Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а на молбу Градске библиотеке Херцег Новог, учешће на овогодишњој манифестацији „Трг од књиге“ је 24. јула узео презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ. Он је био један од уводничара на представљању књиге Светло свету, проф. др Бојана Јовановића, познатог српског етнолога и антрополога. Други уводничар је био ђакон др Драган Стаменковић из Ниша, а на крају се обратио аутор књиге.
Управник Мисионарског одељења је своје излагање започео ставом, да је књига Светло свету заснована на идеји прављења моста између секуларних друштвених наука (пре свега етнологије/етно-психологије, антропологије и социологије) са православном теологијом, антропологијом и аскетиком, те да је по свом жанру слична књигама које је својевремено објављивао академик Владета Јеротић. У том смислу, о. Оливер је нагласио да књига има све добре стране тог тематског жанра који је у нашој јавности популарисао академик Јеротић, а то су енциклопедијски увид, мултидисциплинарност и ширина увида, али да, истовремено, поседује и слабости које тај жанр одликују уколико наука покуша да изађе ван оквира методолошког натурализма када говори о питањима хришћанске вере.
О. Оливер је као веома добре особине књиге истакао етно-психолошке увиде аутора када је реч о српском народу, као и Јовановићеву оштру критику комерцијализације верских симбола, феномена дехристијанизације западних друштава и утицаја неолибералних концепција на друштвени живот (попут афирмације тзв. Ноћи вештица). Похваљена је и стална тежња проф. Јовановића да укаже да хришћани не треба да буду формални и номинални, већ да у вери проналазе дубљи идентитет и да проничу у учење хришћанства. Истакнути су веома добри увиди који се тичу неких аспеката хришћанске обичајности и порука које се у том домену шаљу, а које имају дубоко теолошко значење. О. Оливер је посебно похвалио чињеницу да професор Јовановић сасвим отворено говори о тоталитарном комунистичком послератном режиму и користи термине који су прецизни, а исто чини када је реч о страдању српског народа у тзв. НДХ, а потом и у Републици Хрватској у етничком чишћењу 90-тих година прошлог века.
Са друге стране, управник Мисионарског одељења се није сложио са ставовима изнетим у књизи који се тичу степена утицаја разних паганских традиција на хришћанство и везе са њима које проф. Јовановић као етнолог заступа. Посебно се осврнуо на ауторов став да библијска прича о Еви и њеном настанку од Адамовог ребра има порекло у сумерско-вавилонским митовима који су постојали 3000 година пре Христа. Тим поводом, о. Оливер је изнео став да то што у другим културама постоје заједнички религијски извештаји, попут великог потопа, рецимо, не говори безусловно о позајмицама (поготово када су те културе физички раздвојене за то време непремостивим препрекама), већ о чињеници да је реч о догађајима који су записани у колективног сећању целокупног светског становништва.
Управник одељења је похвалио неке лепе псхилошке увиде професора Јовановића изнете у поменутој књизи, посебно нагласивши значај Виктора Франкла, који је у књизи поменут успутно. Приметио је, притом, да проф. Јовановић преферира Јунга и тим поводом се осврнуо на термин индивидуације из јунговске традиције, који професор често користи у књизи, највероватније под утицајем академика Јеротића. О. Оливер је у том смислу нагласио да и ту постоје неки лепи увиди, попут оног да човек треба да се оствари тако што ће од индивидуе постати личност и тезе да човек може да се индивидуира без Христа, али да без Христа нема обожења. Са друге стране, управник је изнео сасвим отворену критику употребе појма индивидуација у оном домену који се тиче личности Христове, наводећи да није тачно да Христос тек савлађујући искушења на Гори постаје интегрисана личност која може да чини чуда, као што то тврди професор Јовановић, ослањајући се на јунговску традицију. О. Оливер је, с тим у вези, указао на то да је Оваплоћени Логос у своју Божанску Ипостас уипостасирао људску природу, те да је потпуно погрешно на Личност Логоса пројектовати било какве концепције из области психологије.
О. Оливер је на крају свог излагања похвалио чињеницу да проф. Јовановић никад није крио своју православно-хришћанску провенијенцију и да је на тај начин био мисионарски активан према другим српским интелектуалцима. Посебно је похвалио то што професор Јовановић у својој књизи наводи неке мисли највећих имена православне антропологије, попут Светог Григорија Паламе, Јована Лествичника и Антонија Великог. Са друге стране, управник је, следујући својој свештеничкој и мисионарској одговорности, сасвим отворено изнео критику богословских грешака које се налазе у књизи, од оних истанчаних које нису толико озбиљне, попут тога да аутор не прави разлику између линеарног времена (карактеристичног за старозаветну веру) и синтетичког (крстоликог) времена (карактеристичног за хришћанство), до веома крупних грешака које су типично хетеродоксно учење. О. Оливер је као пример озбиљне и крупне грешке у књизи навео ауторов став по коме само Отац има моћ да васкрсава и да Он то чини Духом Светим, а да Син има само моћ да подиже из мртвих. Проф. Јовановић је своју тезу да само Отац има моћ да васкрсава утемељио на томе да Дух Свети исходи само од Оца и на тај начин дошао до погрешног закључка. С тим у вези, о. Оливер је истакао да је једна заједничка природа, воља, енергија и сила у Светој Тројици, а да су разлике ипостасне, те да у сваком чудесном делу, у коме дејствује Син присуствују и Отац и Дух. Додатно, поводом професорове тезе да Син нема моћ да васкрсава, већ само да подиже из мртвих (професор је то илустровао догађајем са Лазаром Четвородневним, који је опет умро пошто је подигнут из мртвих), о. Оливер је истакао место из Светог Писма где се говори о општем васкрсењу мртвих у коме Господ Исус Христос наглашава да ће „мртви чути глас Сина Божијега и чувши га оживеће“ (ср. Јн 5, 25). Отац Оливер је током свог критичког осврта изнео претпоставку да је професора Јовановића вероватно повукло место у посланицама у коме стоји да је Бог Отац васкрсао Сина Духом Светим (ср. Рим 8, 11), али да то место не говори о мањој сили коју поседује Син у односу на Оца, већ о дејству целокупне Свете Тројице у домостроју људског спасења.
На крају своје опсервације, управник Мисионарског одељења је похвалио досадашњи труд и рад професора Јовановића, нагласивши да је основна вредност књиге у томе што отвара простор за дијалог са српским интелектуалцима, али да је потребна темељна рецензија књиге у домену православног богословља, предложивши да тај део уради неки српски ауторитет из области догматског богословља.
ФОТОГРАФИЈЕ: Мисионарско одељење АЕМ
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
