Васкрсења је дан просветите се људи, Пасха, Господња Пасха, од смрти ка животу Христос Бог нас преведе, запевајмо победничку песму. (Ирмос прве песме канона Пасхе)
Бесмисао смрти до Христовог Васкрсења је држао у оковима целокупну творевину, али Господ Исус Христос силази у дубине Ада и смрт бива уништена, јер није имала моћ да задржи Животодавца. Ад бива испражњен, смрт уништена, а Господ као Владар Живота изводи прародитеље и праведнике у светлост новога живота. Од тог тренутка смрт је само сан и више не означава крај, већ почетак вечнога живота у Христу Господу.
Васкрсење Христово је празник радости и светлости. После Спаситељевих страдања и смрти на крсту, којима се човечанство ослободило од грехова, Син Божји Исус Христос победио је смрт да би улио наду у вечни живот. Тако нам је показао пут којим треба да идемо, пут који води ка спасењу, ка будућем Царству небеском. Онима који верују у вечни живот лакше је да прихвате смрт, вера им даје снагу да превазиђу бол после губитка својих милих и драгих. С друге стране, Христова победа над смрћу обавезује их да стално теже духовном усавршавању, што је и темељ хришћанства.
Васкрсење Господа Христа је темељ на коме Његови свети ученици зидају веру и проповед своју. Из васкрсења извиру сва дела Господња. Према речима Светог Јована Златоуста, Дела апостолска садрже у себи управо доказ о васкрсењу: Ономе који је поверовао у васкрсење било је већ лако да прими и све остало. Посведочити и доказати васкрсење Христово за апостоле значи посведочити и доказати да је Исус Христос Бог и Господ, Искупитељ и Спаситељ. Речима које говоре и чудесима која творе у име васкрслог Христа, они непрестано доказују да то кроз њих говори и чини васкрсли Господ својом животворном и чудотворном силом. Апостоли своју спасоносну мисију своде на сведочанство о васкрсењу Христовом, и зато, бити апостол значи сведочити васкрсење Христово. Без вере у васкрсење, немогућа је вера у Христа као Спаситеља, нема хришћанства, немогуће је бити хришћанин. Зато апостол Павле одлучно и јасно изјављује: „А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим“ (1Коринћанима 15, 17). „Све је изгубљено, све је пропало ако Христос није васкрсао“, вели Свети Златоуст, објашњавајући ове апостолске речи.
Христос који је једном речју утишао велику буру на заталасаном мору, и у овим нашим данима стоји пред вратима наших срца и куца, спреман да уђе са својим барјаком победе у скровишта нашег унутарњег човека и утиша метежни страх и сваку буру која нас је снашла у овом времену великих испита. Свети владика Николај говорећи о значају Васкрсења Христовог за човека и свет каже да је Бог премудро Својим једним даром (Васкрсења) напунио све празне руке пружене к небу! И заиста, Васкрсење Христово јесте одговор на све уздахе човечије, на све испружене руке ка небесима, на све наше патње и страдања, на све болести и смрти, на све страхове који нас окружују у овоме свету.
Васкрсење Христово је анастасис – устајање, позив и нама на буђење из сна греховне обамрлости. Васкрсење је позив на покајање и преумљење, позив на нови живот у Христу. Према речима преподобног Јустина ћелијског, Христос нам је својим васкрсењем осигурао двоструко васкрсење: васкрсење душе и васкрсење тела. Васкрсење душе се односи на њено ослобођење од греха, јер је грех смрт душе, гроб душе; и васкрсење тела од трулежи, која је кроз грех овладала људском природом. Због овога треба да увек имамо пред собом непобитну чињеницу да је Христос Васкрсао да бисмо ми Васкрсли још за живота, да бисмо били учесници у Његовој победи, која је постала наша победа у Њему.
Своју победу над смрћу Спаситељ није задржао само за себе него је све верне свих времена и покољења удостојио да буду учесници Његове победе и сапричасници славе Његовог васкрсења. На темељу тог кључног догађаја спасења рода људског засновано је наше заједништво. Заједницу Цркве Божје којој припадамо свети апостол Павле је сагледао као живи и недељиви организам којем је Христос глава, а ми хришћани његови удови и браћа међу собом. Светлост Христовог Васкрсења обасјала је све људске голготе и пут свима који страдају, трпе и живе за Име Његово. Зраци Тросунчане светлости показују пут сваком човеку објављујући славу непролазног Царства Божјег. Хришћанска победа, обасјана светлошћу која је засијала из Гроба Господњег је доказ нанадмашне љубави чији је смисао у ослобађању, а не у поробљавању другог. Хришћанин дише истином вере, у безнађу шири наду, у таму уносу светлост. Човек који је обасјан славом васкрсења Христовог постаје неустрашиви сведок непобедиве љубави.
Тајна васкрсења Христовог се упечаћује и пројављује у животу верних. Пут васкрсења је пут радосног живота, пут у нови рај, који је испуњен божанственом славом, пут у нови живот достојан човека. Господ и сада куца на наша успавана срца, буди нас из греховног сна и позива нас да свакодневно сведочимо радост Васкрсења. Призвани смо да свакодневно узносимо молитве Васкрсломе Господу, како за своје ближње, тако и за нас саме, како би нас обасјала светлост Христовог васкрсења, да сједињени са Христом у вечном Царству одбацимо све што нас одгони у таму греховну и одвлачи од Сунца правде. Сила и радост Васкрсења нас позива да се објединимо у вери, добру и љубави, да бисмо могли радосно ускликнути: Христос воскресе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 17. маја 2026. године.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
