„Ако хоће ко за Мном ићи…“

Настављамо са јеванђелским стиховима у којима Господ прекорева Петра након његовог исповедања.

Свети Амвросије Милански пише: „Први човек који је поверовао, а да му Христос није рекао да је Он Син Божији, а који је ипак поверовао, није могао да поверује Самом Христу о Христовој смрти. Ово је последица побожне љубави, а не пада у безбожност. Петар је такође одбијао да му се оперу ноге, не схватајући у томе тајанствени смисао и узнемирујући се због Исусовог унижења. Испоставља се да чак ни свети људи нису веровали да ће Христос умрети… Дакле, грешка коју богобојажљиви учине из љубави не смета да они сачувају веру“.

Блажени Јероним наставља ову мисао: „Многи мисле да се на овом месту прекор односи не на Петра, већ на злог духа који је нашаптао апостолу да каже ово. По мом мишљењу, ова апостолска заблуда која потиче из осећања добре намере, никада не може да буде сугестија ђавола… Разумни читалац ће питати зашто након обећања толиких добара, као што је блажен си Симоне, сине Јонин и Ти си Петар и на томе камену сазидаћу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати, даћу ти кључеве Царства небеског… Петар сада чује: Иди од мене, сатано! Саблазан си Ми? Или шта значи тако изненадна промена, да се након толико великих награда, Петар назива сатаном? Међутим, ако човек који поставља такво питање обрати пажњу на то да су вишеуказани благослов, блаженство, Петрова власт и заснивање Цркве на њему обећани у будућности, схватиће да у овом тренутку Петру то још није дато.“

Преподобни Максим Исповедник објашњава унутрашњи садржај Исусових речи упућених апостолу Петру: Господ назива Петра сатаном не да би га, као што неки мисле, изгрдио… рекавши: Иди од Мене, као да је рекао: ‘Следи Моју замисао и не покушавај да (ис)тражиш природни поредак ствари’. Име сатана се преводи као „противник“. Господ ову реч није изговорио као погрдну, већ као да је рекао: ‘Ти си противник Мог циља’“.

Свети Игњатије Брјанчанинов на овом месту прави веома важну паралелу са унутрашњим духовним животом: „Треба знати да свака помисао која се појављује са својством противречења и супротстављања судовима Божијим потиче од сатане и јесте његов пород. Такву помисао, као богопротивну, треба одбацивати при самој њеној појави. Пример овога нам је дао Господ. Када је ученицима говорио о страдањима која Му предстоје и насилној смрти, тада апостол Петар покретан саосећањем по својству старог човека: поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити од Тебе! Господ је одговорио Петру, изобличавајући почетак мисли коју је апостол изнео: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.“Зашто се буни наш дух против судова и допуштења Божијих? Зато што не поштујемо Бога као Бога; зато што се нисмо покорили Богу као Богу; зато што себи нисмо дали потребно место пред Богом; због наше гордости, због нашег слепила: зато што наша пала, повређена, извитоперена воља није уништена и одбачена од нас самих“.

Свети Теофан Затворник се дотиче нечега што многима од нас није потпуно јасно – а то је жеља светитеља да страдају: „Дело је сазрело. Остало је само да се доврши смрћу. Исто бива и на путу усавршавања нарави код хришћанина. Док се он бори са страстима, враг се још нада да ће га некако искушати. Када се, пак страсти у њему утишају, непријатељ више нема силе да их побуђује, те подиже спољашња искушења, увреде сваке врсте и то врло снажне. Он покушава да наметне мисао: ‘Зашто си се трудио и борио? Немаш од тога никакве користи’. Док он, међутим, споља припрема рат, Господ свом подвижнику шаље дух трпљења. Пре него што ђаво успе да пoдигнe било какву несрећу, Господ у срцу подвижника побуђује одушевљену готовост на страдања и клевете сваке врсте. … Тако и они осећају неку жеђ за тешкоћама. Када наступе, они их са радошћу сусрећу и пију их као што жедан пије хладну воду“.

Наредни, 24. стих:

Тада Исус рече ученицима својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.

Свети Златоуст у свом тумачењу на овај веома цитирани стих Јеванђеља, врло дубоко објашњава на шта Господ Исус мисли када говори о одрицању од себе. Да ли нас Исус принуђује на подвиге, на ношење крста?: „Господ се није задовољио само забраном, већ желећи да у потпуности покаже неумесност Петрових речи и корист од страдања, говори: ти Ми Петре говориш, „Боже сачувај Господе!“, а Ја ти говорим да не само да ти је штетно и погубно да Ме спречаваш и да се узнемираваш због Мог страдања, већ ни сам не можеш да се спасиш ако не будеш увек спреман да умреш. … Примети како Исус, говорећи ово, не принуђује; није рекао, хтели ви то или не, морате да пострадате. Шта је рекао? Ако хоће ко за Мном ићи. Ја не приморавам, не принуђујем; већ то препуштам свачијој слободној вољи. Зато и говорим: ако ко хоће. Ја позивам на добро дело, не на зло и тегобно, не на казне и мучење за шта бих морао да вас принуђујем. Дело је само по себи такво да може да вас привуче. Говорећи на тај начин, Христос је само још снажније привлачио на следовање за Њим. Онај ко принуђује често одбија од себе; а пре ће привући онај ко оставља слободу слушаоцу. Кротко обраћање је много боље од принуде. Зато је Христос и рекао: Ако ко хоће… Ако не верујете да ће оно о чему сам говорио бити узрок безбројних добара и да ће се то десити са вама – Ја вас не терам, нећу принуђивати; али, призивам онога ко жели да Ме следи. … даје општу заповест, за све, говорећи: „ако ко хоће“, било то жена, муж, начелник или потчињени – свако треба да иде тим путем. И иако говори о једном, Исус разуме три дела: одбацивање себе самог, узимање свог крста и следовање за Исусом. … Без престанка, говори Христос, имај смрт пред очима и сваки дан буди спреман на умирање. Многи, иако су пренебрегли богатство, задовољства и славу, међутим, нису презирали смрт и бојали су се опасности; зато Ја желим, говори Исус, да се Мој подвижник бори до смрти и да се његови подвизи настављају до самог умирања. … Пошто неки људи не следе Исуса и страдају, онда када страдају не због Њега (јер и разбојници, врачари и пљачкаши гробова трпе многе тешке муке); да ти не би помислио да су саме невоље довољне одакле год оне потицале, Исус додаје какав мора да буде узрок невоља. Какав? Шта год радио, трпео, следуј Христу, све трпи за Њега и чувај и остале врлине. У речима за Мном иде, садржи се и то да показујеш храброст не само у невољама, већ и целомудреност и кротост и сваку другу врлину. То и значи правилно следовати за Христом, да се трудиш на свакој врлини и трпиш све за Њега“.

Свети Јован Кронштатски пише о нечему што је данас врло актуелно: „Никаква привезаност за предмете овог света не остаје без последице за нашу душу – то се претвара у погубну мрежу или тешке окове за њу (на пример, страст према коцкању, према сластима, вину, дувану, украшавању или новцу). Ова привезаност овлада свим силама душе и извитоперује њену природу којој је својствено да воли Бога изнад свега и ближњега као себе; људи који су пристрасни према добрима овог света не могу да љубе Бога изнад свега и ближњег као себе. Они постају самољубиви, горди, шкрти, завидни, среброљубиви, сујетни, блудни итд. Ето зашто јеванђелски закон захтева самоодбацивање од хришћана: одрекни се себе. Колико дуго ће нас ти земаљски предмети занимати? Један тренутак (је довољан) и све ће се одузети од нас. Световне страсти посебно сурово владају нама у тренутку када приступамо Богу (на пример, на исповести, причешћивању Светим Тајнама или на самрти). Да бисмо избегли ову тиранију страсти, потребно је на време да срце све то остави и да добровољно раздајемо наше богатство сиромашнима“.

Свети Игњатије Брјанчанинов показује шта значи смисао ових речи: „Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја. Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји. Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота… Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу. Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама… Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које му је послао Божији промисао. Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења. Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе… Узети крст свој значи храбро трпети тешки, невидљиви труд, невидљиву муку и мучење ради Јеванђеља, при борби са сопственим страстима, са грехом који живи унутар нас, са духовима злобе који ће са гневом устати против нас и снажно нам се успротивити када будемо намеравали да са себе скинемо јарам греха и потчинимо се јарму Христовом“.

Свети Инокентије Московски пише да Господ у потпуности оставља нама на слободу да ли ћемо Га следити или не: „Њему нису потребни ученици који су неодлучни, нити они који немају посебну жељу да Га следе. Он хоће да Га следимо добровољно и без икакве принуде. Сходно томе, у Царство Небеско улазе само они који су добровољно изабрали пут на који је указао Спаситељ. Хришћанине! Твоје спасење или погибија у потпуности су у твојим рукама. Господ ти је по својој неописивој мудрости и љубави дао слободу избора, и не жели да ти тај драгоцени дар одузме. Стога, ако желиш да следиш Исуса Христа, Он ће ти показати пут у Царство небеско и помагаће ти на том путу. Но, ако не желиш да Га следиш, чини како хоћеш: нико те неће приморавати. Али пази да не пренебрегнеш позив Исуса Христа и Његову велику милост. У Својој доброти Христос може дуго, дуго да куца на врата човековог срца, чекајући када ће се његова душа пробудити и када ће се у њему појавити жеља за спасењем. Али тешко човеку кога Он коначно напусти и одбаци као безнадежног сина погибељи!“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић