Дијалог хришћанске теологије и науке (у првом реду мислим на природне науке) од давнина је био веома привлачан изазов. Тај дијалог је видљив још од времена древних великих Отаца Цркве. Примера ради, довољно је погледати спис Светог Василија Великог Шестоднев, у којем тумачи библијско откровење о стварању света – и где се јасно види да Свети Василије, у свом егзегетском кључу, итекако узима у обзир научне/философске/обсервацијске увиде свога доба (било би анахроно да их назовемо само научним). Но, у исто време тај дијалог је кроз историју имао и своје тамне епизоде – поготово на Западу, епизоде искључивости и озбиљних сукоба. И данас тај дијалог неретко представља јако клизав терен, на којем није реткост да „проклизавају“ мислећи људи како са стране науке, тако и са стране теологије. Чини се да је основни разлог тог „проклизвања“ заборав методолошке границе науке и теологије. Са једне стране, дешава се да се методолошки натурализам природних наука претвара у онтолошки натурализам – овоме се склони неки научници. Са друге стране, дешава се да се тренутне научне теорије догматизују и као такве гурају у теолошки исказ – овоме су склони неки теолози. Помињући једну своју строгу учитељицу из детињства, госпођу Мекинерни, која је имала обичај да их удара лењиром по зглавцима прстију када нешто погреше, еволуциони биолог и творац NOMA концепта односа вере и науке, Стивен Џеј Гулд, је о овим крајностима шаљиво написао: Поново ћу рећи својим колегама — по ко зна који пут, од студентских расправа до писања стручних трактата: наука, једноставно, не може, својим легитимним методама, да пресуђује о питању могућег Божијег управљања природом. Ми то нити потврђујемо нити поричемо; једноставно, као научници не можемо о томе да дајемо суд. Ако су неки међу нама тврдили да дарвинизам побија постојање Бога, онда ћу пронаћи госпођу Мекинерни и замолити је да им налупа пацке по зглавцима — али само под условом да буде подједнако строга и према онима који тврде да дарвинизам описује методе Божијег стваралачког деловања.
NOMA (од енглеског Non-Overlapping Magisteria – нема преклапања путева) ми је као концепт односа вере (теологије) и природне науке најближи, мада не у оном изворном смислу, како га је сам Гулд формулисао. По Гулду не може бити сукоба између вере и науке, јер нема преклапања њихових путева – наука се бави емпиријским светом и питањем „како“ тај свет (природа) функционише, док се вера бави ултимативним питањима смисла тог истог света и његовим, питањем „зашто“, као и вредносним питањима. За разлику од овог Гулдовог концепта, по мом мишљењу то непреклапање путева вере и науке огледа се у првом реду у њиховом методолошком разграничењу. То су два слоја, физички и метафизички, могућег јединственог објашњења и питања „како“ свет функционише. Свакако, физика (наука) не може, из методолошких разлога да задире у поље метафизике, али исто тако ни метафизика не може да претендује да буде наука. Линија њиховог несливеног и нераздељивог додира је управо NOMA онако како је ја замишљам. Ако ми се дозволи, назвао бих је – Христолошка NOMA, несливеног и нераздељивог јединства оног људског, натуралног, физичког и оног божанског, откривењског, с ону страну натуралне емпирије и физике и у том смислу метафизичког.
Размотримо сада ближе како би овакав модел функционисао у односу теологије и физике, односно космологије. Овај дијалог постаје јако занимљив од прве половине ХХ века, када је дефинитивно смењен модел вечног и глобално непроменљивог космоса новом теоријом Великог праска (Big Bang). Овом теоријом физика се колосално приближила библијском откровењу у којем се каже да космос има свој почетак, да је динамичан и да има и свој свршетак (наравно, ту постоје не мале разлике у неким фундаменталним поставкама, поготово у појму стварања ни из чега, али о томе на неком другом месту). Управо о тој протологији и есхатологији космоса говоре и савремена физика и хришћанска теологија. Но, погледајмо неке чињенице, како бисмо увидели где би могло бити место додира теологије и физике, у оквиру нашег, како сам га назвао, Христолошког NOMA концепта.
Најпре да кратко укажемо на важне детаље у самој Теорији великог праска. Кренимо са протологијом. Чињеница је да се космос шири и да када идемо временски уназад он постаје све ужи, док коначно не заврши на свом самом „почетку“, који се у физици назива стање сингуларитета. Одмах треба рећи да сингуларитет није физички ентитет, већ математички закључак, по којем сингуларитет представља досезање бесконачних вредности густине, температуре, закривљености простор-времена… Заправо, сингуларитет не само да није физички обсервабилан ентитет, него је он пре сигнал да теорија на том месту пуца и да ју је потребно кориговати. Дакле, сам тренутак Великог праска, па све до проближно 10⁻⁴³ секунди након њега, представља једно ултра кратко раздобље настанка космоса, у којем престаје научна обсервација и почиње спекулација. Тај праг се у физици назива Планкова ера. Изнад Планкове ере, научна обсервација функционише. Међутим, испод Планкове ере престаје домен релевантне научне обсервације и почиње математизована спекулација — формално доследна, али епистемолошки спекулативна и не-научна у строгом смислу. Шта значи математизована спекулација? То значи да је модел (или модели, јер их има више) формално доследан и често елегантан, али без могућности верификације, без фалсификативности, без емпиријске контроле – и зато то није емпиријска наука у строгом смислу речи, већ пре један вид математизоване метафизике. Иза Планкове ере престаје не само могућност релевантне научне обсервације, него и могућност смисленог поимања и физичког описа четири фундаменталне силе (гравитациона сила, електромагнетна сила, јака и слаба нуклеарна сила) као разлучивих интеракција. С обзиром да је Планкова ера тренутак када физика додирује метафизику, потпуно је легитимно да се, у складу са нашом Христолошком NOMA-ом, овде и теолошки мисли. Ово, међутим, није „попуњавање празнина“ у научном објашњењу, него методолошко признање да се на самом рубу емпирије отвара питање онтолошких услова могућности самог поретка природе. Погледајмо стога како је о протологији космоса писао један Свети Максим Исповедник, још у VII веку. Свакако, као и многи Свети Оци, али и многи велики философи пре хришћанске ере, говорио о природној теологији – на основу посматрања творевине, закључивао је да постоји Творац. Ево његових речи: Ништа од онога што је подложно кретању, никако и ни на један начин не креће се безузрочно. Почетак сваког природног кретања јесте постанак свега што се креће, а почетак постанка свега посталога јесте Бог, јер Он јесте Делатељ стварања. Овде ће можда уследити приговор да Свети Максим прави један логички и експланаторни скок, стављајући хришћанског Бога на место Првог Покретача. Међутим, та примедба не стоји. Свети Максим не каже да нам природна теологија може ишта рећи о Богу или Првом Узроку, као таквом, осим да Он постоји – природном теологијом спознајемо Бога Творца, али не тако што сазнајемо шта је он по својој суштини и ипостаси – јер, то је немогуће и недостижно – већ што само сазнајемо да Он постоји, вели Свети Максим.
Свети Максим, у опажању и размишљању о свету, разликује улогу разума и улогу ума. Разум, преко чулног опажања, кроз силу расуђивања, вели Свети Максим, спознаје различите логосе ствари. То је оно што бисмо данас назвали природним наукама. Међутим, спознаја се ту не завршава. Ти различити логоси, које је разум спознао, сабирају се у једнообразно и просто и неразлично умно поимање, на основу којег се образује такозвано недељиво и немерљиво и обједињено знање… Ово обједињено знање бисмо могли представити, у савременом контексту дијалога вере и науке, као спој физике и метафизике – несливени и нераздељиви спој, који заокружује спознају. То би био Христолошки NOMA концепт: непреклапање физике и метафизике у поменутом обједињеном знању – то су два слоја сазнања, разумни и умни, који се додирују, али се међусобно не мешају. Да не буде забуне – ово није објашњење оног кратког времена испод Планкове ере. Не, ово је још дубље, много дубље – ово је објашњење онтолошког темеља самог почетка космоса, онтолошки темељ самих логоса/закона по којима ће се космос развијати и обликовати и које ће као такве препознати наука.
Погледајмо сада како изгледа научна космолошка есхатологија, која је такође у домену спекулативног, без оних суштинских атрибута који би ово мишљење одредили као строго научно. Постоје три модела у физици, који спекулативно објашњавају есхатологију космоса, односно крај који ће космос доживети у веома далекој будућности. Сва три модела заснована су на чињеници ширења космоса – у том ширењу огледа се и крај космоса. По једном моделу, који носи име Топлотна смрт или Велико смрзавање (Heat Death, Big Freeze) свемир ће наставити да се заувек шири. Температура ће се асимптотски приближавати апсолутној нули. Звезде ће се угасити, материја ће се распасти, енергија ће се равномерно распоредити и доћи ће до стања максималне ентропије. Космос постаје хладан, мрачан и, условно говорећи, празан. Време, практично губи смисао. Космос је „мртав“. Овај модел је данас доминантан у стандардној ΛCDM космологији.
Други модел космичке есхатологије назива се Велики колапс (Big Crunch). По овом моделу ширење свемира ће се једном зауставити. Гравитација ће преовладати и свемир ће почети да се сабија. Галаксије, звезде и на крају сама простор–време структура ће колабирати у крајњу сингуларност. Космос ће скончати у стању екстремне густине и температуре. Овај модел се некада посматра и као увод у нови Велики прасак, односно у једно циклично виђење космоса (крај једног космоса, био би почетак постојања другог и тако вечно у круг). Данас се сматра да је овај модел, иако логички није искључен, мало вероватан.
Коначно, трећи модел свршетка космоса назива се Велико цепање (Big Rip). По овом моделу, ширење свемира ће се све више убрзавати (треба подсетити да се свемир, у смислу ширења самог простора, шири брзином већом од брзине светлости!). Тзв. тамна енергија ће временом јачати. Редом ће почети да се цепају галактичка јата, галаксије, звезде, планете, атоми и субатомске честице. Коначно, доћи ће до тренутка када ће се и само простор-време распасти. И овај модел је високо спекулативан, али математички доследан.
Да на крају резимирамо исходе ова три модела краја космоса: вечна хладноћа и мрак, колапс у сингуларност и потпуно цепање реалности. Оно што је овим моделима заједничко јесте закључак – космос ће на крају, на овај или онај начин, „умрети“. Поред ових класичних модела краја космоса, у савременој космологији разматрају се и алтернативни модели — попут Big Bounce-а, цикличних и бране-сценарија — који, иако математички доследни, остају у домену спекулативне космологије без могућности емпиријске верификације. Што се тиче ових спекулативних модела космолошке есхатологије, морам истаћи један, по мени, важан детаљ. Иако сваки од њих има елегантну математику, ови модели не могу сви бити тачни, али могу сви бити нетачни. Та евентуална тачност не може бити научно верификована или фалсификована – што је услов да теорија добије научну димензију, иако иза свега стоји не само креативна мисао, него и математика. Математика и емпиријска стварност се не морају нужно поклапати – емпиријска реалност је описива математиком, али иза сваког математичког описа не мора стојати емпиријска реалност. Математика показује умно могуће, али не нужно и реално постојеће. Имао сам част да упознам наше научнике из области о којој пишем и да са њима разговарам, проф. др Горана Попарића са Физичког факултета Универзитета у Београду и др Марка Војиновића, са Института за физику у Београду. Из свог огромног искуства сусрета са научницима широм света, говорили су му да није реткост да религијско-философска култура из које научници долазе у доброј мери опредељује њихов космолошки модел који заступају. На пример, они којима је блиска индијска религијско-философска култура и њој својствено учење о кружењу свега и о реинкарнацији, врло често заступају наведени циклични модел космоса – чак и онда када нису званично религиозни.
Погледајмо сада шта Свети Максим Исповедник, на основу божанског откровења и хришћанске теологије, каже о космолошкој есхатологији. Свршетак природног постанка свега посталога јесте мировање [престанак кретања], које, по проласку свега пролазног, бива установљено бесконачношћу, у којој, због одсуства растојања, престаје свако кретање оних који се природно крећу, јер надаље нема камо и како и ка чему да се креће, зато што Бог, као Узрок кретања, јесте и његов Свршетак [Циљ кретања], који одређује и саму бесконачност, која ограничава свако кретање. Стога, почетак и крај сваког постанка и сваког кретања бића јесте Бог, јер она су од Њега постала, Он их покреће и у Њему ће се зауставити, вели Свети Максим. Ово је типично хришћанско виђење историје космоса као стреле времена, која је „одапета“ на почетку, стварањем света, који је стварањем стављен у покрет ка свом циљу, који је временски испред њега, када ће се кретање окончати. Иако је Бог почетак и крај (с тим што овде крај није смрт космоса, него, напротив, живот, као његов коначни циљ) овде немамо циклично виђење стварности. Бог је почетак космоса, у смислу да је Творац, а тиме и Покретач космоса, али је Он и коначни циљ космоса, како се то у Књизи Откровења каже, речима Бога Творца, који на самом крају историје говори: Сврши се! Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак (Отк. 21, 6).
То што научна, или боље је рећи натуралистичка спекулација, ма који модел космологије да заступа, у коначници космоса види његову смрт, а хришћанска теологија види живот, разлог је следећи. У натуралистичкој космологији и почетак и свршетак космоса виђен је унутар њега самог, у тој натуралистичкој, затвореној онтологији – у којој влада неприкосновено правило, да све што има почетак, мора имати крај, односно мора на неки начин проћи, умрети, расформирати се. Такво виђење је у складу и са хришћанском теологијом – Свети Оци Цркве су једнодушни у оцени да је свет, када је остављен самом себи, пролазан и смртан. Ово констатује и Библија: У почетку си, Господе, основао земљу и небеса су дело руку твојих. Они ће пропасти, а Ти ћеш остати. Све ће то као хаљина остарити, као хаљину променићеш их и промениће се (Пс. 102, 25-26). Подигните к небу очи своје и погледајте доле на земљу; јер ће небеса ишчезнути као дим и земља ће као хаљина остарити, и који на њој живе помреће такође; а спасење ће Моје остати довека, и правда моја неће нестати (Ис. 51, 6). У Новом Завету, Господ Исус Христос говори: Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи (Мт. 24, 35; Мк. 13, 31; Лк. 21, 33). Ипак, иако библијско откровење констатује крај створеног космоса, тај крај не значи нестанак, већ преображај, промену – као хаљину променићеш их и промениће се. Космос јесте пролазан и смртан, али његов крај ипак неће бити нестанак, јер није остављен самоме себи – спасење ће Моје остати довека, и правда моја неће нестати. Апостол Петар овако вели: А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу, у који ће небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће (2.Пт. 3, 10).Библијско откровење констатује оно што данас слично и наука говори – пролазност космоса, галаксија, звезда, планета, живота на Земљи. Наука данас јасно и аргументовано може да прорачунава време смрти нашег Сунца, описујући и фазе његове смрти (црвени џин – бели патуљак – црни патуљак). Такође, јасно и аргументовано описује крај услова постојања живота на Земљи, које ће се збити много пре смрти нашег Сунца. Све су то природни и емпиријски објашњиви процеси. Библијско откровење пак космос не оставља самоме себи – ни у његовом постанку, ни у његовом свршетку. Зато космос, иако је по природи пролазан и пропадљив, неће нестати, него ће у коначном сједињењу свега створеног са Богом бити преображен и као такав вечно жив и непропадљив. Стога библијско откровење говори о новом небу и новој земљи: Јер, ево, ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и оно пређашње неће се више спомињати, нити ће на ум долазити (Ис. 65, 17). Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, где правда обитава (2.Пт. 3, 13). И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више (Отк. 21, 1). И рече Онај што седи на престолу: Ево све чиним новим (Отк. 21, 5).
Наравно, ови библијски увиди припадају домену божанског откровења, који су као такви понуђени вери човека – дакле, нису, у научном смислу, емпиријски проверљиви, нити фалсификативни. Зато ово није и не може бити увид природне науке. Међутим, горе наведени космолошки модели математизоване спекулације и хришћанска протологија и есхатологија стоје у сличној епистемолошкој равни. (Овим се не изједначавају наука и теологија по природи њихових исказа, већ се указује на заједничку границу њихове проверљивости када говоре о почецима и крајевима). Оно што их разликује јесте разлог поклањања поверења у једну или другу – космолошки модели имају математичку конзистентност, док теолошке поставке имају иза себе ауторитет откровења, предања и унутрашње смисаоне конзистентности. Може ли се онда теолошки увид као метафизички слој, у једној Христолошкој NOMA-и, надовезати на савремену физику (не на математизоване спекулације, већ на егзактну физику као науку) у једно, како Свети Максим рече, обједињено знање? Може. И критеријум зашто може је врло једноставан. Чуо сам га и усвојио од уваженог професора Попарића, нашег врсног физичара и тај критеријум гласи – то двоје не противрече једно другом. Дакле, могу се, несливено и нераздељиво, заокружити у једно обједињено знање.
На крају, истакао бих један важан аспект зашто је, по мом мишљењу, теолошко виђење есхатологије космоса у предности у односу на натуралистичке, како сам их назвао, математизоване спекулације. Математизоване спекулације краја космоса ни у теорији не могу бити проверљиве, из једног простог разлога. Чак и да је нека од њих тачна, када се буде остваривала, давно неће бити интелигентног посматрача који би то могао да верификује. Са друге стране, иако хришћанско откровење о есхатолошким догађајима представља веру, та вера није вера у догађај који нико неће моћи да види, односно да верификује. Не, хришћанско веровање је и веровање у будућу, коначну потврду и виђење онога што се сада верује: И тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом великом (Мт. 24, 30). Ево, Он долази са облацима, и угледаће Га свако око, и они који га прободоше; и заплакаће због Њега сва племена земаљска. Да! Амин (Отк. 1, 7).
Презвитер др Александар Милојков
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
