„Откуда дакле кукољ…“

Пред нама су стихови 13. главе Јеванђеља по Матеју, од 24. до 30.:

Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као човек што посија добро сјеме на њиви својој. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде. А када ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару, ниси ли ти добро сјеме сијао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ? А он им рече: Непријатељ човек то учини. А слуге му рекоше: Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо? А он рече: Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју.

Свети Јован Златоуст објашњава да иако је тема Христових прича Царство небеско, ипак у њима постоје и одређене разлике. У овој Господ говори о опасностима од погрешних учења, али и тактици коју ђаво користи а коју видимо и данас. Ево Златоустовог објашњења: „Каква је разлика између ове и претходне приче, приче о Сејачу? Тамо је Спаситељ говорио о људима који Га нису слушали пажљиво; отишавши, они су одбацили и само семе; у овој причи Исус мисли на јеретичке заједнице. Да се ученици не би узнемиравали због тога, Христос након што им је објаснио зашто говори у причама, предсказује и о јеретицима. Прва прича је показивала да Његова реч није прихваћена; другом причом се даје до знања да су заједно са речима прихваћени чак и они који наносе штету речи. Таква је ђаволска замка да увек самој истини додаје и заблуду, украшавајући је различитим обрисима истине да би тиме лакше обмануо лаковерне. Ето зашто Господ и назива оно што је непријатељ посејао кукољем, а не неким другим семеном; кукољ је изгледом у одређеној мери сличан пшеници. Даље, Господ објашњава начин на који је ђаво замислио зло: људи поспаше. Исус не прети малом опасношћу само начелницима којима је поверено чување њиве, већ и потчињенима. Овим речима, Исус показује да заблуда долази након истине, као што о томе сведочи и реално искуство. Јер заиста, након пророка долазе лажни пророци, након апостола, лажни апостоли, а након Христа – антихрист. Па и ђаво, док не види чему може да приђе или над ким да буде лукав, не почиње ништа; он чак не зна како да приступи свом делу. Тако и сада, приметивши да род доноси по сто, шездесет и тридесет, ђаво за себе бира нови пут. Пошто није могао да украде оно што се укоренило, нити да га угуши или запали, онда смишља другу врсту обмане – управо да сеје сопствено семе. Али питаћеш ме, по чему се они који спавају разликују од оних који су слични путу? Тиме што је тамо ђаво одмах украо посејано, није дозволио ни да се укорени; а овде му је за обману било потребно веће лукавство. Указујући на то, Христос нас учи да непрестано пазимо. Нека си, говори Исус и избегао прве невоље, међутим, предстоји ти нова. Као што се тамо дешава пропаст на путу, камену и у трњу, тако и овде – због сна. Потребно је да се непрестано буде на стражи. Зато је Господ и рекао: који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 10:22). Нешто слично се догодило и на почетку хришћанства. Многи предстојатељи Цркве су уводећи у њу лукаве људе, скривене лидере јереси, самим тим отворили ђаволу лаки пут за његове замке. Након што је посејао такав кукољ, ђаво није ни морао да се труди. Али како је, питаћеш ме ти, могуће да се буде без сна? Без природног сна – није могуће, али без добровољног духовног сна је могуће. Зато је и Павле рекао: Бдите, стојте у вери (1 Кор. 16:13). Даље Исус показује да је дело сатане не само штетно, већ и сувишно, јер сеје након што је њива већ обрађена и сви радови су завршени. Тако поступају и јеретици који само из сујете испуштају свој отров. И не само у овим, већ и у каснијим речима Господ наставља да тачно описује понашање јеретика. А када ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ. Тако поступају и јеретици. На почетку се скривају; а када стекну смелост и добију пуну слободу за своје речи, онда изливају отров. Зашто Господ говори о слугама који су испричали о ономе што се догодило? Да би имао повод да каже да јеретике не треба убијати. Ђавола назива непријатељем људи зато што он наноси штету људима. Он нам жели штету, иако је ова жеља потекла не из мржње према нама, већ из мржње према Богу. Одавде је јасно да нас Бог воли више него што ми волимо сами себе. Погледај и са друге стране, колика је сатанска злоба. Он није сејао раније, јер није имао шта да упропасти. Али када је све већ засејано, онда сеје и он, да би покварио земљоделцу велики труд. Толико велико непријатељство је у свему против Бога показао ђаво! Погледај и каква је усрдност слугу: они су спремни да одмах ишчупају коров, иако не поступају сасвим промишљено. Ово показује њихову бригу о посејаном; они имају у виду не то да треба да буде кажњен онај ко је посејао кукољ, већ само да не пропадне оно што је посејао господар. За првим није било потребе, зато и смишљају начин како да само истребе болест. Међутим, изабравши начин, они се не усуђују да га сами испуне, већ очекују пресуду од господара, питајући га: хоћеш ли?“ Шта им одговара господар? Он им брани, говорећи: Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу. Овим речима Господ Исус забрањује ратове, крвопролића и убиства. Ни јеретике не треба убијати, иначе ће то пружити повод за непомирљиве ратове по свету. Дакле, Исус их зауставља да остваре своју намеру из два разлога: као прво, да не би повредили пшеницу; као друго, зато што ће сви који су неизлечиво заражени сами по себи бити подвргнути казни. Зато ако хоћеш да буду кажњени и да се то догоди без повређивања пшенице, онда очекуј време које је одређено за то. На шта је мислио Господ говорећи: „да не би почупали заједно с њиме и пшеницу“? Или то да ћете узевши оружје и убијајући јеретике, неминовно са њима побити и многе светитеље; или то да многи из тог кукоља могу да се промене и да постану пшеница. Из тога следи, говори Исус, да ако их искорените пре времена, лишавајући живота људе који су још могли да се промене и исправе, истребићете оно што је могло да постане пшеница. Дакле, Господ не забрањује да се обуздавају јеретици, да им се затварају уста, да се зауставља њихова дрскост, спречавају њихови скупови и завере; Исус забрањује њихово убијање и истребљивање. И примети колико је кротак Господ: Он не објављује просто Своју пресуду, не заповеда само, већ истовремено показује и разлоге за то. А шта ће се догодити ако кукољ остане до краја? Рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да се сажеже… Ако се јеретику догоди да умре без икаквог плода, онда ће га неизоставно стићи неизбежна казна. Рећи ћу жетеоцима: саберите најпре кукољ. Зашто најпре? Да ученицима не би пружио повод за бригу, да ће заједно са кукољем бити истргнута и пшеница“.

Јевтимије Зигабен објашњава да су слуге Господара ревносни верујући који некада не могу да се помире са овом ситуацијом: „Господар је Сам Христос као Господар света; слуге које говоре са Њим представљају правоверне који имају побожну ревност и који се често са негодовањем чуде зашто Бог дозвољава да се појави овај кукољ“.

И управо свети Лука Кримски у свом тумачењу даје одговор на дилему која се често појављује у нашим умовима, посебно у тренуцима када смо малодушни и обесхрабрени, то јест, зашто Господ трпи све ово што се дешава у свету? Ево како о томе пише свети лекар Лука Војно-Јасенецки: „Ви знате да земљоделац поступа са семеном другачије него што је поступио Господ: он сматра неопходним да обрађује поље, да ишчупа кукољ који спречава пшеницу да расте; јер коров исисава сокове из земље, сокове који треба да хране једино пшеницу. Господ не поступа тако: не чупа кукољ, оставља га да расте заједно са пшеницом, да расте до Страшног Суда; тада ће послати Своје Анђеле да обраде Његово поље, заповедиће да почупају кукољ, да га свежу и баце у огањ вечни. Ова Христова прича даје одговор на тешко питање – зашто Господ трпи оно што се ради у свету, зашто не уништава грешнике истог тренутка, зашто и сада, када је наш народ у огромној већини заборавио Бога или Га се чак одрекао, одбацио Христово Јеванђеље, зашто Господ трпи све ово? Ово је тешко питање које мучи све нас, јер наш народ је итекако заслужио истребљење, а Господ ипак трпи, оставља пшеницу да расте заједно са кукољем. Господ је дуготрпељив, штеди богохулнике, штеди сасуде гнева, све те безбожнике који су заслужили казну, Христос штеди и штедеће до самог Страшног Суда. Он не жели да погуби сав народ за грехе многих из тог народа. Он трпи, оставља кукољ да расте заједно са пшеницом. Међутим, доћи ће време Суда и страшни гнев Божији ће се обрушити на све сасуде гнева. У овој причи Господ описује свеопшти Суд, онда када наступи Царство Божије. Исус показује како се припрема, како сазрева жетва за дан Страшног Суда, како се приближава време када ће кукољ бити спаљен у вечном огњу, а праведници засијати као сунце у Царству њиховог Оца“.

Свети Хроматије Аквилејски указује и на објашњење ове приче које се односи лично на свакога од нас: „Господ показује да ђаво сеје кукољ међу људима који спавају, то јест, међу онима који су безбрижно погружени у своје неверје… који падају у сан од божанских поука. О њима апостол говори: Зато немојмо спавати, као и остали, него бдијмо и будимо тријезни. Јер који спавају, ноћу спавају, и који се опијају ноћу се опијају (1 Сол. 5:6-7). Управо су оваквим сном неверја и одсуства добрих дела биле притиснуте луде девојке о којима смо читали у Јеванђељу, које нису налиле уља у своје лампе и нису биле у стању да сусретну женика. Зато ђаво, тај непријатељ рода људског више од свега стреми да увек сеје кукољ међу пшеницом. Међутим, људе који су од себе одагнали сан неверовања и који верујућим умом увек пазе због Господа, не може да освоји никакав ноћни сејач.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић