МИСИОНАРСКО ОДЕЉЕЊЕ АЕМ

ENG

Срб           Eng

Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!

Јеховини сведоци и кривотворење Библије (I)

Јеховини сведоци су једна у низу псеудо хришћанских секти, насталих у XIX веку, на тлу Сједињених Америчких Држава. Тај век је можда био најплоднији, када је у питању бујање псеудо хришћанског секташтва. Јеховине сведоке је основао Чарлс Тезе Расел, 1851. године. У то време секта је носила име „Друштво народних проповедника“, да би потом постали „Друштво озбиљних истраживача Библије“. Од 1931. године, себи су дали име „Јеховини сведоци“, како се и данас називају. Главно седиште име је у Бруклину, САД. „Филијала“ за Европу налази се у Немачкој, одакле се даље пирамидално гранају по целом континенту, па их тако има и код нас у Србији.

О Јеховиним сведоцима би се могло писати много – у првом реду о томе да ли та верска организација, са својом догмом о забрани трансфузије крви, угрожава живот и здравље људи. Сходно тој чињеници, могло би се поставити питање да ли се њихов рад уопште може подвести под Уставом гарантовану слободу вероисповести, или се ради о манипулацији која улази у зону кривичне одговорности. Иначе, догматика Јеховиних сведока представља конгломерат скоро свих познатих и од Цркве осуђених јереси. У тој догматици нема ама баш ни једног исправног хришћанског учења, тако да се може поставити и питање да ли су Јеховини сведоци уопште хришћани (чак је и учење ислама о Исусу Христу ближе хришћанству, него што је христологија Јеховиних сведока).

Јереси Јеховиних сведока

Темељне јереси у догматици Јеховиних сведока су: антитринитарна теологија и аријанска христологија. Другим речима, Јеховини сведоци негирају Свету Тројицу и говоре да је Бог, којег зову Јехова, монада. Ту понављају древну и од Цркве давно осуђени аријанску јерес – Бог је само Отац, а Син и Дух су створења. (Дух Свети чак није ни ипостас, већ пре означава божанско дејство). Син је, по догматици Јеховиних сведока, прво Божије створење, кроз које је потом Бог (Јехова) све остало створио. Исто ово је учио и јеретик Арије у четвртом веку.

Овом свом учењу Јеховини сведоци су прилагодили и сам библијски текст. Тачније, кривотворили су Библију, где год би она јасно говорила о божанству Сина и Духа Светога. За ту чињеницу треба да зна сваки читалац који узме да чита Библију у преводу „Нови свет“ или „New world translation“ (nwt), у електронском или штампаном издању – ради се о преводу Јеховиних сведока. Чињенице кривотворења износићу у више текстова на нашем блогу.

Кривотворење Светог Писма

Кренућемо са Јеванђељем по Јовану 1, 1. Најпре наводимо грчки изворник:

Εν ἀρχῇ ἦν ὁ λόγος, καὶ ὁ λόγος ἦν πρὸς τὸν θεόν, καὶ θεὸς ἦν ὁ λόγος.

Превод на српски језик гласи:

У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог.

Логос је Син Божји, друга личност Свете Тројице. Логос се може превести као Реч (на црквенословенском Слово). За Логоса се каже да беше у почетку и да беше у Бога. Имперфекат глагола бити (ἦν) овде указује на вечно бивање Логоса. Секвенца ὁ λόγος ἦν πρὸς τὸν θεόν – Логос беше у Бога говори о вечном односу Логоса са Богом, односно Логоса-Сина са Оцем. Секвенца се може превести и овако: Логос беше са Богом, како гласи енглески превод (King James Version of the English Bible, The New American Standard Bible): the Word was with God. Коначно, за Логоса се каже: θεὸς ἦν ὁ λόγος – Логос беше Бог.

Погледајмо сада превод и тумачење Јеховиних сведока:

У почетку је била Реч и Реч је била с Богом. Реч је била бог. (Јн. 1, 1)

Приметно је одсуство имперфекта глагола бити, за који смо рекли да у овом контексту указује на вечност Речи (Логоса). Даље, приметно је да именицу Бог Јеховини сведоци пишу великим и малим почетним словом. Бог са великим почетним словом односи се, по њима, на Јехову, а бог са малим почетним словом на Реч (Логоса). Дакле, Логос није „Бог“, него „бог“. У чему је разлика, да ли само у великом и малом почетном слову? Не. Када се каже да је Реч била бог, Јеховини сведоци тврде да овде бог означава придев – Реч је била божанска, има божанско порекло, то јест Бог ју је створио – беше када је не беше, како је говорио јеретик Арије.

Овде имамо једну бесмислицу и једну неистину (лаж). Бесмислица: ако бог означава придев, божанско порекло, створеност од стране Бога, онда би се и сва творевина могла назвати богом, јер и она има божанско порекло, то јест њен Творац је Бог. Неистина (лаж) је да израз θεὸς (Бог) означава придев и да се може превести као божански. θεὸς је именица и не може се превести никако другачије него као – Бог. Придев божански на грчком би био θεῖος, као што га, на пример, срећемо у 2. Пет. 1, 3: Ὡς πάντα ἡμῖν τῆς θείας δυνάμεως αὐτοῦ τὰ πρὸς ζωὴν καὶ εὐσέβειαν δεδωρημένη – Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност…

Како би поткрепили своје тумачење да Логос није Бог, иако јасно пише да Логос беше Бог, Јеховини сведоци у својој кривотвореној Библији стављају фусноту на Посланицу Светог апостола Павла Филипљанима 2, 5-6:

Τοῦτο φρονεῖτε ἐν ὑμῖν ὃ καὶ ἐν Χριστῷ Ἰησοῦ, ὃς ἐν μορφῇ θεοῦ ὑπάρχων οὐχ ἁρπαγμὸν ἡγήσατο τὸ εἶναι ἴσα θεῷ.

