“О жено, велика је вера твоја…”

27. стих:

27. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.

Блажени Теофилакт Охридски објашњава значење њених речи и како је и кроз такво унижење она сачувала смелост у молитви: „Христос о њој говори као о псу, зато што су незнабошци водили нечист живот и учествовали у идолским крвним жртвама, док Јевреје назива децом. Али, она Му одговара паметно и сасвим мудро: ‘Иако сам пас који није достојан да добије парче хлеба, то јест, неко чудо и велики знак, ипак подај ми, јер је то ситница према оном што можеш да учиниш, док је за мене то велики дар. Они који се хране хлебом не сматрају мрвице низашта, а за псе оне много значе и њима се хране’.“

Свети Николај Охридски у свом тумачењу показује да се овде не ради ни о каквом духовном „мазохизму“ већ да је у питању природно осећање ништавности које имају људи када се осете у близини Божијој. У таквом стању они природно осећају да је сва наша људска праведност као нечиста хаљина како о томе пише пророк Исаија (Ис. 64:6): „Тако дивно одговара ова смирена жена! Она не одриче да припада оним народима који се могу псима назвати. Нити се она – мада боља од Јевреја – либи да назове Јевреје господарима. Она је брзо схватила сликовне и преносне речи Спаситељеве. Јер од велике вере долази и мудрост, од велике вере долази и погодна реч: Толика је њена кротост пред Господом и толика љубав према болној кћери, да њу не вређа ни назвање псетом! Пред Пречистим Господом ко се збиља од грешних људи не би осетио као нечисти пас? Само онај Ко и у свој грешној нечистоти својој има зрак вере. Нисам достојан да под кров мој уђеш! рекао је Господу незнабожачки капетан у Капернауму. А сад ова жена незнабожачка не стиди се назвати себе псетом пред Господом. Док год се човек не осети грешан, не може ни један корак крочити ка спасењу своме. Многи и многи велики светитељ Цркве, чистији и светлији од милиона других људи, није се стидео називати себе псетом. Тако осећају сви истински пробуђени људи, који се отрезне од пијанства земаљских и телесних страсти и увиде своје унижење у блату греха. Док то човек не осети, он се љуљушка у смрадној колевци греха, и не може нити увидети потребу вере нити имати веру. Док год пас не би осетио срамоту од тога што је пас, не може пожелети да буде лав, и док год не би жаби засмрдело блато у коме живи, не може пожелети да се дигне и полети попут орла. Сирота жена из ове приче дубоко је осетила немоћ незнабожачког света, његово унижење, његову прљавштину, и блато и гној и срам целог његовог бића. Она је жудела за нечим моћнијим, светлијим и чистијим. И то за чим је жудела наједанпут јој се открило у Христу, и то у највећој мери и у највећем блеску. Зато она не одступа од Њега; зато и подноси да јој Он каже, да припада породу паса. Не само подноси, него и сама признаје! Но у свој недостојности свога порекла она проси бар мрве онога животворног хлеба што је Бог послао Израиљу. Хлеб је Христос и мрве су ма и најмања милост Његова. Гладни пси, који немају ни мрва, задовољиће се и мрвама“.

Свети Јован Златоуст показује да је жена кроз дубину смирења постала чедо Божије. Златоуст говори: „Да ли видиш женину благоразумност? Она није почела да противречи, није завидела похвалама других и није се увредила због увреде. Каква чврстина духа! Христос говори: Није добро, она одговара, Да, Господе! Он назива Јудеје децом, а она господарима. Исус је назива псом, а она себи приписује и поступак својствен псу. Да ли видиш њено смирење? Сада погледај на јудејску надменост: Ми смо семе Авраамово, и никад никоме нисмо робовали; једнога оца имамо – Бога (Јн. 8:33, 41). Ова жена не поступа тако, она себе назива псом, а њих господарима. Због тога је и постала чедо“.

Ево и 28. стиха:

Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа.

