Свете иконе биле су у Цркви одувек поштоване, а почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у храмовима. Особито су се у томе истицали византијски цареви: Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин, као и поједини епископи: Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски и Теодосије Ефески.
Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман први, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим преподобни Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма. Највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други.
Седми Васељенски сабор сазван је и одржан у Византији, у Цариградској патријаршији, конкретно у митрополији Никејској у Витинији, и трајао је од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Повод за његово одржавање било је иконоборачко, у суштини антихришћанско и нечовечно порицање, одбацивање и уништавање светих икона, уз истовремено тиранско прогањање православних иконопоштовалаца у Цркви широм Византије. Дакле, иконоборачку катастрофу зауставио је и спречио VII Васељенски сабор, одржан у тада предивном храму Свете Софије — Премудрости Божје, тојест Христа Богочовека, Који и јесте вечна Мудрост Божанска и човечанска.
На Сабору је, под председништвом Светог Тарасија, било 367 епископа, међу којима су на првом месту били представници папе Адријана I и двојица свештеномонаха, представници Источних патријараха. На овом другом Никејском свецрквеном Сабору једногласно је исказано и усвојено опште признање традиционалног и богословски оправданог часног паштовања светих икона: Христа, Богородице и светитеља Божјих.
Саборски оцу су надахнути благодаћу Духа Светога, једногласно и свечано посведочили и потврдили непрекинути дух праве вере, саборно памћење и самосазнање Цркве кроз векове, њено живо апостолско светоотачко предање о светим иконама. To предање је само Јеванђеље — новозаветна благовест: Да је достојан наше љубави и поштовања боголепни уметнички лик на светим иконама, кроз који се видљиво испољава непролазна лепота и достојанство и личности човекољубивог Господа Христа као Богочовека и неприкосновена вредност и лепота непролазног христолика у личности човека. Икона видљиво сведочи да је Бог истински постао човек, али и да је човек, као психофизичко биће, способан и достојан да смести у себе и пројави Бога, да се сједини с Њиме у међусобној љубави у бесмртном животу, без губљења свога људског лика и личности.
Свете иконе нас видљиво подсећају на истину човекољубља Божјег и боголикости људске. Као свети уметнички ликови, пред којима са љубављу и поштовањем стојимо, посматрамо их, молимо се, иконе нас литургијски узводе ка светом Прволику и Првообрасцу — Христу и прослављеним на небу светим људима, како је то рекао свети Василије Велики.
У току једне богослужбене године одређен је један дан у којем савршавамо молитвени спомен на 367. богоносних отаца који су били учесници седмог васељенског сабора. Црквени песник у надахнутој химнографији на молитвени начин излаже богословље седмог Васељенског сабора. Изводом из химнографије даћемо закључак нашем промишљању на ову тему која је инспирисана годишњим празновањем спомена светих отаца седмог Васељенског сабора.
Прва стихира на Господи возвах:
„Оно што су сабори часних отаца у разна времена саставили, патријарх Герман нови је веома добро у једно сакупио, као једно и исто правило, догмате је писао, а уједно их се и држао, као неуморни молитвеник ово је принео Господу на спасење и пастви са пастирима.“
Слава на Господи возвах:
„Похвалимо данас богоносне Оце као тајанствене трубе Духа, јер су посред цркве испевали песму сличну богословљу: О Тројици као једном и непроменивом бићу и Божанству. Они су Аријево кривоверје оборили, а православље одбранили, и увек се моле ка Господу, да се смилује на душе наше.“
Слава на литији:
„Постали сте стварни чувари апостолских предања свети Оци, и јединосушност Свете Тројице сте православно изјаснили, а Аријево хуљење сте саборно оборили, и уз њега сте и Македонија духоборца изобличили, Несторија осудили, али и Евтихија и Диоскора, Савелија и Севира безглавога; молимо вас измолите да се њине обмане избавимо, и неокаљан живот са вером сачувамо.“
Слава на стиховње:
„Данас молитвени спомен богоносних отаца из целог света у светлом граду Никеји сабраних на православни сабор, ми побожно и са вером празнујемо. Јер су они злога Арија безбожно учење правоверно оборили, а њега из католичанске саборне цркве изагнали. Јасно су о Сину Божјем јединосушном и сапостојећем, који постоји пре свих векова све научили, и у исповедању символа вере тачно и побожно то изложили. Зато и ми следујући њиховим божанским уредбама тврдо верујемо и служимо са Оцем и Сином у Духу Свесветом, Тројици Јединосушној у Једном Божанству.“
Слава на хвалите:
„Сабор светих Отаца са свих страна света окупљених, о једној суштини Оца и Сина и Духа Светога научише, и природу и тајну богословља јасно цркви предаше. Њих са вером похвалимо и прославимо и рецимо: О, божанска чето, богоречитих војника и Господњих ратника, звезде много светле духовне основе, тајанственог Сиона необориви стубови, надахнути мирисом рајског цвећа, свезлатна уста Бога Логоса, никејска похвало и украсе васељене! Молите се усрдно за душе наше.“
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 25. октобра 2026. године.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
