„Откуда дакле кукољ…“

Пред нама су стихови 13. главе Јеванђеља по Матеју, од 24. до 30.:

Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као човек што посија добро сјеме на њиви својој. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ по пшеници, па отиде. А када ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару, ниси ли ти добро сјеме сијао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ? А он им рече: Непријатељ човек то учини. А слуге му рекоше: Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо? А он рече: Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју.

Свети Јован Златоуст објашњава да иако је тема Христових прича Царство небеско, ипак у њима постоје и одређене разлике. У овој Господ говори о опасностима од погрешних учења, али и тактици коју ђаво користи а коју видимо и данас. Ево Златоустовог објашњења: „Каква је разлика између ове и претходне приче, приче о Сејачу? Тамо је Спаситељ говорио о људима који Га нису слушали пажљиво; отишавши, они су одбацили и само семе; у овој причи Исус мисли на јеретичке заједнице. Да се ученици не би узнемиравали због тога, Христос након што им је објаснио зашто говори у причама, предсказује и о јеретицима. Прва прича је показивала да Његова реч није прихваћена; другом причом се даје до знања да су заједно са речима прихваћени чак и они који наносе штету речи. Таква је ђаволска замка да увек самој истини додаје и заблуду, украшавајући је различитим обрисима истине да би тиме лакше обмануо лаковерне. Ето зашто Господ и назива оно што је непријатељ посејао кукољем, а не неким другим семеном; кукољ је изгледом у одређеној мери сличан пшеници. Даље, Господ објашњава начин на који је ђаво замислио зло: људи поспаше. Исус не прети малом опасношћу само начелницима којима је поверено чување њиве, већ и потчињенима. Овим речима, Исус показује да заблуда долази након истине, као што о томе сведочи и реално искуство. Јер заиста, након пророка долазе лажни пророци, након апостола, лажни апостоли, а након Христа – антихрист. Па и ђаво, док не види чему може да приђе или над ким да буде лукав, не почиње ништа; он чак не зна како да приступи свом делу. Тако и сада, приметивши да род доноси по сто, шездесет и тридесет, ђаво за себе бира нови пут. Пошто није могао да украде оно што се укоренило, нити да га угуши или запали, онда смишља другу врсту обмане – управо да сеје сопствено семе. Али питаћеш ме, по чему се они који спавају разликују од оних који су слични путу? Тиме што је тамо ђаво одмах украо посејано, није дозволио ни да се укорени; а овде му је за обману било потребно веће лукавство. Указујући на то, Христос нас учи да непрестано пазимо. Нека си, говори Исус и избегао прве невоље, међутим, предстоји ти нова. Као што се тамо дешава пропаст на путу, камену и у трњу, тако и овде – због сна. Потребно је да се непрестано буде на стражи. Зато је Господ и рекао: који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 10:22). Нешто слично се догодило и на почетку хришћанства. Многи предстојатељи Цркве су уводећи у њу лукаве људе, скривене лидере јереси, самим тим отворили ђаволу лаки пут за његове замке. Након што је посејао такав кукољ, ђаво није ни морао да се труди. Али како је, питаћеш ме ти, могуће да се буде без сна? Без природног сна – није могуће, али без добровољног духовног сна је могуће. Зато је и Павле рекао: Бдите, стојте у вери (1 Кор. 16:13). Даље Исус показује да је дело сатане не само штетно, већ и сувишно, јер сеје након што је њива већ обрађена и сви радови су завршени. Тако поступају и јеретици који само из сујете испуштају свој отров. И не само у овим, већ и у каснијим речима Господ наставља да тачно описује понашање јеретика. А када ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ. Тако поступају и јеретици. На почетку се скривају; а када стекну смелост и добију пуну слободу за своје речи, онда изливају отров. Зашто Господ говори о слугама који су испричали о ономе што се догодило? Да би имао повод да каже да јеретике не треба убијати. Ђавола назива непријатељем људи зато што он наноси штету људима. Он нам жели штету, иако је ова жеља потекла не из мржње према нама, већ из мржње према Богу. Одавде је јасно да нас Бог воли више него што ми волимо сами себе. Погледај и са друге стране, колика је сатанска злоба. Он није сејао раније, јер није имао шта да упропасти. Али када је све већ засејано, онда сеје и он, да би покварио земљоделцу велики труд. Толико велико непријатељство је у свему против Бога показао ђаво! Погледај и каква је усрдност слугу: они су спремни да одмах ишчупају коров, иако не поступају сасвим промишљено. Ово показује њихову бригу о посејаном; они имају у виду не то да треба да буде кажњен онај ко је посејао кукољ, већ само да не пропадне оно што је посејао господар. За првим није било потребе, зато и смишљају начин како да само истребе болест. Међутим, изабравши начин, они се не усуђују да га сами испуне, већ очекују пресуду од господара, питајући га: хоћеш ли?“ Шта им одговара господар? Он им брани, говорећи: Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу. Овим речима Господ Исус забрањује ратове, крвопролића и убиства. Ни јеретике не треба убијати, иначе ће то пружити повод за непомирљиве ратове по свету. Дакле, Исус их зауставља да остваре своју намеру из два разлога: као прво, да не би повредили пшеницу; као друго, зато што ће сви који су неизлечиво заражени сами по себи бити подвргнути казни. Зато ако хоћеш да буду кажњени и да се то догоди без повређивања пшенице, онда очекуј време које је одређено за то. На шта је мислио Господ говорећи: „да не би почупали заједно с њиме и пшеницу“? Или то да ћете узевши оружје и убијајући јеретике, неминовно са њима побити и многе светитеље; или то да многи из тог кукоља могу да се промене и да постану пшеница. Из тога следи, говори Исус, да ако их искорените пре времена, лишавајући живота људе који су још могли да се промене и исправе, истребићете оно што је могло да постане пшеница. Дакле, Господ не забрањује да се обуздавају јеретици, да им се затварају уста, да се зауставља њихова дрскост, спречавају њихови скупови и завере; Исус забрањује њихово убијање и истребљивање. И примети колико је кротак Господ: Он не објављује просто Своју пресуду, не заповеда само, већ истовремено показује и разлоге за то. А шта ће се догодити ако кукољ остане до краја? Рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да се сажеже… Ако се јеретику догоди да умре без икаквог плода, онда ће га неизоставно стићи неизбежна казна. Рећи ћу жетеоцима: саберите најпре кукољ. Зашто најпре? Да ученицима не би пружио повод за бригу, да ће заједно са кукољем бити истргнута и пшеница“.

Јевтимије Зигабен објашњава да су слуге Господара ревносни верујући који некада не могу да се помире са овом ситуацијом: „Господар је Сам Христос као Господар света; слуге које говоре са Њим представљају правоверне који имају побожну ревност и који се често са негодовањем чуде зашто Бог дозвољава да се појави овај кукољ“.

И управо свети Лука Кримски у свом тумачењу даје одговор на дилему која се често појављује у нашим умовима, посебно у тренуцима када смо малодушни и обесхрабрени, то јест, зашто Господ трпи све ово што се дешава у свету? Ево како о томе пише свети лекар Лука Војно-Јасенецки: „Ви знате да земљоделац поступа са семеном другачије него што је поступио Господ: он сматра неопходним да обрађује поље, да ишчупа кукољ који спречава пшеницу да расте; јер коров исисава сокове из земље, сокове који треба да хране једино пшеницу. Господ не поступа тако: не чупа кукољ, оставља га да расте заједно са пшеницом, да расте до Страшног Суда; тада ће послати Своје Анђеле да обраде Његово поље, заповедиће да почупају кукољ, да га свежу и баце у огањ вечни. Ова Христова прича даје одговор на тешко питање – зашто Господ трпи оно што се ради у свету, зашто не уништава грешнике истог тренутка, зашто и сада, када је наш народ у огромној већини заборавио Бога или Га се чак одрекао, одбацио Христово Јеванђеље, зашто Господ трпи све ово? Ово је тешко питање које мучи све нас, јер наш народ је итекако заслужио истребљење, а Господ ипак трпи, оставља пшеницу да расте заједно са кукољем. Господ је дуготрпељив, штеди богохулнике, штеди сасуде гнева, све те безбожнике који су заслужили казну, Христос штеди и штедеће до самог Страшног Суда. Он не жели да погуби сав народ за грехе многих из тог народа. Он трпи, оставља кукољ да расте заједно са пшеницом. Међутим, доћи ће време Суда и страшни гнев Божији ће се обрушити на све сасуде гнева. У овој причи Господ описује свеопшти Суд, онда када наступи Царство Божије. Исус показује како се припрема, како сазрева жетва за дан Страшног Суда, како се приближава време када ће кукољ бити спаљен у вечном огњу, а праведници засијати као сунце у Царству њиховог Оца“.

Свети Хроматије Аквилејски указује и на објашњење ове приче које се односи лично на свакога од нас: „Господ показује да ђаво сеје кукољ међу људима који спавају, то јест, међу онима који су безбрижно погружени у своје неверје… који падају у сан од божанских поука. О њима апостол говори: Зато немојмо спавати, као и остали, него бдијмо и будимо тријезни. Јер који спавају, ноћу спавају, и који се опијају ноћу се опијају (1 Сол. 5:6-7). Управо су оваквим сном неверја и одсуства добрих дела биле притиснуте луде девојке о којима смо читали у Јеванђељу, које нису налиле уља у своје лампе и нису биле у стању да сусретну женика. Зато ђаво, тај непријатељ рода људског више од свега стреми да увек сеје кукољ међу пшеницом. Међутим, људе који су од себе одагнали сан неверовања и који верујућим умом увек пазе због Господа, не може да освоји никакав ноћни сејач.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић

© 2026 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Одржан Разговор поводом књиге на тему „Наука између вере и атеизма“ у Књижари-кафеу „Слово“

Емисија на тему: „Будимо и ‘дигитални’ мисионари“

Катихета Бранислав Илић: Свети апостол Марко је узор мисионарâ

Дискусиони панел: „Да ли је морал лична ствар – однос личне савести и јавне етике“

Емисија „Дан на дан“

Светлост као знање које одлази и знање које долази

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић

Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.

У периоду од 1986. до 1991. године био је ангажован као библиотекар на Православном богословском факултету у Београду.

У свештенички чин рукоположен је 1992. године. Своју пастирску службу започео је као парох у Косову Пољу, где је служио од 1992. до 2001. године. Након тога, од 2001. до 2009. године, био је парох при Храму Светог Александра Невског, а од 2009. године служи као парох при Храм Светог Саве. Своје богословске студије је завршио 2008. године, у време када је већ обављао парохијску свештеничку службу.

Посебно је ангажован у организовању поклоничких путовања на Косово и Метохију, као и у хуманитарном раду. Сарађује са организацијом „Наши Срби“ из Чикага (Our Serbs), кроз коју активно учествује у пружању помоћи српском народу у Србији и на Косову и Метохији, као и у подршци домаћим организацијама које делују у тим областима.

О. Радивој Панић важи за једног од најугледнијих свештеника Архиепископије београдско-карловачке.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.