„Узевши Га Петар, поче Га одвраћати…“

20. стих:

Тада запрети ученицима својим да ником не казују да је Он Исус Христос.

Блажени Јероним објашњава смисао ове Исусове заповести, која многима делује као противречност ономе што је написано пре овог места у Јеванђељу, јер знамо да је Господ раније слао апостоле да проповедају Царство небеско: „Исус је шаљући ученике на проповед раније заповедао да објављују о Његовом доласку; сада им Он заповеда да не говоре о томе да је Он Исус Христос. Чини ми се да је једно проповедати Христа, а друго проповедати Исуса Христа. Христос је заједничко име за нечије достојанство, а Исус је име Спаситеља. Али можда Исус није желео проповед о Себи пре страдања и васкрсења, да би касније извршавајући свештену тајну Искупљења могао да каже апостолима: Идите, научите све народе (Мт. 28:19). Да неко не помисли да је ово само наше лично тумачење које не одговара смислу Јеванђеља, даљи догађаји показују разлог забране проповедања у том тренутку.“

Блажени Теофилакт објашњава ову последњу мисао блаженог Јеронима на следећи начин: „Христос је желео да пре крста сакрије Своју славу, јер да су људи пре Његовог страдања чули да је Он Бог, а потом Га видели како страда, сигурно би се саблазнили. Зато Он скрива Себе од народа, да би Га после Васкрсења познали без саблазни, јер ће тада Свети Дух одагнати сваку сумњу чудесима која су учињена“.

Свети Јован Златоуст пише да Господ кроз ове речи брине о вернима који ће тек поверовати у Њега: „Зашто је Исус забранио да говоре? Зато да би се чисто и тврдо запечатила истина у уму људи који су слушали о Њему након што су се саблазнитељи удаљили, након што је извршио подвиг на Крсту и након завршетка свих Његових страдања, када више није било никога да ствара препреке и наноси штету многима који су веровали у Њега. Исусова моћ се још увек није тако очигледно показивала. Зато је Он желео да апостоли почну да проповедају о Њему онда када ће очигледна истина проповеданог и сила самих догађаја потврђивати њихове речи. Заиста једно је видети да Исус час чини чуда у Палестини, час бива подвргнут гоњењима и увредама, посебно када је након чуда требало да се догоди крст. А друго је видети да Му се цео свет поклања и верује у Њега и да Господ више не трпи ни једно од страдања која је претрпео“.

Блажени Јероним наставља ову мисао и пише: „Проповедајте о Мени онда када претрпим страдања, јер је бескорисно да се свенародно проповеда о Христу, да се народима објављује Онај Кога ће касније они видети бичеваног и причвршћеног на крсту“.

Свети Јустин Ћелијски показује још један, дубљи смисао ове Христове забране и говори: „Еванђелист благовести: Тада запрети Исус ученицима својим да никоме не казују да је Он Исус Христос. Зашто? Зато што још није дошао час Исусов, што је између васкрсења – тог главног знака по коме ће људи познати Исуса као Сина Божијег – стајала Голгота, распеће, страдање, смрт. Гледајући све то, ко ће се одржати у вери да је Христос – Син Божији. И сам Петар ће Га се одрећи. Голгота, са свим својим ужасима, биће готово несавладљива сметња да људи остану у вери да је Исус – Син Божији. Ако ученици сада прокажу Исуса да је Месија, народ ће се саблазнити о Њега, када буде видео Његова страдања на Голготи и смрт. Сва страдања и муке Христове не могу се разумети без Духа Светога. И сами апостоли који су дуго пратили Господа Исуса, постепено су добијали откривења о Његовом Божанству, о Његовом Богочовечанству. И на самој Тајној вечери Спаситељ није Својим ученицима открио све. Он им тада вели: Још вам много имам казати, али сада не можете носити (Јн. 16:12)“. Речи светог Јустина су потврда једног духовног закона о коме треба да водимо рачуна и данас. Ради се о томе да многи од нас имају порив да чим сазнају за неку духовну истину, истог тренутка пожеле да је поделе са ближњим. Заборављамо да проценимо у каквом духовном стању је особа са којом разговарамо, на који начин ће она дочекати наше речи о Господу Исусу.

Древни светитељ Амвросије Милански са своје стране обраћа пажњу на унутрашње стање апостола и објашњава да је Христос на овај начин чувао њих саме и помагао њихов духовни раст: „Можда је Господ додао ове речи јер је знао да ће чак и ученици са напором поверовати у Његово страдање и васкрсење. … Христос није желео да се хвали, већ је пре бирао да буде непознат да би се подвргнуо страдањима – а ти се, рођен без славе, хвалиш? Оним путем којим је ишао Христос и теби предстоји да идеш. Ето шта значи признати Христа, ето шта значи подражавати Христу… хвалећи се крстом, као што се и Он хвалио. Тако је и Павле прелазио свој пут и зато се хвалио, говорећи: А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа (Гал. 6:14). … Исус заповеда ученицима да ћуте да би обмануо кнеза овога света, да би одбацио хвалисање и научио смирењу, да ученици још не искушани и несавршени не би били притиснути бременом огромне проповеди“.

Читам наредне стихове:

Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе! А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.

Свети Јован Златоуст пише да Христос нимало случајно није изабрао баш овај тренутак да говори апостолима о страдању које је било пред Њим: Од тада, од ког то тренутка? Од онда када је у апостолима усадио учење о Свом Божанству – када је поставио почетак обраћања народа Богу. Међутим, ни тада они још нису разумели Његове речи – написано је: ова реч беше сакривена од њих (Лк. 18:34). Апостоли су још увек били као у неком мраку, не знајући да Исус треба и да васкрсне. Ето зашто се Христос зауставља на овој, за апостоле тешкој теми, шири Своју реч да би отворио њихов ум и омогућио им да схвате шта значе Његове речи. Међутим, они ништа од тога не схватише и ова реч беше сакривена од њих; апостоли су се чак бојали да Га питају; али не само да ли ће Исус заиста умрети, већ и како, на који начин? И шта значи та тајна? Они нису знали шта значи васкрснути и сматрали су за најважније да се никада не умре. Ето зашто се при општој узнемирености и недоумици ученика, ватрени Петар поново усуђује да настави разговор о томе, али и тада не пред свима, већ насамо, то јест, удаљујући се од других ученика. Петар говори: Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе! Шта значи ово? Онај ко је удостојен откривења, ко је назван блаженим, тако брзо се спотиче и пада толико да се чак уплашио страдања? Да би ти знао да он није изговорио сам своје исповедање да је Христос Син Божији, погледај како се Петар узнемирује и у недоумици је око онога што му још увек није откривено; и хиљаду пута слушајући, не схвата шта му се говори. Петар је познао да је Исус Син Божији; а шта је тајна крста и васкрсења, то му још увек није било познато. … Да ли видиш да је Христос исправно забранио да се говори другима? Ако је изречено узнемирило и оне који су морали то да знају, шта би се онда догодило са другима? Међутим, Исус желећи да покаже да Он уопште не иде на страдања против Своје воље, чак је изобличио Петра и назвао га сатаном. Нека чују ово сви они који се стиде крсних страдања Исуса Христа. Ако је и врховни апостол, притом онда када још увек није јасно схватао све, назван сатаном због тога што се постидео крста, какво ће оправдање наћи они који при свој очигледности одбацују ову тајну? … Христос није рекао: ‘сатана говори твојим устима’, већ „иди од Мене сатано!“ јер је противник желео управо то, да Христос не страда. Ето зашто је Исус тако снажно изобличио Петра; Он је видео да се Петар као и други боје тога више од свега, да нису били у стању да то слушају спокојно. Из тог разлога Исус открива и Петрове тајне мисли, говорећи: „не мислиш што је Божије него што је људско.“ Шта значе ове речи? Петар је размишљајући о овоме по људском и телесном расуђивању, мислио да је страдање за Христа срамота, да Му оно није својствено. Дакле, проничући у његове мисли, Христос говори: страдања уопште нису несвојствена Мени; ти тако размишљаш по телесном разуму. Напротив, када би се ти у Божанском Духу, ослободио од телесних помисли, схватио би да Ми страдање веома приличи. Ти мислиш да је страдање понижавајуће за Мене, а Ја ти говорим да је та мисао, мисао да не страдам, од ђавола. На тај начин Исус страхом расејава Петров страх“.

Свети Јустин Ћелијски дубоко објашњава зашто су страдање и смрт Господа Исуса били неопходни за наше спасење: Боже сачувај! То неће бити од Тебе“. Зар Ти да страдаш и будеш убијен? Ти такав божански Добротвор, ненадмашни Чудотворац, небивали Учитељ? Не, ми то нећемо допустити, ми ћемо Те бранити! Та Ти си нам дао силу да васкрсавамо мртве, да чистимо губаве, да исцељујемо од свих болести, да имамо власт над демонима. Зар да Те ми, свемоћни чудотворци, не одбранимо од Твојих непријатеља и мучитеља? На све то кротки Спас одговара тако оштро, као никада до тада: Иди од Мене сатано; ти си Ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него што је људско. Сатанска је мисао и план: да смрт не буде побеђена, да Богочовек не васкрсне и тако род људски остане не-спасен од греха, смрти и ђавола. То значи: да сатана и даље грехом и смрћу држи у својој власти, у своме ропству род људски. А мисао је Божија и план Божији: да Богочовек страдањем, смрћу и васкрсењем победи грех, смрт, сатану и тако спасе род људски. То је божанска логика спасења, на коју се човек мора привикнути, ако не жели остати заробљеник сатанизма, заробљеник греха, смрти и ђавола. Сатанска је жеља: хтети се спасти без страдања, смрти и васкрсења; толико сатанска, да Спаситељ Свог првоврховног апостола и исповедника назива због тога сатаном. Одвраћати Спаситеља од страдања и смрти, то је одвраћати Га од васкрсења; а у крсту и васкрсењу је центар спасења. Да Господ Христос није пострадао и умро, најмучнији проблем људскога бића остао би нерешен и Он не би имао право да се назива Сином Човечијем. Страдање је удео човека на земљи, то апостоли врло добро знају. Али да страдање буде удео Сина Божијег на земљи, то они не могу никако да схвате. Зато им Спаситељ истиче еванђелску богочовечанску истину: страдање је удео не само Сина Божијег на земљи, већ и свих Његових следбеника. И то како страдање које им људи намећу, тако и страдање које они само драговољно намећу себи.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић