Догађај Васкрсења Христовог централни је догађај у целокупној историји људског рода и икономији нашег спасења. Он је основ, темељ и циљ, како наше вере у Бога, тако и нашега спасења. Јер ако мртви не васкрсавају… узалудна је проповед наша и узалудна је вера ваша, каже свети апостол Павле (уп. 1Кор 15, 13-14). Сви знамо да су се Господњи ученици разбежали и напустили Христа кад је Он био разапет на крсту и умро. Они су, наиме, очекивали Спаситеља који је бесмртан и који ће и њих ослободити смрти. Речи апостола: А ми смо се надали да је Он Спаситељ Израиља (Лк 24, 21), јасно ово потврђују. Међутим, Христос је умро и после три дана је васкрсао. По Васкрсењу Христовом, када се показао жив апостолима и онима који су били с њима, сви су се поново сабрали око Њега и посведочили да је Он умро и васкрсао и да је заиста Спаситељ света. То своје сведочанство су потврдили, дајући своје животе за Христа.
Ако си и у гроб сишао, Бесмртни,
но разорио си силу пакла
и васкрсао си као победитељ, Христе Боже,
женама мироносицама говорећи: Радујте се!
и Својим апостолима мир дарујући,
Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак Пасхе)
Ову песму бесмртности појимо неућутно у ове дане у којима прослављамо Христово Васкрсење, које се догодило, како сведоче древни тајновидци Божји, у исти онај дан у који је Бог у почетку, ни из чега, створио небо и земљу. У исти тај дан, сагласно истим тајнозналцима, избавио је Господ Свој изабрани народ из египатског ропства; зато се он и зове Пасха – то јест прелаз из ропства у слободу у Господу кроз Црвено море. Пуноћа Божјег присуства у Његовој творевини открива се управо у тајни Христовог Васкрсења, зато Му појемо: У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени. Очевидно је, да се Васкрсење Христово јавља и показује не само као победа над смрћу и пролазношћу, него и као откривење пуноће Божанског промисла о свету и човеку.
Празник над празницима има четрдесет дана попразништва. Тај свештени период од Васкрса до Вазнесења представља најсвечанији период у току богослужбене године. У једном од наших претходних радова писали смо о Светлој (Пасхалној) седмици која се у богослужбеном смислу поима као један непрекидни дан Васкрсења, на шта нас подсећа и 66. канон Шестог васељенског сабора у којем се наводи: „Од дана Светог Васкрсења Христа Бога нашег до Нове недеље, верни треба да проводе у ревности, радујући се псалмима, химнама и духовним песмама, слушајући поуке Божанског Писма и учествуји у светој Евхаристији“.
После светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа, свети апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје апостола Томе уклонио је Господ ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. Неверство апостола Томе било је поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ уверени апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа.
У трећу недељу по Васкрсу, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице, као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведоче јеванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу.
У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Раслабљени човек кога Спаситељ исцељује, 38. година је лежао у предворју ове бање, јер није имао човека који би га спустио у бању када се узбурка вода. Бања Витезда символизује овај свет и људску огреховљену природу и самољубље и себељубље људи. Раслабљени човек је на себи осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! За овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, већ самоћа и остављеност од људи. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем, на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: „Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свихˮ. Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово је плод сусрета и сарадње између Божанске силе са једне стране, и човекове вере и жеље за оздрављењем са друге стране. Ово јеванђелско казивање односи се и на свакога од нас, јер бивајући испуњени грехом који нас чини болеснима, ми бивамо раслабљени и духом и телом, док своје исцељење увек и изнова налазимо управо у светој Литургији, и заједничарењу са Богом, свима светима и ближњима.
Четврта среда после празника Свете Пасхе богослужбено се велича као Преполовљење Педесетнице. Овај празник означава средину између Пасхе и празника Духова. У овом празнику обједињено је празновање Васкрсења Господа нашег Исуса Христа и празника Свете Педесетнице, који нам предстоји. Црква је богомудро установила празник Преполовљења Педесетнице који собом обједињује Пасху и Педесетницу и стога се прославља тачно на пола пута, или на средини између Празника над празницима и Свете Педесетнице. У једној од стихира овог празника појемо: „Пошто је дошла половина празника Васкрсења Твога Христе и божанског доласка Светога Духа Твога, сабравши се опевајмо тајне Твојих чудесâ“. Смисао празника средине или Преполовљења Педесетнице, је истицање везе између Оца, Сина и Светог Духа. У среду четврте недеље по Пасхи (тачно између Празника над празницима и Свете Педесетнице), прослављамо Христа Посредника. Њега је послао Отац небески, а Он даје апостолима обећање о ниспослању Светога Духа. У јеванђелској перикопи коју читамо на празник Преполовљења Педесетнице јеванђелист Јован нас подсећа да је Спаситељ у половини празника шатора ушао у храм да поучава. Познато нам је да су празник шатора Јевреји прослављали као Сукот, али и да се он састојао од благосиљања плодова и благодарења Богу који их је избавио. Са друге стране, јеванђелист нас подсећа да је у осми дан после празника Господ узвикнуо: „Ко је жедан нека дође к мени и пије“. Јер, као што јеванђелист Јован сведочи: „Из утробе Његове потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7, 37-38). Ова Жива вода о којој јеванђелист говори, символизује знак свете Педесетнице. Сада живимо у ишчекивању Светога Духа, а наша жеђ за Богом продубљује наша осећања и подстиче нас да примимо Божји дар.
У пету недељу по Пасхи, а у попрзништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Христос срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у јеванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. Према речима преподобног Јустина ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус употребљује као средство спасења за Самарјанку: говори јој о води живој, од које никада неће ожеднети. Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа, и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, односно, ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/ 20. марта.
У шесту недељу по Пасхи богослужбено се сећамо исцељења слепорођеног човека. Ово Христово чудо описано је у Јовановом јеванђељу. Исус Христос је у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7). Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара: „Не саграши ни он, ни родитељи његови, него да се јаве Божја дела на њемуˮ. У дубини Божјег промисла одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божја, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо.
Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи. Дан пре празника Вазнесења богослужбено се савршава оданије Пасхе, када бива закључен молитвени период најрадоснијег периода величања Празника над празницима – Васкрсења Христова, у којем је запретена тајна нашега спасења и свеколиког живота.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 10. маја 2026. године.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
