„Какав ће откуп дати човек за душу своју…“

Настављамо са 25. и 26. стихом:

Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?

Златоуст пише зашто човек не може да откупи своју душу ни на који начин: „Ти не можеш, говори Исус, да уместо душе даш другу душу. Ако изгубиш новац, можеш да даш други; то исто се може рећи и за кућу, слуге и сваку другу имовину; губећи своју душу, ниси у стању да даш другу душу. Макар владао и целим светом, макар био цар целог света, макар и дајући цео свет – не можеш да купиш ни једну душу за то. Па и што се чудиш што је тако са душом? Исто се, као што свако може да види, дешава и са телом. Макар на себе ставио хиљаду венаца, ако је твоје тело болесно и неизлечиво страда, не можеш да му помогнеш, макар даровао цело царство и додао још хиљаду других тела, градова, имовине. Исто тако расуђуј и о души, ако не и више. Остављајући све остало, уложи сав свој труд за њу.“

Свети Тихон Задонски обраћа пажњу на нешто о чему ми врло ретко размишљамо: „Ко би осим безумних људи желео да царује над целим светом један дан, а да следећег дана буде лишен живота; свако би пре изабрао да живи, него да добије све ризнице овог света, а да онда умре. Каква је корист од блага ако нема живота? Ако овај привремени живот ценимо више од целог света, колико онда више треба поштовати вечни живот који се једном стечен, никада не губи; и једном изгубљен никада не враћа. О вечни животе, колико си скупоцен и мало те ко тражи! Како си сладак и мало ко те љуби! Свете, како си горак и скоро сви те воле! Шта би било да си сладак? Неизоставно би у њему, као у рају, сви пожелели да живе заувек. Човек је створен од свог Творца ради небеске, а не ради земаљске отаџбине јер је образ и подобије Божије. … Скоро свако се теши видљивим или обмањује на други начин. Осећања одводе ум и срце од невидљивог и вуку ка видљивом; тако помрачују ум и гасе веру која представља око душе које види невидљиво… Потрудимо се љубљени да благодаћу Божијом не будемо само међу званима, већ и међу изабранима.“

Преподобни Јустин Ћелијски описује како и на који начин човек може да сачува своју душу за вечни живот: „Све Христово учинити својим помоћу светих Тајни и светих врлина, живећи у телу Христовом – Цркви, и јесте једини начин да човек сачува душу своју за живот вечни… А ко хоће да без Господа Христа спасе душу своју, да је без Њега учини вечном и блаженом – изгубиће је. Две стварности су најсвевредносније и најважније: Бог и човек, Богочовек и душа човекова. Једино Богочовеком, човек може наћи душу своју. Не тражи ли је Њиме, никада је и не нађе. Отуда су христоборци у исто време и душеборци. Они, не признајући Христа, не признају ни душу у себи, ни у људима око себе. Само Богочовек даје човеку силе да осећа себе вечним и сазнаје себе вечним и гради себе вечним… Свет и душа: свет са свим својим васионама, несравњено је мања вредност од душе човечије, јер је боголика, јер је пуна бесмртних сила божанских… Душа је оно што човек осећа као вечно своје, као себе, као оно што сачињава вечну садржину његовог самоосећања и самосазнања. Душа је човекова бесмртност, човекова вечност“. 

Свети Макарије Велики пише: „Душа је драгоценија и славнија од целог света, новца и славе, али не само зато што је Царство небеско драгоценије од свега тога, већ и зато што Бог ни са једним од Својих створења није пожелео да, дејством Духа Светога, сједини Своју природу и спусти је до нивоа створења: ни са небом, ни са сунцем, месецом, звездама, морем; ни са земљом, ни са било којим видљивим створењем, већ само са човек који Га љуби изнад свега.“

Свети Игњатије Брјанчанинов пише о важном духовном закону и објашњава зашто и како наша дела утичу на нашу душу: „Душа човекова постаје онаква каква су јој дела. Као што се на огледалу одсликавају предмети који се поставе пред њега, тако се и душа уобличава према ономе чиме се бави и што ради, према свом окружењу. Када се предмет удаљи од огледала, које не зна за осећања, његов одраз нестаје; али на словесној души остају трагови. Они могу бити ублажени и замењени другима, али за то је потребан и труд и време. Отисци које душа носи у тренутку своје смрти, они остају њени за вечност, и постају залог њеног вечног блаженства или вечне муке“.

27. стих:

Јер ће доћи Син Човечији у слави Оца својега са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по делима његовим.

Златоуст нас овде подсећа на догматску истину о једнакости Оца и Сина: „Да ли видиш да Оцу и Сину припада иста слава? Ако је слава иста, онда је очигледно да је и природа иста. … Христос није рекао: ‘у слави која је својствена Оцу’, да ти опет не би помислио да ту постоји било каква разлика, већ са свом тачношћу показује да је слава једна и иста, говорећи: доћи ће у слави Оца Својега.“

Ава Јустин Ћелијски врло јасно показује шта све Бог разуме под нашим делима у овом животу: „И над светом и над душом човечијом, стоји Богочовек, као Спаситељ и Судија. Он у Цркви Својој даје сва средства, све силе за човеково спасење од греха, смрти и ђавола; зато ће на дан Суда вратити свакоме по делима његовим. А дела су његова: мисли његове, осећања његова, речи његове, поступци његови; једном речју: сав живот његов од колевке до гроба. То ткиво тка се и дању и ноћу на разбоју човекова живота. Човек је небоземно биће, зато је и одговорност његова небоземна; одговара пред свевидећим Богом за све: за сваку мисао, за свако осећање, за сваку реч, за сваки поступак. Јер све то скупа и посебно, одређује човеков вечни живот. Хтео човек или не, он за време свог земаљског живота изграђује свој однос према Христу: или се приближује Њему или удаљује од Њега. Но ма колико се човек злим делима својим удаљавао од Христа и бежао од Њега, Он ће га сустићи. По свеистинитој благовести свеистинитога Благовесника: „Доћи ће Син човечији у слави Оца Свога са анђелима Својим и тада ће вратити свакоме по делима његовим“. А шта је главно, шта најглавније дело човеково у овоме свету? Да верује у Богочовека Господа Христа. Та вера и јесте корен свих добрих дела, а неверје – корен свих недела. Ту основну новозаветну истину богонадахнуто изражава свети апостол Павле благовестећи: „све што није од вере, грех је“… Објављујући да ће на страшном Суду судити свакоме по делима његовим, Спаситељ показује бескрајну љубав према људима, јер тиме препушта свакоме човеку да сам себи буде страшни судија, да сам себе оправда или осуди по делима својим.“

Ево последњег, 28. стиха 16. главе:

Заиста вам кажем: Има неких међу вама што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у Царству своме.

Блажени Јероним Стридонски показује колико Господ Исус брине о духовном стању својих апостола. Када је видео да су након свих ових речи они уплашени и узнемирени, Христос их теши: „Неизречена мисао апостола је могла у себи да садржи саблазан следеће врсте: ‘Сада нам говориш да треба да окусиш смрт; а то што обећаваш да ћеш доћи у слави Оца Свога у пратњи анђела, то се одлаже за одређени дан и рок’. Зато Исус као Онај Који види тајно, предвидећи оно што су могли да Му кажу uмирује њихов страх. Његове речи: Има неких међу вама што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у Царству своме имају смисао да ће се због нашег неверја, Он сада показати онаквим каквим касније треба да дође“.

Блажени Теофилакт Охридски пише: „Рекао је да ће Син Човечији доћи у Својој слави. Како они, дакле, не би посумњали, Христос им каже да ће неки од њих, по својим моћима, видети славу Његовог другог доласка у Преображењу. Истовремено, показује у каквој ће слави бити они који пострадају Њега ради. Као што је Његово преображено тело засијало као муња, тако ће засијати и светитељи у дан Његовог Другог доласка. Овде мисли на Петра, Јакова и Јована, које је узео са собом на гору и показао им Царство Своје, то јест, будућу славу у којој ће Он доћи и заједно с њим праведници, блистајући у светлости. Такође говори да неки од оних који су овде неће умрети док Га не виде преображеног. Видиш ли, дакле, да ће они који су чврсти и непоколебљиви у добру, видети Исуса преображеног у светлости и стално узрастати у вери и заповестима (Божјим)“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић