Dawkins Delusion

Многима зазвучи чудно када један православни теолог каже да му је Ричард Докинс један од омиљених писаца. Ја сам, наравно, тај православни теолог. Неко ће питати – шта има верник са атеистом? Они строжији ће ме можда укорити речима апостола Павла: Не упрежите се у исти јарам са неверницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верник с неверником? (2.Кор. 6, 14-15). Истина, ништа заједничког немају. Како ми је онда Докинс омилио? Тако што ме је, као ретко ко, инспирисао да и сам пишем. Многе текстове у Православном мисионару дугујем инспирацији коју су покренуле књиге Ричарда Докинса. Да, ми јесмо на дијаметрално супротним странама – верник и неверник, теиста и атеиста. Али, његов атеизам, његова неверовање, озбиљно је покренуло писано исказивање мог теизма, моје вере. Зар сличну улогу нису имали и древни јеретички писци у покретању писане речи отачког богословља? Богословљу је, наравно, потребна инспирација свише– надахнуће Духом Светим. Али, исто тако му је потребна и провокација – и та провокација је нека врста инспирације, или макар окидач да инспирација добијена свише исија напоље, да постане делатна и видљива. Управо је то Ричард Докинс за мене, односно моје списатељско стваралаштво – провокација као инспирација. Захваљујући њему, имам много тога да кажем и одговорим савременом атеизму.

Наслов овог чланка је, наравно, шаљив – добронамерно ироничан. Они који су читали Ричарда Докинса, примећују да је реч о ироничној алузији на његову чувену књигу The God Delusion. Наслов је на српски преведен као Заблуда о Богу, мада мислим да би ефектнији превод био Заблуда Бог или Заблуда звана Бог. Тако и овај мој чланак Dawkins Delusion није Заблуда о Докинсу, већ сам Докинс, са својим ставовима, као заблуда – Заблуда (звана) Докинс. Шаљивије и слободније преведено, могло би бити – Заблудоглагољиви Докинс.

Имам много тога да поделим са читаоцима мог блога о Докинсовом заблудоглаголању – многе теме, у којима мислим да је светлосним годинама промашио чињенице, смислове, поенте… Сама књига The God Delusion почиње једном апсолутно промашеном аналогијом. Докинс пише следеће, тачније цитира Дагласа Адамса: Зар није довољно што можемо видети лепоту врта, а да не морамо веровати како негде у дну постоје вилењаци.

Овим је Докинс хтео да, одмах на почетку своје књиге, удари на „заблуду“ да лепота и уређеност природе чине смисленом и легитимном веру у постојање Уредитеља – Творца. Какав промашај у аналогији! Вилењаци немају ама баш никакве везе са постојањем врта. Врт свакакако не укључује нужно веру у постојање вилењака. Али лепо уређен врт итекако може да упућује на постојање вредног и умешног вртлара. Дакле, потребна је аналогија вртлара, а не вилењака. Вртлар, драги Ричарде, вртлар, а не виле и вилењаци!

Но, није вртлар главна тема у овом чланку. Главна тема је Докинсова прича о Алберту Ајнштајну, у контексту његове намере да искуључи, или макар знатно умањи постојање вере у Бога код научника, поготово код оних највећих и најгенијалнијих. Докннс је у својој поменутој књизи упорно умањивао Ајнштајнову веру у Бога (или његову религиозност), тврдњом да је Ајнштајн био пантеиста, а пантеизам је, по Докинсу, нашминкани атеизам:

Пантеизам је нашминкани атеизам, деизам је разводњени теизам. С разлогом можемо мислити како су чувени ајнштајнизми попут „Бог је проницљив, али није злобан“ или „Бог се не коцка“… пантеистички, а не деистички, и свакако нису теистички.

Када каже теизам, Докинс мисли на веру у библијског Бога. Отуда је и његов атеизам негација првенствено библијског Бога. Докинс, даље, цитира Ајнштајнову дефиницију религиозности:

Осећати да се иза свега што можемо да искусимо налази нешто што ум не може да појми, чија лепота и узвишеност сежу до нас само посредно, као слабашни одраз – то је религиозност. Потом Докинс додаје: У том смислу ја јесам религиозан.

За Докинса су ово, у најбољем случају пантеистички ставови, никако теистички (у смислу теизма, како сам горе навео да га Докинс схвата). Мени је, када сам први пут прочитао ову Ајнштајнову реченицу, ово личило на опис оностраног, несазнајног, библијског Бога. Ајнштајн је био Јеврејин и ма колико да је одрастао у секуларној породици, Библија му није била страна. Коначно, читајући изванредну књигу Мичио Какуа Ајнштајнов космос, пронашао сам цитат речи самог Ајнштајна, који каже следеће:

Нисам атеиста, а не бих се могао назвати ни пантеистом. Ми смо попут детета које улази у голему библиотеку препуну књига на разноврсним језицима. Дете зна да је неко морао написати те књиге, али не зна како. Не разуме језике на којима су написане. Нејасно наслућује да постоји тајновито правило по коме су књиге поредане, али не зна какво. То је, рекао бих, став које чак и најинтелигентније људско биће има према Богу. Наши ограничени умови не могу сагледати тајанствену силу која покреће сазвежђа. Спинозин пантеизам ме фасцинира, али више ценим његов допринос модерној мисли, јер је први филозоф који је душу и тело сагледавао као целину, а не као два засебна ентитета.

Алберт Ајнштајн, по сопственом признању, није био ни атеиста, ни пантеиста (Докинсов „нашминкани атеиста“). У најмању руку, био је деиста. Оно што је сигурно – Докинсова прича о Ајнштајновој религиозности, као пантеизму, односно нашминканом атеизму, је очигледно заблудоглаголање – Dawkins Delusion.

ђакон др Александар Милојков

Фотографија је преузета са сајта.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Насиље на друштвеним мрежама

Обраћање управника Мисионарског одељења учесницима Тридесетог сабора православне омладине

Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције

Вештачка интелигенција – добар слуга и/или зао господар?, први део

Захвалница Патријарху Порфирију

Црква у јавној сфери у секуларном друштву

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.