Један од највећих учитеља и oтаца Цркве Христове из векова када је она још увек била јединствена и неподељена, блажени Августин, износећи искуство васељенског (универзалног) хришћанства, записао је следеће: „Језик није довољан да би се говорило о Богу. Човек, ипак, жели да изрази своје усхићење, своје одушевљење. Зато му не преостаје ништа друго до да пева.“
Савин биограф Доментијан, каже да је наш просветитељ „славуј богогласни неуснулих очију, који неућутним божанственим песмама буди (нас) заспале у гресима“. Сачувана Савина дела, која су великим делом поезија, потврђују нам истину да је он све таланте које је од Бога на дар добио, умножио, устостручио, па их, онда, Цркви и роду на спасење вратио.
Педесетих година првог века после Христа, Свети апостол Павле је својој вољеној цркви у Коринту упутио посланицу у којој се налазе ове речи: „Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем. Молим вас, дакле, угледајте се на мене“ (1Кор 4,15-16). Иако је српска Црква имала и има хиљаде учитеља у Христу који су је вековима градили и чинили да буде светлост свету, она има једног оца који је у Христу Исусу родио јеванђељем. Као што је отац цркве у Коринту био апостол Павле, тако је отац српске Цркве равноапостолни Свети Сава. И као што су Коринћани позвани да се угледају на свога оца, апостола Павла, тако су хришћани српске Цркве позвани да се угледају на свога оца, Светога Саву који их вековима позива: „Приђите, чеда, и послушајте мене, страху Господњем научићу вас“.
Радост је велика и благослов од Господа је непроцењив, јер се Свети Сава у нашем роду пре 850. година родио и својим делима, као обилном жетвом, свој род обогатио. Једном је Христос рекао својим ученицима да се моле господару жетве да изведе посленике на жетву своју, јер је жетве много, а посленика мало (Мт. 9, 37-38). У личности Светог Саве српски народ је добио најбољег посленика на својој њиви. Сава Немањић, србин, хиландарац, светогорац, светитељ, – овоземаљски принц, а небеске науке учитељ.
Више од осам векова српски народ неуморно и благодарно преноси лични доживљај молитвене заједнице са Светим Савом у похвална слова и друге хагиографске и химнографске списе њему у част, у којима је о овом Божјем угоднику готово све речено. Али, ова свевремена личност обавезује да се о њој и данас пише и говори. Истовремено, поставља се питање, може ли човек нашег века, имајући у виду толику временску дистанцу, достојно и прилично одговорити на изазов да изговори нову реч у химнама или беседама о архипастиру свих наших архипастира, и дода још које слово у славу светитеља, али и Господа Исуса Христа који га је учинио светим.
Колико је то тешко, у име нас који се усуђујемо да о Светом Сави говоримо, упозорава и хиландарски монах и његов биограф Теодосије, који је библијски и молитвено певао: „Којим (и каквим) духовним песмама да похвалимо Саву свештенога, Који нам разјасни таблице Јеванђеља Новог Божјег Завета, Којим познасмо истиниту веру православља, Који нас учини христоимен(ит)им људима?“
Светосавље – то је наука коју нам је Свети Сава оставио. А шта је светосавље? Наука светлости која одгони таму, наука љубави, трпљења и сваке друге врлине – ништа друго до наука Христова, српском духу приступачна. Остављајући ову науку, Свети Сава је оставио бесмртну савест српском народу. Ради тога смо обавезни да се свакодневно преиспитујемо да ли у науци напредујемо, да ли је се сећамо или смо је заборавили?
Неуког је лако преварити. Не дозволимо да не учимо, не дозволимо да заборавимо шта смо научили. Учимо од других али не заборавимо светосавље, јер је оно пуно оптимизма, пуно живог говора који свако разуме. Светосавље је наука која је опитна и жива, то је наука охристовљена и задојена љубављу према Богу и ближњима. Темељ светосавља је Христос Учитељ над учитељима и Свети над светима, Онај који је и Светога Саву овенчао венцем светитељства указујући да је светост призвање које је даровано сваком припаднику Цркве.
Свети Сава је одредио ко смо и коме припадамо, јер нас је привео Христу. Свети Сава нас је сабрао и одредио пут којим треба да идемо. То је пут Христов, пут Јеванђеља. Усадио је српском народу вредности које трају, то је пут вечне вредности као што су истина Божјја, правда Божја, љубав Божја и милосрђе Божје. Дакле, на искуству и темељу искрене вере у Христа, светитељ наш Сава је поставио темеље српској држави, превео Номоканон у Законоправило, извојевао аутокефалију наше Цркве, градио задужбине, подизао школе и болнице, и једном речју обликовао лик и идентитет нашег народа једном за свагда на том темељу.
Етос Светога Саве позива нас да не будемо искључиви, самољубиви и самодовољни, већ да будемо отворени за неизвесности овога света, свестрани, мудри у процени свега што се догађа, али Божјим, а не људским мерилима. Свети Сава је рекао: „Чеда моја богољубљена, ми који смо примили од Господа бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада, (…) дужни смо да творимо свагда бесмртна дела у Христу.“ Ово нам је, као бесцен благо, на Великом црквено-народном Сабору у Жичи, оставио у аманет наш Свети отац Сава, знајући да ће небо и земља проћи, а да истина и испуњење вере остаје у векове.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“.
