Сатанизам у ужем смислу

-Cатанизам: основни појмови и подела – 2 део –

Сатанизам у ужем смислу, или отворени, видљиви сатанизам, подразумева свесно, интенционално и непосредно служење сатани, односно видљиво, отворено, нескривено поштовање и обожавања сатане и противништво Христу и Цркви.

Ова врста сатанизма се често дели на теистички и атеистички атеизам.

У најкраћем, припадници теистичког сатанизма верују у постојање сатане (ђавола) и обожавају га, док атеистички сатанисти сатану тумаче као метафору и симбол “Вечног Бунтовника“[1]. Према речима Малколма Џерија (Malcolm Jarry), суоснивача Сатанског храма, сатана је “херојска фигура која се бори против тиранске власти и за човечанство, чак и ако је то изгубљена битка“.

Наравно, није тешко закључити да је ова подела само још једно у бесконачном низу лукавстава ђавола како би проширио понуду мамаца и задовољио што више различитих укуса људи. Ипак, иза свих ових различитих, шарених мамаца крије се само једна, увек иста, смртоносна удица. У овом конкретном случају представљање ђавола као метафоре несумњиво има за циљ да умири савест и завара оне којима би признање да служе сатани као стварном духовном бићу могло да представља препреку.

У сатанистичке, у ужем смислу, спадају групе као што су Радост Сатане (Joy of Satan[2]) која делује и у Босни и Херцеговини[3], Црква Сатане ( Church of Satan[4]), Сатанистички храм (The Satanic Temple[5]), Међународни сатанистички покрет (Международное движение сатанизма[6]), Руска црква сатане (Российская церковь сатаны[7]), Јужни крст или Московска црква сатане (Южный крест,Московская Церковь сатаны[8]), Црни анђео (Черный ангел[9]) итд. Од сатанистичких група које су деловале или делују на нашим просторима поменимо, на пример, Црну ружу, Лошу веру и Сатанине следбенике.[10]

Тачан број следбеника сатанистичких група није могуће дати, било укупан, било за неку појединачну земљу. Штавише, тешко је дати чак приближан број. На пример, деструктолог Роман Силантјев[11] износи мишљење да број сатаниста у Русији износи неколико десетина хиљада. По његовим речима у Русији нема великих сатанистичких структура већ сатанисти обично формирају групе са мање од 10 људи, или чак делују појединачно.[12]

Иако се говорило да Сатанистичка црква има стотине хиљада формалних чланова, према тврђењу Лавејеве ћерке Зине и још неких њему блиских особа, чланство Сатанистичке цркве никада није чинило више од триста људи.[13]

Према речима Малколма Џерија (Malcolm Jarry), суоснивача Сатанског храма, укупан број њихових чланова широм света износи 700.000. [14] Наравно, без додатне провере није могуће рећи да ли је овај број тачан или је реч о намерном претеривању као у случају Сатанистичке цркве.

Према речима Зорана Луковића, пуковника МУП-а у пензији и Координатора Одсека за апологетску мисију у Србији не постоје озбиљно организоване сатанистичке групе већ су то најчешће неформалне групе младих окупљене око појединца.[15]

Роман Силантјев је навео да су познати бројни случајеви ритуалних убистава људи и животиња, као и скрнављење гробних места и тела мртвих, које су починили сатанисти. По његовим речима типични сатанистички злочини укључују ритуална убиства људи при чему наводи податак од око 300 људи од 1993. године. Такође, како он каже, присутна су ритуална убиства животиња, посебно мачака, затим канибализам, силовања али и подстицање верске мржње.

Према тврдњама Зине Лавеј (Zeena LaVey), ћерке оснивача Сатанистичке цркве Антона Шандора Лавеја, он је тукао и злостављао оне своје ученице са којима је имао полне односе, присиљавајући их на проституцију као део свог „Сатанског саветовања“ и узимајући њихову зараду.[16]

Наравно, када је реч о поменутим праксама, сатанисти ће се у јавности представити потпуно другачије, као анђели светла (2Кор. 11,14).

Тако, на пример, на званичној страници Сатанистичког храма, у секцији “Основна начела“ можемо да прочитамо, на пример, да “Треба тежити да се поступа са саосећањем и емпатијом према свим створењима“као и да   “Дух саосећања, мудрости и правде увек треба да превлада над писаном или изговореном речју“.[17]

“Ђаво убеђује људе да помисле да пакао не постоји управо зато да би их низвргнуо у пакао“, пише Свети Јован Златоусти. Антон Шандор Лавеј ово експлицитно пише у својој Сатанској библији: “Нема раја блиставе славе, ни пакла где се пеку грешници“.[18] У вези са тим речима наведимо и пример оснивача Сатанистичке цркве Руске Федерације (Сатанинская церковь РФ) Олега Сатанинског[19] који покушава да убеди јавност, ни мање ни више, него у то да сатанисти нису обожаваоци ђавола! “Ритуална убиства животиња или људи, вандализам и други слични злочини су дело обожавалаца ђавола. Сатанисти презиру обожавање ђавола и његове следбенике. Сатанистичка црква Руске федерације није удружење обожавалаца ђавола, већ удружење сатаниста. Сатанистичка црква Руске федерације има веома негативан став према обожаваоцима ђавола који себе називају сатанистима“, каже, између осталог, Олег Сатанински.[20]

Коначно, потпуно огољени пример често цитираног упозорења да се ђаво претвара и у анђела светла налазимо у књизи Дејвида Спенглера (David Spangler) “Размишљања о Христу“ (Reflections on the Christ) где аутор Луцифера експлицитно представља као анђела светла. Наиме, Спенглер пише да је Луцифер (што значи сатана) анђео човекове еволуције и да је он дух светлости у микрокосмосу док је Бог дух светлости у макрокосмосу.[21]

Када је реч о појединцима поменимо, као један од више могућих примера, Ла Кармину (La Carmina)[22], ауторку “Мале књиге сатанизма“ (The Little Book of Satanism)[23] за коју је предговор написао Лусијен Гривс (Lucien Greaves), суоснивач Сатанског храма. И у овом случају не изостаје лукавство ђавола. “Модерни сатанисти су ненасилни и заинтересовани су за тежњу ка разуму, правди и истини. Многе сатанистичке групе организују догађаје у заједници као што су добротворне акције и чишћење плажа“, каже Ла Кармина представљајући поклонике ђавола као човекољупце и друштвено одговорне особе.

С обзиром да нам није циљ да у овом тексту будемо исрцпни у набрајању сатанистичких група и појединаца поменућемо још само домаћег сатанисту Милоша Димитријевића.

У тексту под насловом ”Milos Dimitrijević” на једном пољском информативном порталу новинар представља Милоша Димитријевића као ”најљубазнијег сатанисту са којим се срео” а затим описује сатанистички ритуал којим је Димитријевић припремио амајлију за њега у његовом храму ”Akademia Hermetica” у Београду.[24]

”Када сам годину дана касније у Београду сишао у подрум где је требало да се нађем са Милошем, видео сам велики сто на коме су били распоређени тарот шпилови, тајне књиге, амајлије и друге мистериозне ствари чије значење нисам могао да схватим. Откријте. Около је горело стотину свећа, а чекао ме је Милош обучен у огртач са нашивеним црвеним крстовима. Изгледало је импозантно и величанствено. Саопштио је да му тарот карте, астролошки прорачуни и интуиција говоре да бих могао да користим амајлију и он зна какву. Затим је извукао бодеж… Онда ми је рекао да клекнем, његов бодеж је пробио ваздух око моје главе, а он је призвао Луцифера лепим, дубоким тенорским гласом. Принц таме је требало да му помогне у правилном подешавању амајлије. Када су Луцифер и Милош завршили рад на мојој амајлији, могао сам да устанем са колена,” пише пољски новинар.

Било да је реч о сатанистичким групама или појединцима њихова учења и ритуали се разликују.

У многим државама се као извор сатанистичког учења користи поменута Сатанистичка библија Антона Шандора Лавеја. Према одређеним подацима до сада је продата у преко милион примерака.[25] Нажалост, ова књига је доступна и у Србији јер се налази у понуди појединих домаћих књижарских ланаца.[26]

У Сатанистичкој библији се пише и о сатанистичким ритуалима. На пример, у делу књиге под насловом “Књига Луцифера“ пише се о Црној миси, док се у “Књизи Велијара“ пише о теорији и пракси сатанистичке магије, три типа сатанистичких ритуала, састојцима и средствима у сатанистичкој магији и ритуалима итд.[27] Међутим, као додатак Сатанистичкој библији Лавеј је написао и књигу под насловом Сатанистички ритуали, посвећену управо ритуалима, која почиње поглављем Црна миса.[28]

На интернету су доступни видео снимци иницијације (антикрштења) Зине, трогодишње ћерке Антона Шандора Лавеја, у Сатанистички храм. Ритуал почиње речима Црне мисе на латинском „In nomine Dei nostri Satanas Luciferi Excelsi“, односно “У име бога нашег, Сатане Луцифера Свевишњег“, а врши се на нагој женској особи која има улогу жртвеника (антиолтар), испод сатанистичког симбола (печат Бафомета) у виду обрнутог пентаграма са уписаном козјом лобањом са роговима. Пентаграм се налази унутар двоструког круга при чему се између два круга налази натпис на хебрејском језику “левијатан“ (код нас, у преводу Старог Завета Ђуре Даничића, уместо речи левијатан налазимо реч крокодил). Ритуал иницијације (антикрштења) је извршио сам Лавеј обучен у црну одежду, главе покривене капом са ђавољим роговима, и са мачем у руци. Дете је такође било обучено у црну одежду са капуљачом и поменутим сатанистичким симболом на грудима.[29]

Важно је напоменути да се под отвореним и нескривеним служењем сатани може подразумевати и коришћење симбола који су познати као сатанистички, без вербалног изражавања својих ставова у вези са сатаном.

Као основни симболи сатанизма сматрају се Бафомет, печат Бафомета, обрнути пентаграм са уписаном козјом (јарчијом) лобањом са роговима[30], пентаграм или, чешће, обрнути пентаграм, обрнути крст и број 666. Иако се често оспорава да је знак тзв. сатанских рогова, који се добија тако што се кажипрст и мали прст уздигну а остали прсти приљубе уз длан, сатанистички симбол, видимо да га користе чланови Сатанског храма.[31] У Сатанском храму је у употреби и стандардни, што значи не обрнути, пентаграм[32] који се налази на челу козе са роговима. Истоветан пентаграм[33] али и крваву козју (јарчију)  лобању са роговима[34] користи у својим перформансима и једна уметница са глобалном репутацијом, док истовремено негира везу са сатанизмом. Ово је један примера коришћење симбола који су познати као сатанистички, без вербалног изражавања својих ставова у вези са сатаном.

Када је реч о празновању, не постоје празници који су опште прихваћени међу свим сатанистима већ их свака група или појединац одређују за себе. На пример, Сатанистички храм је као празнике одредио Луперкалије 15. фебруара, за који се наводи да је у питању “прослава телесне аутономије, сексуалног ослобођења и репродукције“. Под “телесном аутономијом“ се, наравно, подразумева право на абортус, односно право на чедоморство. Ово је веома важно имати у виду због другог дела текста у коме ћемо се бавити сатанизмом у ширем смислу. Следећи празник им је Вештичја ноћ (Hexennacht) 30. априла, затим 25. јул Дан откривања статуе Бафомета 2015. године, онда Ноћ вештица 31. октобра и коначно празник Непобедивог Сунца (Sol Invictus) 25. децембра.

Занимљиво је да је као датум смрти Антона Шандора Лавеја, у матичној књизи умрлих, наведен 31. октобар, што значи Ноћ вештица, иако његова ћерка тврди да је тачан датум смрти 29. октобар[35] што је навела и у документу од неколико страна у коме се бавила свим неистинама које се тичу њега и његовог живота.[36]

Важно је скренути пажњу и на то са Сатанистички храм организује у САД окупљање сатаниста, у виду конференције, под називом SatanCon.[37] Распоред ове сатанистичке конференције 2022. године[38] укључивао је, између осталог, теме као што су TheSatanicTemple.TV или како покренути сопствену сатанску ТВ мрежу, Коришћење Закона о слободи информација за борбу против сатанске панике, Абортус као (верско) право, Одгајање деце у сатанистичком домаћинству, Сатански клуб после школе и сл. На сатанистичкој конференцији 2023. године на церемонији отварања је вршено цепање Библије[39], , затим ритуал раскрштења, очигледно припадника неке од хришћанских деноминација, сатанистички обред обнове брачних завета и сл. “Наша церемонија отварања је садржала цепање Библије као симбола опресије, нарочито опресије над ЛГБТ заједницом“, изјавио је, између осталог, Декс Десжарден, портпарол Сатанистичког храма.[40]

Пропагирање сатане се не врши само путем књига или сатанистичких конференција, већ и путем филма и музике, али и на различите друге начине. На пример, на званичној страници Сатанистичке цркве налази се листа филмова које они препоручују.[41] Веома је важно обратити пажњу на уводни део где се објашњава шта неки филм чини сатанистичким. “Шта чини филм сатанистичким? Такав филм не захтева отворено приказивање ђавола и демона. Може бити мјузикл, криминалистичка драма или чак комедија. Сатанистички филмови често имају одређену евокативну атмосферу“, каже се о томе на страници Сатанистичке цркве.

Када је реч о музици, поменимо да је назив једног од албума хеви метал (heavy metal) групе Блек Сабат  (Black Sabbath) носио назив Њихово сатанско величанство се враћа (Their Satanic Majesties Return), док је на насловној страни албума била приказана лобања са уписаним бројем 666. Број 666 се истовремено налазио и између речи у називу групе (Black 666 Sabbath).[42]

Димитрије Марковић


[1] https://thesatanictemple.com/pages/faq

[2] https://www.joyofsatan.org/

[3] https://josbosnia.wordpress.com/historija-bafometa/

[4] https://churchofsatan.com/

[5] https://thesatanictemple.com/blogs/news/the-satanic-temple-announces-the-devils-pantry-emergency-food-drive

[6] https://www.interfax.ru/russia/1048196

[7] https://66.ru/news/entertainment/197058/

[8] https://azbyka.ru/otechnik/sekty/sektovedenie-chast-1/18

[9] https://eparhia-saratov.ru/Content/Books/167/25.html

[10] Зоран Д. Луковић, Верске секте. Проручник за самоодбрану.

[11] https://www.patriarchia.ru/person/497

[12] https://tass.ru/obschestvo/24586683

[13] https://www.washingtonpost.com/archive/lifestyle/1998/08/30/a-devil-of-a-time/da3eea5a-1b17-46db-a8f1-3cd5821247e2/

[14] https://www.nbcnews.com/news/us-news/satancon-poking-religion-government-opens-weekend-boston-rcna81275

[15] https://www.nin.rs/arhiva/vesti/9715/davolje-sluge-iz-komsiluka

[16] https://ia904508.us.archive.org/25/items/ardhanarishwar_202108/Misc/Anton%20LaVey%20-%20Legend%20and%20Reality.pdf

[17] https://thesatanictemple.com/pages/about-us

[18] https://ia600303.us.archive.org/6/items/pdfy-S7Va9xWFV5XFybhK/The%20Satanic%20Bible.pdf

[19] https://66.ru/news/entertainment/197058/

[20] https://66.ru/news/entertainment/197058/

[21] https://archive.org/details/reflectionsonchr0000span_o1w6/mode/2up?q=lucifer

[22] https://magazine.columbia.edu/article/pacifists-guide-satanism

[23] https://www.simonandschuster.com/books/The-Little-Book-of-Satanism/La-Carmina/9781646044221

[24] https://ttv.pl/article-ra126193 Последњи пут приступљено 09.12.2022.

[25] https://archive.org/details/modernsatanisman0000math/mode/2up?q=copies

[26] https://delfi.rs/strane_knjige/176223-satanic-bible-strana-knjiga-delfi-knjizare.html

[27] https://ia600303.us.archive.org/6/items/pdfy-S7Va9xWFV5XFybhK/The%20Satanic%20Bible.pdf

[28] https://archive.org/details/Anton_Szandor_Lavey-The-Satanic-Rituals/page/n35/mode/2up

[29] https://batv.quartexcollections.com/Documents/Detail/anton-lavey-performs-satanic-baptism-for-his-daughter/883

[30] https://josbosnia.wordpress.com/porijeklo-jarca-od-mendese/

[31] https://www.reuters.com/pictures/inside-satancon-behind-scenes-satanic-temple-convention-2023-05-01/

[32] https://thesatanictemple.com/pages/tst-satancon

[33] https://www.bbc.com/serbian/cyr/balkan-49610788

[34] https://vreme.com/kultura/paklena-kuhinja-marine-abramovic/

[35] https://www.washingtonpost.com/archive/local/1997/11/09/anton-s-lavey-dies-at-67/c546b323-acb9-463e-ad96-7da298f9e4d8/

[36] https://ia904508.us.archive.org/25/items/ardhanarishwar_202108/Misc/Anton%20LaVey%20-%20Legend%20and%20Reality.pdf

[37] https://thesatanictemple.com/pages/satancon-home

[38] https://thesatanictemple.com/pages/tst-satancon

[39] https://www.reuters.com/pictures/inside-satancon-behind-scenes-satanic-temple-convention-2023-05-01/

[40] https://www.bbc.com/serbian/cyr/svet-65663453

[41] https://churchofsatan.com/sources-film-list/

[42] https://www.ebay.com/itm/197496128058

© 2026 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова син

Хришћанство на раскршћу – Египат, Блиски исток и Балкан

Личност и богословље Светог Амвросија Миланског. О Духу Светоме

Разговор на тему: „Од Логоса до етоса“ у кафе-књижари „Слово“

Клик до култа – дигитални путеви манипулације

А ко је ближњи мој?

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић

Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.

У периоду од 1986. до 1991. године био је ангажован као библиотекар на Православном богословском факултету у Београду.

У свештенички чин рукоположен је 1992. године. Своју пастирску службу започео је као парох у Косову Пољу, где је служио од 1992. до 2001. године. Након тога, од 2001. до 2009. године, био је парох при Храму Светог Александра Невског, а од 2009. године служи као парох при Храм Светог Саве. Своје богословске студије је завршио 2008. године, у време када је већ обављао парохијску свештеничку службу.

Посебно је ангажован у организовању поклоничких путовања на Косово и Метохију, као и у хуманитарном раду. Сарађује са организацијом „Наши Срби“ из Чикага (Our Serbs), кроз коју активно учествује у пружању помоћи српском народу у Србији и на Косову и Метохији, као и у подршци домаћим организацијама које делују у тим областима.

О. Радивој Панић важи за једног од најугледнијих свештеника Архиепископије београдско-карловачке.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС „Секташке злоупотребе у области здравства“: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.