Многима зазвучи чудно када један православни теолог каже да му је Ричард Докинс један од омиљених писаца. Ја сам, наравно, тај православни теолог. Неко ће питати – шта има верник са атеистом? Они строжији ће ме можда укорити речима апостола Павла: Не упрежите се у исти јарам са неверницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верник с неверником? (2.Кор. 6, 14-15). Истина, ништа заједничког немају. Како ми је онда Докинс омилио? Тако што ме је, као ретко ко, инспирисао да и сам пишем. Многе текстове у Православном мисионару дугујем инспирацији коју су покренуле књиге Ричарда Докинса. Да, ми јесмо на дијаметрално супротним странама – верник и неверник, теиста и атеиста. Али, његов атеизам, његова неверовање, озбиљно је покренуло писано исказивање мог теизма, моје вере. Зар сличну улогу нису имали и древни јеретички писци у покретању писане речи отачког богословља? Богословљу је, наравно, потребна инспирација свише– надахнуће Духом Светим. Али, исто тако му је потребна и провокација – и та провокација је нека врста инспирације, или макар окидач да инспирација добијена свише исија напоље, да постане делатна и видљива. Управо је то Ричард Докинс за мене, односно моје списатељско стваралаштво – провокација као инспирација. Захваљујући њему, имам много тога да кажем и одговорим савременом атеизму.
Наслов овог чланка је, наравно, шаљив – добронамерно ироничан. Они који су читали Ричарда Докинса, примећују да је реч о ироничној алузији на његову чувену књигу The God Delusion. Наслов је на српски преведен као Заблуда о Богу, мада мислим да би ефектнији превод био Заблуда Бог или Заблуда звана Бог. Тако и овај мој чланак Dawkins Delusion није Заблуда о Докинсу, већ сам Докинс, са својим ставовима, као заблуда – Заблуда (звана) Докинс. Шаљивије и слободније преведено, могло би бити – Заблудоглагољиви Докинс.
Имам много тога да поделим са читаоцима мог блога о Докинсовом заблудоглаголању – многе теме, у којима мислим да је светлосним годинама промашио чињенице, смислове, поенте… Сама књига The God Delusion почиње једном апсолутно промашеном аналогијом. Докинс пише следеће, тачније цитира Дагласа Адамса: Зар није довољно што можемо видети лепоту врта, а да не морамо веровати како негде у дну постоје вилењаци.
Овим је Докинс хтео да, одмах на почетку своје књиге, удари на „заблуду“ да лепота и уређеност природе чине смисленом и легитимном веру у постојање Уредитеља – Творца. Какав промашај у аналогији! Вилењаци немају ама баш никакве везе са постојањем врта. Врт свакакако не укључује нужно веру у постојање вилењака. Али лепо уређен врт итекако може да упућује на постојање вредног и умешног вртлара. Дакле, потребна је аналогија вртлара, а не вилењака. Вртлар, драги Ричарде, вртлар, а не виле и вилењаци!
Но, није вртлар главна тема у овом чланку. Главна тема је Докинсова прича о Алберту Ајнштајну, у контексту његове намере да искуључи, или макар знатно умањи постојање вере у Бога код научника, поготово код оних највећих и најгенијалнијих. Докннс је у својој поменутој књизи упорно умањивао Ајнштајнову веру у Бога (или његову религиозност), тврдњом да је Ајнштајн био пантеиста, а пантеизам је, по Докинсу, нашминкани атеизам:
Пантеизам је нашминкани атеизам, деизам је разводњени теизам. С разлогом можемо мислити како су чувени ајнштајнизми попут „Бог је проницљив, али није злобан“ или „Бог се не коцка“… пантеистички, а не деистички, и свакако нису теистички.
Када каже теизам, Докинс мисли на веру у библијског Бога. Отуда је и његов атеизам негација првенствено библијског Бога. Докинс, даље, цитира Ајнштајнову дефиницију религиозности:
Осећати да се иза свега што можемо да искусимо налази нешто што ум не може да појми, чија лепота и узвишеност сежу до нас само посредно, као слабашни одраз – то је религиозност. Потом Докинс додаје: У том смислу ја јесам религиозан.
За Докинса су ово, у најбољем случају пантеистички ставови, никако теистички (у смислу теизма, како сам горе навео да га Докинс схвата). Мени је, када сам први пут прочитао ову Ајнштајнову реченицу, ово личило на опис оностраног, несазнајног, библијског Бога. Ајнштајн је био Јеврејин и ма колико да је одрастао у секуларној породици, Библија му није била страна. Коначно, читајући изванредну књигу Мичио Какуа Ајнштајнов космос, пронашао сам цитат речи самог Ајнштајна, који каже следеће:
Нисам атеиста, а не бих се могао назвати ни пантеистом. Ми смо попут детета које улази у голему библиотеку препуну књига на разноврсним језицима. Дете зна да је неко морао написати те књиге, али не зна како. Не разуме језике на којима су написане. Нејасно наслућује да постоји тајновито правило по коме су књиге поредане, али не зна какво. То је, рекао бих, став које чак и најинтелигентније људско биће има према Богу. Наши ограничени умови не могу сагледати тајанствену силу која покреће сазвежђа. Спинозин пантеизам ме фасцинира, али више ценим његов допринос модерној мисли, јер је први филозоф који је душу и тело сагледавао као целину, а не као два засебна ентитета.
Алберт Ајнштајн, по сопственом признању, није био ни атеиста, ни пантеиста (Докинсов „нашминкани атеиста“). У најмању руку, био је деиста. Оно што је сигурно – Докинсова прича о Ајнштајновој религиозности, као пантеизму, односно нашминканом атеизму, је очигледно заблудоглаголање – Dawkins Delusion.
ђакон др Александар Милојков
Фотографија је преузета са сајта.