Златоуст говори да Бог више воли да Му се сами обраћамо у нужди, него да се ослањамо на молитве других. То не значи да не треба да се молимо Светима, да не тражимо подршку у молитви блиских људи, већ да Господ итекако цени да ми кроз молитву Њему градимо личан однос, да негујемо блискост са нашим Оцем небеским: „Нека ти буде како хоћеш, то јест, твоја вера може да учини и више од овога, али нека ти буде како хоћеш. Овај усклик је сличан заповести – нека буде небо и би тако. И оздрави кћи њена од онога часа. Да ли видиш колико је она помогла исцељењу своје ћерке? Зато Христос није рекао: нека се исцели твоја кћи, већ велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш, да би ти знао да оно што је Хананејка изговорила нису биле празне или ласкаве речи, већ су изражавале велику силу вере. Најбољи доказ и сведочанство вере се види у самом догађају – ћерка се исцелила управо у том тренутку. Примети да је жена учинила оно у чему су били поражени и што нису били у стању да ураде апостоли. Таква је сила неодступне молитве! Бог жели да Га ми у невољи више сами молимо, него да се други заступају за нас. Испуњавајући молбу жене, Христос је оправдао Себе пред апостолима због оклевања и показао да се Он исправно није сложио са њиховом молбом… Не умољавамо толико Бога ми молећи преко других, колико сами од себе. Пошто Исус жели преданост од нас и чини све да бисмо Му веровали, када види да ми сами од себе то чинимо, онда посебно и обраћа пажњу. Тако је поступио и са Хананејком: када су Петар и Јаков молили за њу, Он није испунио молбу; а када је она сама наставила да моли, онда јој је убрзо даровао то што је молила. Ако је Он и оклевао мало, поступио је тако не да би жена чекала, већ да би добила већи венац и да би се својим остајањем у молитви приближила Њему“.

Свети Николај Охридски показује да је вера ове жене била итекако за пример и најближим Исусовим ученицима: „Пошто је довео ствар до врхунца, тада тек Господ узвикну ове речи. Да је ова жена била рођена кћи Аврамова, она не би могла јасније показати своју веру него што је показала. Ко год је имао очи да види и уши да чује видео је и чуо је. Није било нужно ствар даље затезати. Чак и Јуда неверник могао је видети велику веру жене Хананејке. И Петар маловерник. И Тома сумњичар. Ниједноме од Својих апостола Господ не изрече оволику похвалу. Коме од њих рече: велика је вера твоја? А свима је пак једном довикнуо: о маловерни! Да ли само једном? Није ли их један пут чак прекорно уврстио у род неверни и покварени (Мат. 17. Он их је зато и превео у пределе Хананејске, да их кроз веру ове незнабожачке жене, која није знала ни закон ни пророке, научи великој вери, и великој моћи вере. Господ је постепено школовао ученике Своје у школи вере. Са овим догађајем у земљи незнабожачкој Он им је дао добру лекцију, и њоме усавршио њихово школовање. Гле, колика је вера у ове жене, која све што је научила у своме роду о овоме свету и животу, било је погрешно! Која је научила да су сунце и месец, и животиње и камење богови! Која је рођена и живела у средини мрака, незнања и срама. Која је најзад припадала Хананејцима, то јест, ономе злом племену што га је Бог протерао из Земље Обећане, да би направио место народу јеврејском, Своме негда изабраноме народу. Ваистину много поуке, много повода за размишљање о Божјим путевима, и много разлога и за апостоле и за њихов народ за стид и покајање. Апостоли су ову поуку схватили и усвојили, ако не одмах а оно доцније, утврдили су себе у вери, посејали веру Христову по целоме свету, за ту свемоћну веру изгинули и себе прославили. Но да ли смо ми схватили и усвојили ову поуку? Данас је Црква Христова у свету Божји народ изабрани, ново царство и ново свештенство. Погледајте пак, како се Господ Исус омаловажава међу народима хришћанским! Како су крштени људи постали не само род маловерни него и род неверни и покварени! Како верују у све више него у Христа, и траже потпору и помоћ своме животу од слепих и глувих ствари и елемената око себе више него од Свемоћнога Христа Господа! Како су због тога већ сами себе ужасно казнили, јер су постали унили и озлобљени, немоћни и несрећни!“

Свети Игњатије Брјанчанинов на овом јеванђелском месту пише о нечему што треба да имамо на уму у тренуцима сумње и малодушности: „Молитвом хита душа која чека спасење, хита за Спаситељем, у пратњи Његових безбројних ученика. Вичи за Њим, попут жене Хананејке (Мт 15,22-28); не жалости се због Његовог дуготрајног необазирања: великодушно и смирено издржи тегобе и понижења, које ће Он допустити на твом молитвеном путу. Ради успеха у молитви, неизоставно је потребна помоћ искушења. По твојој вери, за твоје смирење, ради твог неодступања у молитви, Он ће те утешити исцељењем кћери твоје, која бесни због деловања страсти – исцељењем твојих помисли и осећања, претворивши их од страсних у бестрасне, од греховних у свете, од телесних у духовне. Амин.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић