“А Он јој не одговори ни речи…”

Почињемо тумачење овог јеванђелског одломка са 21. и 22. стихом:

И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво!

Свети Златоуст показује дубљи разлог Христовог проласка кроз незнабожачке пределе: „Јеванђелиста Марко говори да Христос ушавши у кућу… није се могао сакрити (Мк. 7:24). Али зашто Христос одлази управо у те земље? Исус, укидајући закон за Јудеје о бирању хране, сада иде даље и отвара врата чак и незнабошцима. Тако је и Петар прво добио заповест да одступи од закона о храни, а затим је био послан Корнилију (Дела ап. 10 гл). Ако неко пита како то да Христос говорећи ученицима: На пут незнабожаца не идите (Мт. 10:5) сада Сам ступа на исти пут? – ми одговарамо: као прво, Он није био у обавези да испуњава оно што је Сам заповедио ученицима? Као друго, Он није ишао у ове земље да проповеда. На то указује и апостол Марко када говори да је Господ хтео, али није могао да се сакрије. Као што Христос није требало да иде прво незнабошцима, тако није било у складу са Његовим човекољубљем да их удаљује од Себе када су они сами долазили. Ако Он није требало да оставља оне који су бежали од Њега, још више није требало да оставља оне који су Га сами тражили… Помилуј ме, говори жена, ‘ја немам добрих дела, немам смелости због свог живота; прибегавам милости, општем пристаништу грешника; прибегавам милосрђу, где нема суда, где се спасење даје без испитивања’ – тако се она, као грешница, осмелила да приступи Исусу. Примети још женину мудрост; она не моли Јакова, не умољава Јована, не обраћа се Петру… ‘Ја немам потребу за посредником, већ узимајући сопствено покајање за заступника, приступам самом Извору; Исус је зато и дошао, зато је и узео људску природу, да бих могла да говорим са Њим’. На небу херувими дрхте, а на земљи блудница беседи са Господом! Помилуј ме – у питању је једноставна реч, али се у њој налази неисцрпно море спасења. На небу трепет, на земљи смелост!“

Свети Николај Охридски наставља ову мисао и наводи и трећи разлог Господњег одласка у незнабожачке крајеве: „Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја, а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. … народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу“.

Свети Иларије Пиктавијски занимљиво пише о самој Хананејки и говори да је она вероватно припадала заједници људи који су били обраћени у веру израиљског народа, да је знала за старозаветног Бога Јахвеа. Он објашњава и скривено значење поседнуте ћерке: „Да би се разумео унутрашњи мотив жене Хананејке и објасни оно што се догодило, потребно је замислити се над снагом њених речи. Сигурно је да је у Израиљу постојала заједница прозелита, људи који су из незнабоштва прешли на дела старозаветног закона. Они су напустили ранији начин живота и повезали се са религијом туђег закона, као да је њихова. Хананеји су насељавали земљу садашње Јудеје. Неки од њих су нестали у ратовима, неки су расејани по суседним територијама, неки су одведени у ропство као поражени народ. Они су са собом носили своје име, али нису имали отаџбину. Овај народ се помешао са Јудејима, али је потицао од незнабожаца. А пошто је део људи у маси верних потицао од незнабожаца, врло је вероватно да је жена Хананејка оставила своје место, желећи више да буде у положају прозелита, то јест, она је из незнабожаца прешла суседном народу. Она је молила за своју ћерку која представља симбол свих незнабожачких народа. И пошто је знала за Господа из старозаветног закона, Њему се и обратила као сину Давидовом. Жена која је исповедала Христа за Господа и сина Давидовог није имала потребу за исцељењем. Она моли помоћ за своју ћерку, то јест, за све незнабошце који су били поседнути нечистим духовима“.

Наредни, 23. стих:

А Он јој не одговори ни речи. И приступивши ученици Његови мољаху Га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама.

Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на поступак Господа Исуса који је зачудио многе од нас при читању Јеванђеља: „Шта значи нови и необични поступак Исуса? Јудеје и незахвалне руководи, оне који говоре лоше о Њему призива, оне који Га искушавају не оставља, а жену Хананејку која сама долази Њему, која Га моли, која није знала ни за закон, нити за пророке а показује такву побожност, Исус не удостојава чак ни одговора. Ко се не би саблазнио на Исуса видевши поступак који је толико био несагласан са гласинама о Њему? Причали су да је пролазио насеља да би исцељивао болесне; међутим, Он сада одбацује жену која је сама пришла. Кога не би уверила таква патња и таква покорност са којом је жена молила за ћерку која је тешко страдала? Она није сматрала да је достојна доброг дела и није дошла да би тражила неопходно; она је молила да јој се укаже милост и говорила је само о својој несрећи и притом није удостојена одговора. … Мислим да су и сами ученици били дирнути женином несрећом, узнемирили су се и ожалостили. Међутим и у таквом стању, они нису смели да кажу Исусу: укажи јој милост. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. Тако и ми сами када желимо да убедимо неког, често не говоримо оно што бисмо желели.

Светити Николај Охридски на овом месту објашњава који је смисао оваквог Исусовог поступка и пише: „Зашто Господ тако одговара? Прво зато, да покаже верност Бога Своме завету; а друго зато, да би код ученика изазвао размишљање, да су и незнабошци деца живога Бога, и да и они потребују помоћи и спасења. Он овим још даје прилику ученицима кроз ову бедну жену са силном вером, да се они сами узбуне против скучених појмова јеврејских, као да Бог води бригу само о Јеврејима, и као да је Бог тобож само Бог Јевреја. Господ нарочито говори, као што су сви Јевреји говорили, да би се ученици замислили и сами дошли до уверења, да је схватање њиховог народа погрешно; и да је то схватање утолико више погрешно, уколико се њихов народ изметнуо и од Бога одметнуо и Христа Господа одгурнуо и презрео. Господ Исус не жели да учи Своје ученике само речима него и живим догађајима из живота. Место речи у овоме случају Он пушта догађај са женом незнабожачком, да буде незаборавна поука ученицима. Он је управо и зато прешао границу јеврејске земље и дошао у крајеве незнабожачке, да би овим крупним догађајем поучио Своје следбенике“.

24. стих:

А Он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева.

Свети Инокентије Херсонски говори о смислу ових речи које могу да изненаде читаоца. Ево његовог тумачења: „Зашто је Исус Христос ограничавао проповед на Јудеје? Зато што се циљ Његовог учења није састојао пре свега у томе да просвети свет, већ у томе да припреми просветитеље; због овог циља је било сувишно да се бави другим народима. Он се бавио и тиме, али у пролазу; ученицима је већ било заповеђено да благовесте свима: и Јеврејима и незнабошцима. Исус је још чинио ово зато што су Јудеји били посебно припремљени за проповед пророштвима и обећањима.“

Свети Иларије Пиктавијски поново обраћа пажњу на скривени смисао у овом стиху и пише да је жена Хананејка заправо симбол Цркве: „Господ стрпљиво ћути, остављајући привилегију спасења Израиљу. Милосрдни ученици Му се обраћају са молбом и Он, знајући тајну воље Свог Оца, одговара да је послан изгубљеним овцама дома Израиљевог. Тада постаје апсолутно јасно да је ћерка жене Хананејке представља образ Цркве, када жена упорно моли за оно што је одређено другима. Не да спасење није одређено и незнабошцима, већ је Господ дошао Својима и међу Своје; … други ће се спасавати кроз проповед апостола“.

Наредна два стиха:

А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А Он одговарајући рече: Није добро узети хлеб од деце и бацити псима.

Свети Григорије Палама у свом тумачењу показује сву величину врлине жене Хананејке и даје практични савет за наш духовни живот: „Будући далеко, вапијући је молила Господа јој се смилује. Тиме ништа није постигла јер се Он није ни осврнуо на њу. Када се приближила, пала је пред Његове ноге и поново га замолила за помоћ, а Он ју је (опет) оштро одбио. Ни у том случају није се обесхрабрила ова одважна и смела душа, него је презрела саму себе и, слушајући не само да је назива бесловесном животињом, него и животињом страшном и дивљом, јер су њени вапаји више личили на лавеж него на реч достојну слушања, она се и сама са тим сложила и сама се унизила, али није престала да моли Христа. Нека нас ова учитељица поучи како треба бити истрајан у молитви, како треба бити трпељив, смирен и скрушен. Чак и ако будемо недостојни, чак и ако будемо одбијени јер смо оскрнављени грехом, научимо да се не удаљујемо него да истрајемо у искреном мољењу и смирењу, и од Бога ћемо добити оно што тражимо“.

Блажени Јероним Стридонски наставља и описује сваку од њених врлина: „У личности жене Хананејке се види задивљујућа вера, трпљење и смирење Цркве: вера са којом је уверена у могућност исцељења своје ћерке; трпљење са којим она непрекидно пребива у молитвама иако је толико пута одбачена; смирење у коме она себе пореди чак не са псима, већ са штенцима. Незнабошци се називају псима због свог идолослужења; занесени телима умрлих и узимањем крви, они су побеснели. Примети да Хананејка о којој говоримо упорно назива Исуса на почетку сином Давидовим, затим Господом и на крају Му се клања као Богу.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић