Одговори исламском вехабизму (II)

Ислам за себе тврди да представља коначну Божију објаву свету, веру која обухвата, како се даље тврди, све Божије посланике (пророке и изабране Божије људе), од Аврама па све до Исуса Христа, закључно са Мухамедом – за којег се тврди да је последњи и коначни Божији посланик. С тим у вези, ислам не негира да су Јевреји и хришћани „народи Књиге“, односно да им је дато Божије откровење – како се то у исламу тврди, Јеврејима Теврат (Тора), а хришћанима Инџил (Јеванђеље). Међутим, ислам у исто време и Јевреје и хришћане сматра „неверницима“ (кафир), јер се сматра да су и једни и други кривотворили Божију објаву, односно Теврат и Инџил који су добили. То се изричито тврди у Курану, како за Јевреје (Сура 2:75; 2:79-81; Сура 3:78-80; Сура 4:46-47; Сура 5:13, и др.), али и за хришћане. Тако, на пример, у Сури 5:14-17 се каже:

Ми смо завет прихватили и од оних који говоре: „Ми смо хришћани“, али су и они добар део онога чиме су били опомињани заборавили, зато смо међу њих непријатељство и мржњу до Судњега дана убацили; а Аллах ће их, сигурно, обавестити о ономе што су радили. О следбеници Књиге, дошао вам је посланик Наш да вам укаже на много шта што ви из Књиге кријете, и преко чега ће и прећи. А од Аллаха вам долази светлост и Књига јасна којом Аллах упућује на путеве спаса оне који настоје стећи задовољство Његово и изводи их, по вољи Својој, из тмина на светло и на Прави пут им указује. Неверници су они који говоре: „Бог је – Месих, син Мерјемин!“ Реци: „Ко може спречити Алаха да, ако хоће, уништи Месиха, сина Мерјемина, и мајку његову, и све оне који су на Земљи?“ Алахова је власт на небесима и на Земљи и на ономе што је између њих; Он ствара што хоће, и Алах све може.

Критика јудаизма и хришћанства је једна од суштинских тема и порука у Курану. Ислам стога није просто друга вера, већ присвајање читавог старозаветног и новозаветног тока историје спасења, са тежњом да „коригује“ „застрањења“ „народа Књиге“, односно јудаизма и хришћанства. Стога је наступ вехабијских учитеља врло агресиван, са јасним прозелитским намерама према хришћанима и проповедање ислама као вере „која ће једина бити примљена код Аллаха“, што је заправо преношење поруке из самог Курана:

Аллаху је права вера једино – ислам (Сура 3:19); А онај ко жели неку другу веру осим ислама, неће му бити примљена, и он ће на ономе свету настрадати. (Сура 3:85).

Поред критике хришћанске вере у Свету Тројицу, која у Курану нема готово никакве везе са аутентичним хришћанским исповедањем Свете Тројице и представља се као примитивни и банални тритеизам, на удару вехабијских учитеља је хришћанско учење о Богочовеку Господу Исусу Христу. Наравно и та критика је заснована на тексту Курана, у којем се Исус Христос помиње на више места, као Иса Месих, као и Његова мајка, Дева Марија, као Мерјема. Сходно Курану, ислам прихвата Исуса Христа, односно Ису Месиха, као Божијег посланика, који непосредно претходи Мухамеду. Оно што критикује и одбацује је да је Исус Христос Бог који је постао човек. Због тога су вехабијским учитељима нарочито мрске Посланице апостола Павла, где се јасно говори о централној хришћанској тајни – да је Син Божији, не престајући да буде Бог, ради нашег спасења постао човек. Јеванђеље по Јовану, где се то најузвишеније и најјасније говори, сматрају кривотвореним, негирајући да је то сведочанство Христовог апостола.

Даље ћемо изнети најважније тврдње о Исусу Христу у Курану и указаћемо са којим хришћанским јересима у историји Цркве је повезано. Када је у питању христологија, учење у Курану представља скуп различитих, у историји Цркве добро познатих и запамћених јереси, са веома мало или нимало аутентичног ортодоксног учења о Господу Исусу Христу.

Само посланик

Да је Иса Месих само Аллахов посланик, представља основну куранску тезу. Она се већ види и у помињаној критици хришћанске вере у Свету Тројицу, са јасном осудом учења да „Аллах има дете“. У многим ајетима Курана се тврди да је Иса Месих (Исус Христос) само Аллахов посланик (2:253; 3:49; 4:171; 5:75; 57:27; 61:6) . Кључна су два ајета, које смо наводили у прошлом чланку, када смо говорили о куранској критици хришћанске вере у Свету Тројицу:

Месих, син Мерјемин, само је посланик – и пре њега су долазили и одлазили посланици… (5:75)

Ако је „посланик“ у Курану онај који је послан од Бога – а јесте, онда ова тврдња из четврте суре није сасвим у нескладу са јеванђелским откровењем. На многим јеванђелским местима, нарочито у Јеванђељу по Јовану, се каже да је Господ Исус Христос, Син Божији послан од Бога Оца – врло често то лично говори и сам Христос (Јн 3,17; 3,34; 4,34; 5,23–24; 5,30; 5,36–37; 6,29; 6,38–40; 6,44; 6,57; 7,16; 7,28–29; 8,16; 8,18; 8,29; 8,42; 9,4; 10,36; 11,42; 12,44–45; 12,49; 13,20; 14,24; 15,21; 16,5; 17,3; 17,8; 17,18; 17,21; 17,23; 17,25; 20,21). Исто се говори и у синоптичким Јеванђељима, односно код Матеја, Марка и Луке (Мт 10,40; 15,24; Мк 9,37; Лк 4,18; 4,43; 9,48; 10,16).

Овде ћемо, ради анализе и поређења са Кураном, издвојити нека места из Јеванђеља по Јовану.

Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла. (Јн. 6, 38)

А Исус им рече: Кад би Бог био отац ваш, љубили бисте мене; јер ја од Бога изиђох и дођох; јер нисам дошао сам од себе, него ме Он посла. (Јн. 8, 42)

Како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: ја сам Син Божији? (Јн. 10, 36)

А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. (Јн. 20, 21)

Са хришћанске тачке гледишта, није уопште спорно Христа називати Божијим послаником – јер то и Он сам за себе јасно каже у Јеванђељима. Спорно је ово куранско само – тврдња да је Христос само Божији посланик. Ако пажљиво читамо наведене јеванђелске одељке, видимо да је „бити послан“ Христова мисија, а не природа Његове личности. Ово друго се управо тврди у Курану – „само посланик“ значи „само човек“, не и Син Божији, не и Бог. Обратимо пажњу како Јн. 8, 42 Христос раздваја природу свог идентитета – питање ко је Он, од свог послања, као мисије у историји спасења. Наиме, говорећи својим прогонитељима да када би Бог заиста био њихов отац, да би онда и Њега љубили и додаје: Јер ја од Оца изиђох (ἐγὼ γὰρ ἐκ τοῦ θεοῦ ἐξῆλθον). Овај део реченице говори о Христовом идентитету као Сина Божијег, који има своје вечно рођење од Бога Оца и вечно борави у заједници са Њим, како то апостол Јован каже на почетку Јеванђеља: У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог (Јн. 1, 1). Затим Господ додаје: …и дођох, јер нисам дошао сам од себе, него ме Он [Отац] посла (καὶ ἥκω· οὐδὲ γὰρ ἀπ᾽ ἐμαυτοῦ ἐλήλυθα, ἀλλ᾽ ἐκεῖνός με ἀπέστειλεν). Овај други део реченице односи се на Његову мисију, на Његово оваплоћење ради спасења човека, како то опет исти апостол Јован каже на почетку Јеванђеља: И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн. 1, 14).

Христос опомиње фарисеје и пита их: Како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: ја сам Син Божији? (Јн. 10, 36). Дакле, Он није само Учитељ, није само Посланик Божији – то је Његова мисија, али не и лични идентитет. Он је Син Божији – то јасно каже и због тога је оптужен за богохуљење од стране фарисеја, јер Бога назива својим Оцем и тиме себе гради једнаким Богу (Јн 5,17–18; 8,58–59; 10,30–33; 10,36; 19,7).

Иста ова оптужба, овог пута против хришћана, стоји у Курану у горе поменутим ајетима. Хришћанско исповедање да је Исус Христос Бог, Син Божији, а не само човек, темељно је на удару куранске критике – и управо се то хришћанско исповедање, по исламском учењу, сматра искривљењем „Инџила“ (Јеванђеља) и учења самог Исе Месиха (Исуса Христа). Вехабијски учитељи стога наводе из Јеванђеља неће прихватити као аргумент – јер сматрају да све оно што у Јеванђељима није у складу са Кураном представља искривљење Божије објаве и нешто што су хришћани фалсификовали и накнадно унели. Са становишта историјско-критичке методологије, млађи извор (Куран) не може самим својим тврђењем кориговати сведочанство извора (Јеванђеља) који су вековима ближи описаном догађају. Да би таква корекција имала историјску тежину, морало би се показати да млађи извор располаже независним и поузданијим ранијим сведочанством. Позивање на божанско порекло Курана јесте исламска верска претпоставка, али није историјско-текстолошки доказ. Наиме историјско-текстолошки докази иду у прилог управо ономе што налазимо у Јеванђељу.

Најпре имамо сачуване списе раних Отаца Цркве и хришћанских писаца. Свети Игњатије Антиохијски, око 107–110, Христово божанство изражава потпуно непосредно. У Посланици Ефесцима 18,2 говори о „Богу нашем Исусу Христу“ (ὁ γὰρ Θεὸς ἡμῶν Ἰησοῦς ὁ Χριστός). У уводу Посланице Римљанима такође имамо изразе о Исусу Христу као Богу. Ово је човек који пише приближно десетак година после традиционалног датовања Откривења, а два века пре Никеје. Слично говори и Свети Поликарп Смирнски, почетком II века. Напоменимо да је овај Светитељ био непосредни апостолски ученик, о којем Свети Иринеј Лионски пише да је „не само био поучен од апостола и општио са многима који су видели Христа, него су га апостоли у Азији поставили за епископа Цркве у Смирни“ (Adversus haereses III, 3, 4).

Поменути Свети Иринеј Лионски у истом спису, око 180. године, пише о Христу као о предвечном Сину и Логосу Божијем. Нешто пре њега, око 160–170. године, Мелитон Сардски у свом спису О Пасхи пише о Богу који је убијен. Ту су потом и Тертулијан, око 200–220. године, па Ориген у првој половини III века, итд. Сви ови списи су сачувани и могу се проверити. Као такви, они представљају необорив доказ да су хришћани од самог свог почетка веровали да је Господ Исус Христос Бог, Син Божији који је постао човек. И оно што је најважније – своју су веру поткрепљивали Јеванђељем, што је опет необорив доказ да су држали исти богонадахнути јеванђелски текст који и ми данас држимо у рукама. То значи да је куранска тврдња да су Хришћани кривотворили „Инџил“ историјски без основа и без икаквих доказа.

У прилог горе наведеном имамо и сведочанства ван хришћанских извора. Једно од најважнијих је писмо Плинија Млађег, из 112. године, у којем он врло јасно извештава цара Трајана да се хришћани састају пре свитања и да певају химне Христу као Богу (Christo quasi deo). Можемо поменути и Лукијана Самосатског, који се у свом делу De morte Peregrini  (око 165–170 године) подсмева хришћанима зато што обожавају свог распетог учитеља. Потом и Целса и његов спис Истинита реч (Ἀληθὴς λόγος), око 175–180 године. Спис је сачуван посредно, углавном кроз Оригенов Contra Celsum. Као пагански критичар, Келс је нападао управо хришћанско уздизање Исуса на божански ниво. Келсу је познато да хришћани Исуса сматрају Сином Божијим и полемише против тога. Да поменемо још и Алексаменов графит, који се датира приближно на 200. годину. Познат је и као „богохулни графит“. Урезан је на зиду у близини Палатина у Риму и данас се чува у Палатинском музеју. На графиту је приказан човек (римски војник Алексамен) који се клања распетом човеку са главом магарца. На графиту стоји натпис на грчком: Ἀλεξάμενος σέβεται θεόν (Алексамен обожава Бога).

Из свега наведеног је јасно да ислам, односно Куран, може да саопштава своје веровање да је Исус Христос само Божији посланик. Међутим, исламска тврдња да су хришћанини ту „истину“ о Исусу Христу изменили и да су накнадно додали да је Он Син Божији и Бог, нема историјских основа. Напротив, независни извори јасно показују да је христологија коју нам доносе канонска Јеванђеља вера хришћана од самог почетка и да Јеванђеље није мењано и кривотворено, како се то у Курану тврди.

Ипак, могуће је истраживати и евентуално предисламске изворе исламске христологије, односно могуће изворе и инспирацију онога што се за Исуса Христа тврди у Курану. Тврдња да је Исус Христос само смртни човек, месија и пророк налазимо у ранохришћанској секти евионита. Како у својој Догматици пише Свети Јустин Ћелијски, евионити су примили хришћанство као реформисано јудејство – ово наравно не значи да су сви хришћани који су се обратили из јудејства били евионити. Евионити су прихватали само Јеванђеље по Матеју, као Јеванђеље Јевреја, а посланице апостола Павла су оштро одбацивали, јер су га сматрали за отпадника од Закона. Интересантно, сличан анимозитет према апостолу Павлу срећемо и код савремених вехабијских учитеља. Евионити вуку корен из I века, док су нам њихова учења позната из извора каснијих векова, нарочито из II века (Свети Иринеј Лионски, Adversus haereses), док нам у III веку важан извор о евионитима представљају Оригенови списи.

Могућа паралела куранске христологије може се тражити и у аријанству, које је неколико векова пре појаве ислама одбацило православно учење о једносуштности Оца и Сина. Арије, наиме, није признавао Сина као вечног и нествореног Бога, једносуштног Оцу, већ га је сматрао створеним бићем, које своје постојање има од Бога; у том погледу постоји очигледна сродност са куранским одбацивањем Христовог божанства и свођењем Исуса на створење потчињено Богу. Ипак, ту паралелу не треба претворити у поистовећивање. Аријански Христос ипак није „само човек“ нити обичан пророк: Син, односно Логос, постоји пре свог оваплоћења, прво је и најузвишеније Божије створење и посредник је кроз кога Бог ствара свет. Куран, напротив, не развија такву космолошку христологију, већ Исуса представља првенствено као Месију и Божијег посланика, мада му, како ћемо даље видети, истовремено приписује јединствене називе „Реч Божија“ и „Дух од Њега“ (4:171). Зато би било претерано тврдити да је куранска христологија аријанска или да непосредно потиче од Арија; прецизније је рећи да је аријанство вековима пре ислама представљало један од хришћанских хетеродоксних образаца у којем је, као и касније у Курану, одбачена једносуштност Сина са Оцем и Христос смештен на страну створене стварности, али уз битно другачије разумевање његовог предвечног постојања и космичке улоге.

Извесна, мада знатно ограниченија паралела може се уочити и са несторијанском христолошком традицијом. Антиохијска христологија, из које је произашао Несторијев спор са Кирилом Александријским, снажно је наглашавала пуно човештво Исуса, рођеног од Марије, и разликовала га од предвечног божанског Логоса са којим је сједињен. У том наглашавању Исуса као човека и „сина Маријиног“ могуће је видети извесну формалну паралелу са каснијом куранском христологијом, у којој је Иса доследно називан „сином Мерјеминим“ и Божијим послаником. Ипак, ову сличност не треба претворити у поистовећивање: Несторије није порицао божанство предвечног Логоса нити је учио да је хришћански Христос просто човек и пророк у куранском смислу. Стога би се, уколико је постојао неки историјски утицај источносиријског хришћанства на раноисламско окружење, пре могло говорити о преузимању и радикалној реинтерпретацији појединих христолошких нагласака него о несторијанском пореклу куранске христологије.

Исус као Реч Божија и Дух од Њега

У Курану постоје и веома занимљиве тврдње о Исусу Христу, које су, када су у питању Божији посланици које ислам признаје као такве, јединствене. Наиме, у ајету који смо горе већ цитирали (4:171), где се каже да је Исус „само посланик“, каже се у наставку и ово: …и Реч Његова [Аллахова, Божија] коју је Мерјеми доставио и Дух од Њега. Такође и у другом ајету читамо:

О Мерјема, Аллах ти јавља радосну вест, од Њега Реч: име ће Му бити Месих, Иса, син Мерјемин, биће виђен и на овом и на оном свету и један од Аллаху блиских… (3:45)

Овде чак имамо и „радосну вест“ (арапски bušrā) што и јесте суштинско значење речи Јеванђеље (грчки εὐαγγέλιον – euangélion: блага, радосна вест). Међутим, исламска егзегеза није поистоветила арапско bušrā у Курану са хришћанским грчким euangélion, иако по основном лексичком значењу означавају исто — радосну вест. Стога, уместо да се bušrā  разуме управо као euangélion, односно као радосна вест о доласку Месије, Куран преузима грчко euangélion у арабизованом облику: Injīl, под којим се подразумева Божија књига – Јеванђеље, које Исус доноси као Божији посланик (5:46).

Како год, у овом ајету се види да је у обликовању Курана утицај имало и ортодоксно хришћанство, којем без сумње припада откровење да је Исус Логос Божији, односно Реч Божија. Поред Јеванђеља по Јовану(Јн 1,1–3; 1,14; 1 Јн 1,1–2), то се најексплицитније наводи у Откровењу Јовановом: …и Име се његово зове: Логос (Реч) Божији (ὁ Λόγος τοῦ Θεοῦ). (Отк. 19, 13). Иако сама синтагма Логос (Реч) Божији (ὁ Λόγος τοῦ Θεοῦ) потиче из канонских списа ортодоксног хришћанства, ислам из тога није развио и ортодоксну хришћанску егзегезу о Логосу Божијем као Богу (Јн. 1,1). Исламска егзегеза објашњава да је Исус „Реч Божија“ зато што је створен Божијом заповешћу kun — „Буди“. То је егзегеза која има утемељење и у самом Курану:

Исаов случај је код Алаха исти као и случај Адемов [Адамов]: од земље га је створио, а затим му рекао: ‘Буди!’ — и он би. (3:59)

Међутим, оваква егзегеза има озбиљну недоследност. Исус је назван Речју Божијом (арапски: kalimatuhu – Реч Његова) само зато што је створен Божијом заповешћу kun — „Буди“, међутим, сам Куран изричито каже да је и Адам створен истом заповешћу kun (3:59), а на другим местима „Буди!“ представља као општи начин Божијег стварања:

Ако нешто хоћемо, Ми само за то рекнемо: „Буди!“ – и оно буде. (16:40)

Кад нешто хоће, Он само то рекне: „Буди!“ – и оно буде. (36:82)

 Поставља се питање: зашто онда Куран управо Исуса, а не и Адама — или друга створења — лично назива „Речју од Њега“ (3:45) и „Његовом Речју“ (4:171)? Нико, ниједан посланик од Аврама, преко Мојсија, па до Мухамеда у исламу није назван Божијом Речју осим Исуса. Зашто? По мом мишљењу, очигледно је да преузимање ортодоксне новозаветне синтагме Логос (Реч) Божији (ὁ Λόγος τοῦ Θεοῦ) не само да није добило ортодоксну хришћанску егзегезу, него није добило ни конзистентну егзегезу.

Још необичнија је друга квалификација коју Куран приписује Исусу: Он је „Дух од Њега“ (rūḥun minhu, 4:171). Ниједан други Божији посланик није тако назван. Порекло ове формуле није лако утврдити, али она има занимљиве предисламске паралеле у раном јудеохришћанском и сиријском богословљу, где постоје трагови тзв. пневма-христологије и изразито блиског повезивања Христа и Светога Духа. Тако апокрифно Јеванђеље по Јеврејима, које познају Ориген и Јероним, доноси Христове речи о Светоме Духу као Његовој „мајци“, док савремена истраживања Ода Соломонових, Афраата и Јефрема Сирина указују на раносиријски богословски амбијент у којем су христолошки и пневматолошки појмови тесно испреплетени. Зато је могуће да куранско „Дух од Њега“ представља одјек ширег сиријско-хришћанског језика, мада се не може доказати непосредна зависност од једног конкретног извора.

Не треба искључити ни могућност да куранска формула представља извесну конфузију хришћанског учења о личности Сина са личношћу Светога Духа. У новозаветном откривењу Дух Свети је Онај који „од Оца исходи“ (Јн 15,26), док Куран Исуса назива „Духом од Њега“; могуће је, дакле, да је у преношењу и преобликовању хришћанских појмова дошло до мешања христолошког и пневматолошког језика. Извесна, мада посреднија паралела може се тражити и у аријанству. Арије је Сина сматрао створеним предкосмичким духовним бићем, Логосом који своје постојање има од Бога. Такво схватање могло је представљати један од хетеродоксних образаца посредством којих је било могуће Исуса истовремено сматрати створењем, а ипак му приписивати јединствено духовно порекло „од Бога“. Ипак, ни овде не треба тврдити непосредну зависност: аријанство је јасно разликовало Сина од Светога Духа и израз „Дух од Бога“ није био карактеристична аријанска титула за Сина. Зато куранско rūḥun minhu пре може представљати одјек и преобликовање различитих хришћанских, хетеродоксних и ортодоксних, христолошких и пневматолошких предања него непосредно преузимање једног одређеног учења.

Како год, остаје занимљиво питање – којег је то још посланика, осим Исуса, Куран назвао Духом од Бога? Ниједног. Зашто, ако је Исус „само посланик“ и ако су „и пре Њега долазили и одлазили посланици“ (4:171)?

Наставиће се…

презвитер др Александар Милојков

ФОТОГРАФИЈА: pixabay