„Очима ћете гледати, и нећете видети…“

14. и 15. стих су пред нама:

И испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумети; и очима ћете гледати, и нећете видети! Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцелим.

Свети Златоуст овде објашњава да се Господ чак позива на пророка само зато да би људи правилно схватили Његове речи, како не би разумели да их Он грди и прекорева само зато што се не слажу са Њим. Ево Златоустових речи: „Да неко не би сматрао Исусове речи само прекором и да не би рекао да их Он прекорева само због непријатељства, Христос наводи речи пророка које потврђују то исто: И испуњава се на њима, говори Исус, пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети! Да ли видиш да их и пророк изобличава са истом тачношћу у изражавању? И Он није рекао: ‘неће видети’, већ гледаћете и нећете видети. Није рекао: ‘неће чути’, већ чућете и нећете разумети. Дакле сами они су узрок тога што нису схватали, јер су затворили уши, очи и осуровили своје срце. Они не само да нису чули, већ су и тешко чули. И све то су радили, говори Господ, да се не обрате да их исцелим, показујући тиме своју окорелост у злу и намерно окретање од Господа. Исус им ово говори да би их привукао, пробудио и показао да ако се они буду обратили, Господ ће их исцелити. Слично као када код нас говоре: није желео да ме види? добро; да ме удостојио своје посете, ја бих му истог трена показао милост, показујући тиме начин помирења. Исто тако овде говори и Господ: не обрате се да их исцелим – показујући тако да они могу и да се обрате и да се спасу, ако се буду покајали. Да Исус није желео да Га они слушају и спасу се, онда би требало да ћути, а не да их поучава у причама. Међутим сада, самим тим што им говори у причама, буди их. Писмо говори: Бог не жели смрти грешника, већ да се обрати и жив буде“ (Јез. 18 гл.)“

Блажени Теофилакт обраћа пажњу на смисао ових речи и наглашава да није Бог разлог за нечије духовно слепило. Теофилакт пише овако: „Видиш шта каже ово пророштво? Ви не разумете, не зато што сам Ја отврднуо ваше срце већ зато што је оно само отврднуло (од греха), иако је претходно било осетљиво и меко, јер оно што је отврднуло, некада је морало бити меко. А када им је отврднуло срце, они су зажмурили очима. Пророк не каже да им је Бог затворио очи, већ да су то они сами учинили, по својој властитој вољи. ‘А, то су’, каже, ‘учинили како се не би обратили да их исцелим.’ Дакле, они су се по злој вољи потрудили да остану неисцељени и непокајани.“

16. и 17. стих:

А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују. Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници желели видети што ви видите, а не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше.

Блажени Јероним Стридонски овде скреће пажњу да ове Христове речи не треба да се разумеју буквално, да је у питању духовни закон: „Да нисмо чули речи о људима који су били призивани да разумеју речима Спаситеља: Ко има уши да чује, нека чује, могли бисмо да помислимо да у речима благо вашим очима и ушима, треба разумети телесне очи и уши. Мени се чини да су блажене очи које су у стању да виде Христове тајне и којима Исус заповеда да се уздижу на висину да би виделе њиве како се већ жуте за жетву (Јн. 4:35) и блажене су уши о којима говори Исаија: Господ Господ отвори ми уши (Ис. 50:5).

Јован Златоуст наставља и тумачи овако: „Да грех не потиче од природе и нити по нужности или принуди, послушај шта Христос говори апостолима: А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују – схватајући под овим не материјални вид и слух, већ духовни. И апостоли су били Јудеји и васпитани у том истом закону, међутим, пророштво им није нанело штету јер је у њима био снажан корен добра, то јест, разум и воља. Да ли видиш сада да речи вама је дано не означавају нужност? Јер зашто би се они називали блаженима, ако добро дело не би зависило од њих самих? Немој ми говорити да Исус није учио људе на јасан начин. И Јудеји су као и ученици могли да приђу и да Га питају. Међутим, они то нису желели да раде због своје лењости и немара. И шта говорим, нису желели? Они су чак поступали насупрот Њему: не само да нису веровали, не само да нису слушали, већ су и ратовали против Господа, одвраћали се од Његовог учења за шта их Господ и оптужује речима пророка Исаије: ушима тешко чују. Али ученици нису били такви, зато су се и удостојили назива блажени. … Да ли видиш како Христос поново сједињује Стари завет са Новим, показујући да не само да су старозаветни праведници знали будућност, већ су је снажно и желели? А не би могли да желе да су поштовали неког туђег бога који је противан истинитом.“ Ову последњу мисао о томе да се старозаветни Бог не разликује од новозаветног Златоуст наглашава јер је у његово време, као што је и данас, била раширена заблуда да се старозаветни сурови Јахве разликује од новозаветног Бога милости и праштања. Као да Господ Исус Христос није исти Онај Бог који је заповедио Ноју да сагради Барку, извео Израиљ из Египта, казнио Фараона, одвео Израиљце у Вавилон и сва она дела Божија о којима читамо у Старом Завету.

Блажени Теофилакт показује овде да Господ Исус поставља апостоле по духовном достојанству изнад старозаветних пророка. Ево како он пише о томе: „Он апостоле ставља изнад пророка, зато што су они и телесно видели Христа, а пророци само мислено и што се пророци нису удостојили толиких тајни и таквог знања као апостоли. У две ствари, дакле, апостоли превазилазе пророке: најпре тиме што су Христа видели телесним очима, а затим што су научени духовнијем разумевању божанских тајни“.

Ево стихова у којима Сам Господ Исус објашњава апостолима Своју причу:

Ви пак чујте причу о сијачу! Свакоме који слуша ријеч о Царству и не разуме, долази нечастиви и краде посијано у срцу његовом; то је оно поред пута посијано. А на камениту месту посејано, то је који слуша реч и одмах је с радошћу прима, али нема корена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потерају због речи, одмах се саблазни. А посејано у трњу, то је који слуша реч, но брига овога света и превара богатства загуше реч и без рода остане. А посејано на доброј земљи, то је који слуша реч и разуме, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет.

Блажени Јероним пише на овом месту о разлици која постоји између верних, о разлици у њиховом унутрашњем духовном стању: „Нечастиви краде добро семе. Заједно са тим обрати пажњу на то да је семе посејано у срцу и да постоји разлика у душевној земљи код верних. Кад буде до невоље или га потерају због речи, одмах се саблазни. Обрати пажњу на речи одмах се саблазни. Одавде следи да постоји одређена разлика између оних које принуђују да се одрекну од Христа многим казнама и мучењима и оних који се под дејством првог прогона одмах саблазне и падају… Мени се чини да и оно што је буквално речено Адаму: Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско (1 Мојс. 3:18), у тајанственом смислу значе да ће свако ко се предаје световним жељама и бригама овога света, јести небески и истинити хлеб усред трња. Осим овога, Исус је додао предивне речи: превара богатства загуше реч. Заиста, богатство је преварно: обећава једно, а ради друго. Поседовање богатства је обманљиво, јер прелази час овамо, час тамо… и напушта људе који су га поседовали и долази код оних који га нису имали. Зато Господ и говори да богати тешко улазе у Царство Небеско, зато што богатство гуши реч Божију и слаби снагу врлине“.

Свети Златоуст наставља ову мисао и пише о опасности које богатство у себи крије ако не знамо да владамо њиме на правилан начин: Превара богатства, говори Исус. Он одлично приписује богатству обману јер оно заправо и јесте обмана. Каква је корист у мноштву богатства, у толиком изобиљу новца? ‘Па њихово стицање’, говоре људи, ‘доноси много задовољстава’! Какво задовољство? Шта говоре они о задовољству? Зар то и не ствара управо изненадне жалости и разноразне непријатности? А да не говорим тек о казни која прети за то; и у овом животу такво дело не може да донесе никакво задовољство, јер је праћено свакодневним бригама и непријатностима. Не узбуркава се толико море таласима, као што је душа узбуркана помислима и страстима; она према свима, и својима и туђима, гаји непријатељство. А ако се неко лиши макар неког дела свог богатства, тада ћеш управо и видети да живот за њих постаје неподношљив. Каквих суза су достојни такви људи, који се труде да чине све насупротв сопственој користи и желе да сабирају богатство на штету своје душе!“

Блажени Теофилакт на овом месту описује правилан начин владања материјалним добрима: „Богатство када се раздаје убогим не загушује реч већ јој помаже да још више узрасте. Трње су светске бриге и уживања, јер они распаљују пламен пожуде и вечне муке. Као што је трње оштро, пробада тело и с муком се вади, тако је и са уживањима. Ако овладају душом и уђу у њу, с великом се муком искорењују… Видиш ли како у причи постоји поредак? Прво морамо да чујемо и разумемо реч (Божју), да не бисмо били као они покрај пута; затим, да чврсто држимо оно што смо чули; и на крају, не смемо да будемо среброљубиви, јер каква је корист ако чујем и држим реч Божју, а среброљубљем је загушим“. Можемо приметити да светитељ на овом месту показује и поредак у Христовом излагању, да у Исусовим речима постоји тачна доследност, како бих рекао, да не постоји прескакање степеница на духовној лествици ка Богу.

За сам крај беседе можемо навести и тумачење светог Николаја Охридског који овде говори о важности ове приче за наш лични духовни живот, о чувању наше душе од сваког лошег утицаја који долази од људи и демона: „Кад ми направимо пут кроз срце своје, онда тим путем пролази тамо амо светина од људи и демона. Божанско се семе тада тре и упропашћује, а светина ем гази божанско семе ем још сеје своје семе зла. Такво разграђено и за свакога отворено срце личи на жену прељубну која изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на који најрадије слећу грабљиве тичурине небеске, то јест демони. Никаква људска душа није милија њима од оне која је од себе направила отворен друм. На камену и у трњу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и ђаволи разнесу. Божанско семе успева и доноси плода само у девичанској души, која није отворен друм него заграђена и забрањена њива. Ако би требало причу причом објашњавати, онда би се прича о семену на путу најбоље објаснила причом о блудници. Зашто ђаво узима божанску реч из срца људи? То Господ објашњава речима: да не верују и да се не спасу. Из овога је јасно, да је вера у реч Божју основ нашега спасења. Онај ко не држи реч Божју у срцу дуго и дуго – искључиво само реч Божју – не може му се срце загрејати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. Док се још срце није загрејало од речи Божје, ђаво жури да покраде и однесе реч Божју из срца. Благо оном ко чува реч Божју у срцу као највеће благо, не пуштајући ни људе ни демоне да тај свети усев газе и разносе“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић