Већ сам писао о Докинсоновом погрешном представљању Ајнштајна као пантеисте (што је за Докинса „нашминкани атеизам“), али сад налазим да је небрутални (као Докинс) Мичио Каку направио исту грешку. Каку у својој књизи „Божија једначина“ пише:
„…Ајнштајн је очајавао над немогућношћу да одговори на питања у вези са смислом живота, али је јасно исказао своја размишљања о Богу. Писао је да је један од проблема и то што постоје две врсте Бога које често мешамо. Први је лични Бог, онај коме се молите, Бог из Библије који се обрушава на Филистејце и награђује вернике. Није веровао да се Бог који је створио свемир меша у животе обичних смртника. Међутим, веровао је у Спинозиног Бога – у Бога поретка у космосу који је предиван, једноставан и елегантан. Космос је могао бити ружан, насумичан, хаотичан, али уместо тога има скривени поредак који је тајанствен, али дубок.
Ајнштајн се једном позвао на аналогију – рекао је да се осећа као дете које је ушло у огромну библиотеку. Свуд око њега су гомиле књига са одговорима на мистерије свемира. Његов циљ у животу је, заправо, био да прочита неколико поглавља тих књига. Међутим, оставио је отворено питање: ако је космос као огромна библиотека, постоји ли библиотекар? Или неко ко је написао те књиге? Другим речима, ако се сви закони могу објаснити теоријом свега, откуд једначине?“
Каку је вероватно Ајнштајна разумео као пантеисту зато што је он често користио синтагму „Бог Спинозе“. Али, за разлику од Спинозе, Ајнштајн није био пантеиста – код њега не важи Спинозино поистовећивање Бога и природе (Deus sive natura). Под „Богом Спинозе“ Ајнштајн подразумева Бога реда и космичког поретка. Зато је његова позиција ближа деизму, не никако пантеизму. Ево и јасних Ајнштајнових речи, које потврђују ово што говорим:
„Нисам атеиста, а не бих се могао назвати ни пантеистом. Ми смо попут детета које улази у голему библиотеку препуну књига на разноврсним језицима. Дете зна да је неко морао написати те књиге, али не зна како. Не разуме језике на којима су написане. Нејасно наслућује да постоји тајновито правило по коме су књиге поредане, али не зна какво. То је, рекао бих, став које чак и најинтелигентније људско биће има према Богу. Наши ограничени умови не могу сагледати тајанствену силу која покреће сазвежђа. Спинозин пантеизам ме фасцинира, али више ценим његов допринос модерној мисли, јер је први филозоф који је душу и тело сагледавао као целину, а не као два засебна ентитета“.
Дакле, јасно каже – нисам пантеиста. Спиноза је био пантеиста. Такође, јасно каже да га Спинозин пантеизам фасцинира, али да га није ценио због тога, него због Спинозиног укидања дуализма душа-тело.
Интересантно, овај цитат Ајнштајна сам пронашао у једној другој књизи Мичиа Какуа – „Ајнштајнов космос“. Потражио сам изворе и закључио да су те реченице сабране из неколико писама Алберта Ајнштајна и неких других његових списа – стога су то аутентични Ајнштајнови ставови. Каку је те Ајнштајнове реченице сакупио у један цитат, који је објавио у својој поменутој књизи. Поставља се питање – противречи ли генијални Мичио Каку самоме себи? Очигледно, да, по питању Ајнштајновог става о Богу. Обзиром да је „Ајнштајнов космос“ објављен 2004. године, а „Божија једначина“ 2021. године, дакле скоро две деценије касније, могуће је да је Каку заборавио на свој цитат Ајнштајна из претходне књиге.
Да кажем нешто и у вези са Какуовом констатацијом: „Ајнштајн је очајавао над немогућношћу да одговори на питања у вези са смислом живота“. Мислим да знам одговор и зашто је очајавао. Многи велики научници, међу њима је и Мичио Каку, остају чврсто верни научном методу. Иако некада дотичу и размишљају о метафизичким питањима, они остају, коначно, везани методолошким натурализмом природних наука. Тај методолошки натурализам је добар – за саму науку, јер без њега не би могла да опстане као наука. Али у исто време, у неком (с)мисленом дискурсу, методолошки натурализам представља и својеврсни кавез у који човек добровољно смешта свој ум. А ум је као птица у том кавезу – он, по својој природи (како је то још Аристотел написао на почетку своје „Метафизике“), жели напоље, иза тих гвоздених решетака. Како га решетке (методолошки натурализам) не пуштају напоље, настаје тај очај ума, који је Ајнштајн осећао.
Питање смисла, трагање за истином – као нешто што је својствено човековом уму, је управо моменат где натурализам и овај методолошки, а посебно онај онтолошки, пуца. Навешћу један илустративни пример. Поставићу питање биолошкој теорији еволуције – ако је наш мозак настао еволуцијом, зашто мозак тражи смисао? Да продубим и појасним. Главни механизми у теорији еволуције су генетске мутације и природна селекција. Пролазе оне мутације (промене на бићима) које доприносе бољем прилагођавању датим животним околностима. Дакле, оне које доприносе успешности преживљавања и тиме могућности да се остави потомство. Природна селекција објашњава одакле нам особине које томе доприносе. На пример: добар слух, брзи рефлекси, бољи мишићи, бипедалност и много тога другог – што је допринело прилагођености и преживљавању. Природна селекција као да има свој код који гласи – остани довољно дуго, да би могао да оставиш потомство. Али особина нашег мозга да поставља питања смисла није еволутивно пожељна и корисна и не доприноси преживљавању. Напротив, питања смисла рађају анксиозност, размишљање о коначности ствара страх, моралне дилеме некада спречавау понашање које би биолошки било оптимално… Како је филтер природне селекције пропустио овакве еволутивно непожељне и бескорисне особине? Одакле жеља за мучеништвом – па то је генетска катастрофа!? Одакле жеља за монаштвом – па ту је чиста нула у генетској користи!? Одакле потреба за уметношћу – па то је узалудан рад, који никако не доприноси опстанку!? Одакле потреба за науком и трагање за истином? Како је могуће да нешто што је „исклесано“ са циљем да опстане трага за тамо неком истином? У вези са тим да парафразирам Алвина Плантигу: Ако је наш разум производ слепих процеса, нема гаранције да су наша убеђења истинита. Ако нема гаранције да су наша убеђења истинита, онда ни само веровање у натурализам није поуздано. Додао бих – чему онда наука, драги научници?
На крају да сажмем ову своју аргументацију:
- Еволуција води рачуна само о корисном, не о истинитом.
- Потрага за смислом није корисна за преживљавање. Напротив, ствара анксиозност!
- Али човек ипак има уграђену тежњу ка смислу.
- То значи да ум има функцију која не служи опстанку.
- Ако ум има функцију која превазилази биолошку потребу, онда је човеку својствено нешто метабиолошко / метафизичко.
- То је показатељ да човек није (само) производ природне селекције.
Овде натурализам пуца. Једина нада да опстане му је да тврди да је „потрага за смислом“ „грешка у систему“. Али то већ не би било никакво објашњење, већ управо признање натуралистичког куршлуса.
Презвитер др Александар Милојков
