је реч о Теслиним религијским ставовима и његовом односу према Цркви. Но пре него те спорне тезе детаљно обрадимо, ред је да видимо шта је све Стојиљковић користио као извор за своју књигу и одакле је црпео своја сазнања. Напомињем, притом, да овај осврт нема за тему садржај Стојиљковићеве књиге – за том врстом опсервације (за сада) нема потребе. Осврт се односи искључиво на његов спорни интервју и на јасно видљиву потребу да се мас-медијски што шире пласирају неке тезе о Тесли, док ћу се на књигу осврнути само успутно, и то везано за методологију њене израде, али не на сам садржај.

На питање новинарке којом грађом се користио, Дејан Стојиљковић наводи да су му најважнији [италик наш – прим. О. С.] извори били књига Ричарда Мансона Тесла – Проналазач модерног и роман Владимира Пиштала Тесла, портрет међу маскама, да би потом додао и „записе које је сам Тесла оставио иза себе“. Нема ништа спорно у томе што да неки аутор користи туђу студију у својој студији, напротив, то је и очекивано и пожељно. Са друге стране, користити туђу студију као примарни извор је за тему овог типа далеко од озбиљне научне методологије. Притом, ако је Стојиљковић већ одлучио да као основни извор користи студију коју је неко други написао о Тесли, зашто онда није користио и најпознатије биографе – Џона О`Нила, Маргарет Чејни, Марка Сајфера, Бернарда Карлсона или, још боље, нашег др Бранимира Јовановића, који је апсолутно најпоузданији извор? Руку на срце, књига Ричарда Мансона је сасвим солидна за неке теме, а на моменте и одлична у неким запажањима, но у целини гледано, она се по квалитету не може мерити са оним што су писали Сајфер и Јовановић, рецимо, којих нема чак ни у списку литературе. Слично томе, лепо је то што је Стојиљковић за своју студију о Теслином лику користио и чувени роман Владимира Пиштала, но поменуто дело ни у коме случају не може бити примарни историографски извор – реч је о роману, који сам по себи не може бити валидно историјско сведочанство за тему којом се аутор бави. Остаје трећи по реду извор који Стојиљковић наводи, а који је заправо најважнији – Теслини записи.

Овде такође имамо веома занимљиву ситуацију. Наиме, Стојиљковић је у погледу Теслиних записа направио добар почетни избор за своју књигу и своја лична сазнања. Према литератури коју је навео на крају књиге, у питању су Моји изуми (Теслина аутобиографија), затим Изабрана дела Николе Тесле у 10 томова (штампана 1996. године) и Теслина Преписка са родбином која је у виду зборника доступна пуне 4 деценије. Оно што аутору књиге недостаје да би пружио оригиналан допринос науци на овом пољу јесу архивски материјали – једноставним увидом у списак извора које је аутор користио (сви су побројани на једној јединој страници и притом нису ни тематски ни алфабетно класификовани), одмах се уочава да нема ниједног који већ до сада није негде одштампан у виду књиге или зборника чланака. С обзиром да Музеј Николе Тесле располаже базом података која броји преко 11 хиљада кореспондената са којима је Тесла имао преписку током живота, а да Стојиљковић није приступио ниједном документу из те базе (осим онима који су јавно деценијама доступни у виду одштампаних зборника), јасно је до које мере је темељно ишао у истраживање примарних извора и колико је уопште било шта ново могао показати у својој књизи.

Неко ће, можда, пребацити да сам преоштар у својој анализи, будући да десет томова изабраних дела Николе Тесле који се наводе у списку литературе представљају солидан опсег. То је, међутим, аргумент само за људе који не познају ову област. Наиме, у поменутих десет томова се заиста налазе незаобилазни текстови, но треба знати и структуру ових томова које је својевремено штампао Завод за уџбенике. Конкретно, три од десет томова су рађени у дуплираној варијанти (три наслова на српском и та три иста на енглеском језику), што значи да је реч о укупно седам јединствених наслова. Од тих седам наслова на српском језику, четири иду на Патенте и један на Дневник истраживања из Колорадо Спрингса, што ће рећи да је пет наслова везано са уско техничке теме, за које сам Стојиљковић наводи да га нису занимале и да се њима није бавио. За његову студију, дакле, остају само два релевантна тома – Предавања и Чланци – од укупно десет које је навео у списку коришћене литературе. Само, тако је то требало и навести, ако ни због чега другог, то због академске лојалности. А најпоштеније би било да је у списку литературе прецизно наведено који су то конкретни чланци и предавања коришћени из та два преостала тома. Толико о опсегу извора које је Дејан Стојиљковић користио, у којима (поред архивског материјала) нема ни огромног броја чланака који се налазе у The Tesla Collection највећој јавно доступној електронској бази скенираних новинских текстова из Теслиног времена везаних за ову тему.

Пређимо сада на конкретне ставове господина Стојиљковића када је реч о Теслином односу према Цркви, хришћанству и религији уопште. Као што је већ истакнуто, аутор у самом почетку сасвим исправно примећује да је Тесла у детињству и раној младости живео литургијским животом. Можемо се са Стојиљковићем начелно сложити и у тези да је Тесла [током једног дела свог проналазачког периода – прим. О. С.] био наклоњен својеврсном универзалистичком погледу на реалност. Он је у том кључу у већем делу америчког периода заиста посматрао религијске теме, покушавајући да људском логиком дође до неких заједничких принципа за различите религије. Наставак Стојиљковићеве мисли је, међутим, изразито споран. Наводећи мисао коју је уредник портала nova.rs узео за наслов интервјуа, аутор свој став поткрепљује следећом тезом: „Тесла је често у својим изјавама и интервјуима изједначавао будизам и хришћанство“. Колико је тачна ова изјава Дејана Стојиљковића? Истина је да се Тесла занимао за будизам, као и да су му били занимљиви неки космолошки концепти у хиндуизму које је повезивао са физичким концептом етра (који је деценијама раније преузео од Рене Декарта); такође, истина је да је тражио паралеле између хришћанства и будизма (покушавајући, истовремено, да их уклопи са својим механицистичким идејама), као и да је био мишљења да се у хришћанству и будизму налази идентична порука „сви смо једно“. У једном интервјуу је чак изнео прогнозу да ће религија 21. века бити нека врста комбинације хришћанства и будизма. Све је то лако проверљиво путем доступних чланака и јасно говори да је Тесла сасвим несумњиво имао ексурсе у неправославну мисао. Но све наведено није и целина Теслине мисли, без које не добијамо исправан и целовит закључак. Наиме, управо у чланку „Проблем повећања људске енергије“ (објављеном у часопису Century 1900-те године) у коме је и поменуо идеју да се у хришћанству и будизму налази идентична порука „сви смо једно“, Тесла наводи нешто што потпуно оповргава тезу Стојиљковића да је „изједначавао будизам и хришћанство“. У том чланку Тесла пише како је „дубоко мудра, научна и бескрајно практична хришћанска религија, што је у наглашеном контрасту [италик наш – О. С.] у односу на друге религије“. У том истом чланку (у коме Тесла пише како хришћани изражавају то да смо део целине на један начин, а будисти на други), он сасвим отворено износи став да су светске религије резултат „апстрактног мишљења“, а да је хришћанство „непогрешиво резултат практичног експеримента и научног посматрања који је трајао вековима“. Другим речима, по свом настанку, хришћанство на једну, а све остале религије (укључујући и далекоисточне) на другу страну.

Истакнимо код ове теме још нешто веома важно: Тесла на пар места наводи хиндуистичке Веде као религијски спис у коме налазе концепти слични етру, но нигде не наводи Веде као спис од врхунског ауторитета, док Свето Писмо као изразито ауторитативан спис наводи. Разуме се, тај податак господину Стојиљковићу није могао ни бити познат будући да није проучавао необјављену Теслину преписку, у којој се, примера ради, налази писмо које он поводом полемике о војној класи коју је отворио горепоменутим текстом упућује свом верном пријатељу, Роберту Андервуду Џонсону. У том писму Тесла, између осталог, овако пише: „Могао бих навести многе ауторитете који би подржали моје аргументе, али је један, најбољи, довољан, [а то је] Библија.“ Да ли после овог кратког увида у целину Теслине мисли треба нешто даље објашњавати у погледу тога која је религија за Теслу била најузвишенија?

Стојиљковић исправно примећује да је Тесла „сматрао да наука и религија нису супротстављене једна другој“, но однекуд у наставку приписује Тесли мисао како је сматрао да је религија „тражила слепо веровање“. Ево како изгледа Теслина изјава у целости (на коју се и Стојиљковић врло вероватно позива), а која је пренета у интервјуу који је објавио Џорџ Вирек 1935. године: „Не постоји конфликт између идеала религије и идеала науке, али се наука противи теолошким догмама јер се базира на чињеницама“. Опет, и овде је потребно да имамо увиду у целину Теслине мисли. Наиме, уколико се изнова вратимо на горепоменути чланак „Проблем повећања људске енергије“, који је изашао више од три деценије пре овог интервјуа, и то у време када је Тесла био у напону проналазачке снаге, приметићемо занимљиву мисао у којој он наводи да су научници „инспирисани како хришћанством тако и самом науком, у свом раду на повећању добробити човечанства“. Овде се јасно види да Тесла истиче мишљење да је хришћанство инспирисало и саме научнике на њихов рад, што никог не треба да чуди уколико знамо колико је корифеја науке било хришћанске вере.

Тачно је да код Тесле постоје изјаве и философски ставови у којима он износи хетеродоксне идеје потпуно неспојиве са хришћанском догматиком. Са друге стране, треба нагласити да, према досадашњим истраживањима, није пронађен ниједан документ у коме он износи критику хришћанства или неког конкретног хришћанског учења нити игде постоји место где се он одриче свог православно-хришћанског идентитета. Додатно, код Тесле као хришћанина се могу пронаћи и неке интерпретације које су изненађујуће у наивности покушаја да се рационалистички објасне ствари из домена вере (таква је, примера ради, његова изјава да је пророк Мојсије „био практичан и спретан електротехничар“, а везано за један чудесни догађај из Старог Завета). У том смислу, због разних философских дискурса и чудних екскурса, Тесла не може бити узет као пример чистог исповедања хришћанске вере, но тиме он не престаје бити хришћанином – напротив, себе је управо тако ословљавао, како у јавности, тако у преписци и приватном говору, док је према хришћанству и Цркви свагда исказивао огромно поштовање. Уосталом, подсетимо да је Тесла разне „хетеродоксне“ изјаве имао и у научном домену – довољно је да се сетимо његових почетних тврдњи да X зраци не штете, већ да стимулишу организам, затим бизарних идеја да је човек аутомат, тврдњи о Марсовцима, разних сензационалистичких најава… Због таквих ствари, које су му значајно угрозиле научни кредибилитет у току другог дела живота, ником на свету није пало на памет да му оспори и научни идентитет. Слично томе, ако је већ напоменуто да Тесла не може бити узет као парадигма у домену исповедања и практиковања хришћанске вере, то не значи да му треба оспоравати и хришћански идентитет као такав, који је сам јасно ословљавао.

Господин Стојиљковић у наставку наводи да Тесла „није био верник у конвенционалном смислу“. То је тачан став, само опет недовољно прецизан – а прецизан став је, поред свега наведеног, да Тесла у америчком периоду није живео литургијским животом јер је био потпуно посвећен лабораторијском раду (узмимо у обзир и чињеницу да у време када је проналазачки активан нема српских храмова у САД). Овде треба поставио једно питање г. Стојиљковићу: а у чему је то Тесла био конвенционалан? Па он је најмање конвенционалан управо у проналазаштву – своје изуме је редовно конструисао у глави, па тек онда изводио експерименте. Тај приступ је сматрао дијаметрално супротан „конвенционалном“ експерименталном методу (који, притом, није негирао). Да ли то што је Тесла био „неконвенционалан“ у проналазачком приступу значи да га не можемо назвати проналазачем у ужем смислу? Зар би ико при чистој памети тако нешто устврдио? Слично томе, уколико је већ речено да није био „конвенционални“ хришћанин – са чиме се, да поновим, потпуно слажем – зар га као хришћанина не можемо рачунати?

Дејан Стојиљковић наводи и како је Тесла изјавио да „није верник у ортодоксном смислу“. Да, и то је тачно, господине Стојиљковићу, само сте, као и у претходним случајевима, опет заборавили да наведете целину мисли и њен контекст. А цео цитат гласи: „Могу рећи такође да сам дубоко религиозан у срцу, премда не у уобичајеном значењу“. Те речи Тесла изговара приликом добијања Едисонове медаље 1917. године, која му је додељена за проналазачке заслуге. Као што је то добро приметио др Бранимир Јовановић, највећи српски теслолог, на поменутом скупу нико није очекивао да ће Тесла да говори било шта о својим религијским осећањима. Зашто је онда то учинио? Е то је право питање о коме треба размишљати, господине Стојиљковићу.

Аутор књиге Тесла: Песник науке у наставку свог интервјуа наводи како је „чак био актуелан и неки суманути предлог да се урна са Теслиним пепелом похрани у храму Светог Саве“. Стојиљковић изнова има проблем са недостатком прецизних података – предлог Цркве (на првобитну иницијативу државних органа) није био да се урна похрани у Храму Светог Саве, већ на посебно уређеном топониму на врачарском платоу, поред Храма Светог Саве. Искрено говорећи, господине Стојиљковићу, ни ја не бих подржао идеју да урна буде похрањена у Храму Светог Саве јер на тај начин могу бити похрањени земни остаци само оних личности које су пример исповедања хришћанске вере. Но посебно уређен топоним у порти Храма Светог Саве је нешто сасвим друго – на таквом месту, Тесла као човек који је крштен као православни хришћанин, који се као хришћанин идентификовао током свог живота и који је, на крају крајева, опојан по православно-хришћанском обреду итекако треба да има своје место, као један од највећих српских синова. И не само он – зар не би била одлична идеја да на истом месту буду похрањени и земни остаци Михајла Пупина, још једног српског великана који је свој успех постигао у Америци?

Уосталом, упитајмо се: шта би сâм Тесла желео у овом погледу? Ако је, према сопственим речима, био почаствован тиме што су га Срби из Герија (Индијана, САД) у последњим годинама његовог живота (када се, преко епских песама и гусала, дубље вратио духовном окриљу Православља) узели за кума цркве Светог Саве у том месту и ако је то сматрао као „високу духовну дужност“, зар не би био почаствован и идејом да његови земни остаци буду похрањени на посебно уређеном месту у порти Храма Светог Саве, централног топонима свецелог српства? Уосталом, господине Стојиљковићу, да ли нам можете одговорити на питање: ако није „суманута“ идеја да земни остаци Стивена Хокинга (који је, подсетимо, био декларисани атеиста) у урни буду похрањени у Весминстерској опатији (као што јесу), зашто је „сумануто“ да земни остаци генијалног Србина који је себе током живота оглашавао хришћанином, а хришћанство експлицитно издвајао из корпуса светских религија, буду похрањени у оквиру архитектонског комплекса Храма Светог Саве? Само будите крајње искрени према себи и одговор ћете лако пронаћи.

Осврнимо се и на став Дејана Стојиљковића да су у СПЦ спремни да „лицемерно зажмуре на једно око“ и да превиде разне Теслине дискурсе који су били неправославни. Као што се види из овог осврта, нигде није прећутано да је Тесла имао неправославна иступања, која се су, иначе, далеко детаљније и темељније обрађена у студији коју сам написао са благословом патријарха Иринеја. О каквом жмиркању се онда може говорити ако је то прва (и за сада једина) студија на свету написана од стране једног свештеног лица, на тему лика и дела Николе Тесле, и то са благословом и уводном речју једног патријарха? Поставимо сада ствари нешто другачије и упитајмо се: како протумачити то да је г. Стојиљковић у свом интервјуу прескочио многе чињенице које сам у овом осврту навео, а које руше његове тезе? Не дајем себи за право терминолошку дрскост коју је г. Стојиљковић себи дао говорећи како је СПЦ спремна да „лицемерно зажмури на једно око“ када је Тесла у питању, те стога не тврдим да је он „лицемерно зажмурио на једно око“ када су неки подаци у питању, а да је другим оком помно посматрао оно што њему одговара. Сасвим је могуће да је током читања извора које је навео зажмурио случајно или да је пажња одлутала или да је током листања књиге неки текст ненамерно прескочио… Но „народа ради“ – да се послужим изразом инжењера из Института „Никола Тесла“ – свакако сам био дужан да укажем на недоречености, полуистине, али и неистине које је изнео.

На крају, пошто г. Стојиљковић тврди да се Тесли импутира православље „зарад јефтиног патриотизма“, запитајмо се на какав то он „јефтини патриотизам“ мисли? Наиме, веома лако се може испоставити да је „јефтини патриотизам“ на који Стојиљковић управо Теслин патриотизам односно патриотизам његових најближих сродника. Навешћемо само неколико примера. У оних десет (тачније два) томова које је користио, сигурно је наишао и на чувени Теслин есеј о Јовану Јовановићу Змају, објављен у часопису Century 1894. године. У њему Никола Тесла, између осталог, каже: „Са висине некадашњег сјаја, када је српска држава обухватала готово цео северни део Балканског полуострва и велики део територије који сада припада Аустрији, српски народ је, после фаталне битке против надмоћних азијатских хорди 1389. године на Косову Пољу, потонуо у презрено ропство. Европа никада неће моћи да одужи велики дуг који дугује Србима, који су по цену сопствене слободе, задржали тај варварски прелив.“ Да ли су ове речи „јефтини патриотизам“ или искрено сведочанство генијалног потомка српских крајишника о скупо плаћеној цени слободе Европе – цени велике српске жртве која је поднета на Косову које та иста Западна Европа данас отима од нашег народа? А пошто је у листи извора које је користио г. Стојиљковић навео и Преписку са родбином, свакако је наишао на писмо које Тесла, у вези са тим чланком, пише свом ујаку Пају Мандићу и примећује: „По успеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета“. Додајмо овоме и речи Теслине омиљене сестре Марице, објављене у писму у истом зборнику, у коме она пише свом брату следеће: „За ово неколико година откако га ти прослави, поскочило је Српство у цијени пред странијем народима“. Шта ћемо са овим учесталим помињањем српства од стране Тесле и његових сродника, и то у време када је Тесла на самом врхунцу проналазачке славе? Да ли је то можда неки „јефтини патриотизам“? Наравно да није. Али је зато интервју објављен на порталу nova.rs ништа друго до „јефтин“ покушај да се Тесла одвоји од својих корена којима се увек дичио.

За закључак, послужићу се једном мишљу Дејана Стојиљковића, везаном за Теслиног омиљеног писца, Јована Јовановића Змаја. У свом интервјуу, господин Стојиљковић наводи: „Тесла јесте поштовао Змаја. Али, ако погледате ону будаласту песму коју му је овај написао у част, видите да Змај није имао благог појма чиме се Тесла заиста бави“. Свесно избегавајући да за Стојиљковићеве ставове изнете у спорном интервјуу користим термине „будаласто“ и „није имао благог појма“ – такве квалификације, уосталом, ни Змај није заслужио и на њих би први Тесла оштро одбрусио Стојиљковићу да је данас међу нама – приметио бих да Дејан Стојиљковић несумњиво поштује Теслу, али да му, по свему судећи, није баш најјасније ко је Тесла заиста био…

*Текст објављен дводелно у недељнику Печат (бр. 805806).

Презвитер др Оливер Суботић

Управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције

Вештачка интелигенција – добар слуга и/или зао господар?, први део

Захвалница Патријарху Порфирију

Црква у јавној сфери у секуларном друштву

Проблем дигиталног насиља и путеви његовог решавања

Уметничка слобода и стваралачки бунт

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.