Јеховини сведоци овај одељак овако преводе:

Размишљајте онако како је размишљао и Христ Исус. Иако је био сличан Богу, он није чак ни помислио на то да буде једнак Богу.

Грешка је ово уопште назвати чак и лошим преводом, јер ово је потпуно извртање реченог и апсолутни фалсификат речи апостола Павла. Исправан превод гласи:

Зато нека је у вама иста мисао која је и у Исусу Христу, који будући у обличју Божјем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом

У наведеном одељку не постоји секвенца иако је био сличан Богу, како пишу Јеховини сведоци. Секвенца гласи – ὃς ἐν μορφῇ θεοῦ ὑπάρχων. Ево и анализе појединачних речи: ὃς је релативна заменица – који; ἐν је предлог – у; μορφῇ је датив једнине именице μορφή – форма, облик, обличје; θεοῦ је генитив једнине именице θεός – Бог; ὑπάρχων је номинатив једнине партиципа презента актива, од глагола ὑπάρχω – постојати, бити присутан. Дослован превод би тако био: Који постојећи у обличју Бога. Смисао је јасан – Христос постоји у обличју Бога, а то означава његову божанску природу, која му је заједничка са Оцем.

Дакле, због те чињенице да Христос, односно Логос постоји у обличју Бога (да има божанску природу), Он (Христос) није сматрао за отимање то што је једнак Богу, није сматрао да тиме што је једнак Богу присваја себи нешто што му не припада – οὐχ ἁρπαγμὸν ἡγήσατο τὸ εἶναι ἴσα θεῷ. Ево и овде анализе: οὐχ је прилог – негација, не; ἁρπαγμὸν је акузатив једнине именице ἁρπαγμός – отимање, пљачка, присвајање нечега што нам не припадa; ἡγήσατο је аорист трећег лица једнине глагола ἡγέομαι – сматрати, мислити, држати се неког става; εἶναι је инфинитив презента актива од глагола εἰμί – бити, бивати. ἴσα  je придев од  ἴσος – исти, једнак. θεῷ је датив једнине именице θεός – Бог. Дослован превод би био: није сматрао да је отимање то што је једнак Богу.

У наредном стиху апостол Павле помиње да је Христос себе понизио обличјем слуге, поставши истоветан људима – ἑαυτὸν ἐκένωσεν μορφὴν δούλου λαβών, ἐν ὁμοιώματι ἀνθρώπων γενόμενος, што говори о његовој људској природи, коју је преузео у Оваплоћењу, рођењем од Дјеве Марије.  Дакле, кључне христолошке синтагме апостола Павла су μορφὴ θεοῦ – обличје Бога и μορφὴ δούλου – обличје слуге (или μορφὴ ἀνθρώπου – обличје човека).

Ако погледамо превод Јеховиних сведока, примећујемо да су наведене синтагме испрва управо овако и превели – обличје Бога и обличје слуге. Међутим, превод су ревидирали 2019. године, те су μορφὴ θεοῦ (обличје Бога) превели као Христову сличност са Богом, а μορφὴ δούλου (обличје слуге) су превели у значењу да је Христос био попут роба. Конкретно стих Флп. 2, 7 су видно скратили и он у њиховом преводу гласи:

Напротив, одрекао се свега и постао је попут роба. Постао је човек.

Грчки изворник пак овако вели:

ἀλλὰ ἑαυτὸν ἐκένωσεν μορφὴν δούλου λαβών, ἐν ὁμοιώματι ἀνθρώπων γενόμενος· καὶ σχήματι εὑρεθεὶς ὡς ἄνθρωπος.

Тачан превод је:

Него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек.

Јасно је да су Јеховини сведоци у свом ревидираном преводу из 2019. године кривотворили синтагме μορφὴ θεοῦ (обличје Бога) и μορφὴ δούλου (обличје слуге), преводећи именицу μορφὴ придевом сличан (у Флп. 2, 6) и предлогом попут (у Флп. 2, 7)не само да су промашили значење именице μορφὴ, него су промашили и саму врсту речи – именицу су преводили придевом и предлогом. Циљ је јасан – прилагодити библијски текст јеретичкој аријанској Христологији, коју Јеховини сведоци исповедају.

Када смо већ код наведеног одељка из Посланице Филипљанима, рецимо да су Јеховини сведоци именицу σταυρός (stavros) – крст (Флп. 2, 8) превели као мученички стуб, што је опет кривотворење библијског текста у циљу прилагођавања њиховом учењу да Господ Исус Христос није разапет на крсту, него да је прикован на стуб (без вертикалне греде).

Пазите да вас не преваре. (Лк. 21, 8)

Аутор: ђакон др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције

Вештачка интелигенција – добар слуга и/или зао господар?, први део

Захвалница Патријарху Порфирију

Црква у јавној сфери у секуларном друштву

Проблем дигиталног насиља и путеви његовог решавања

Уметничка слобода и стваралачки бунт

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.