Аутор: Ђакон др Акександар Милојков
(Реакција на излагање господина Ивана Чоловића – „Мирко Ђорђевић и Друга Српска Црква“, објављено на Peščaniku)
Већ одавно на порталу Peščanik није било неког текста, који би говорио о Српској Православној Цркви (наравно, у традиционалном другосрбијанском тону) и са њом о, за другосрбијанску менталну матрицу, неодвојивом „српском национализму“. Толико давно га није било, да смо се ми, црквени интелектуалци (извињавам се другосрбијанској интелектуалној елити на овом оксиморону, али морао сам), већ забринули да прича о „клерикализацији“, „нарушавању секуларности“, „клерофашизму“, „клеронационализму“ – то јест, да традиционални другосрбијански наратив о Српској Православној Цркви, више није актуелан. Помислили смо да су нас коначно „деконтаминирали“ од свега тога контаминирајућег са префиксом клеро, и свега онога што таква контаминација производи, на пример оно ужасно српство, које, како се тврди, Српска Црква проповеда уместо јеванђеља. Кад, на нашу општу, не знам сад да ли радост или тугу, али свакако на нашу општу (шта год било), тргнула нас је вест, попут оне где чувени Ђенка, који се вратио, деи клинцима новац за сладолед, да трче градом и вичу – Поново ради биоскоп! И заиста, „клинци“ са Peščanika су се потрудили (не знам да ли су добили кинту за сладолед) да нам пронесу вест – Поново ради деконтаминација! Додуше, Ђенка је са својим повратком донео новину у свој поново отворени биоскоп – тон филмове, а „Центар за културну деконтаминацију“ је поново отворио деконтаминацију, али више у форми – сетимо се заборављених асова. Истина, ускраћени смо за неку свежу, нову деконтаминацију, али ће макар Кристина моћи да свира клавир и када нису рекламе (као некада, у стара, добра времена, ономад, када Ђенка још није био отишао).
Боже ме прости, повод за тужни скуп у „Центру за културну деконтаминацију“, био је сличан сценама породице Топаловић у фирми „Дуго коначиште“ – комеморација посвећена покојнику. Не, не желим да будем духовит на рачун комеморације покојног Чика Мирка Ђорђевића. Елементарна људскост и хришћански етос ми налажу да о покојнику треба рећи све најлепше или га макар ћутањем испоштовати. Поготово што је покојни Чика Мирко Ђорђевић био, како у Peščaniku преносе, аутовани православни хришћанин. Знам да се тај неспретни англиканизам аутовани користи за припаднике ЛГБТ популације, када се аутују, односно када јавно открију своју сексуалну орјентацију. Нисам чуо да се и православни хришћани аутују, али ето у Peščaniku дознах. Можда је такво аутовање заиста нека врста откривања, када се крећеш у културној, деконтаминираној елити у којој је атеизам, или можда пре антитеизам, фабричко подешавање менталне матрице. Дакле, није ми намера да иронишем на рачун комеморације једног покојника као такве, а поготово не на саму личност покојника као такву. Тачније, трудим се да уопште не будем ироничан, а ако из мене ипак процури нешто ироније, она је усмерена искључиво на идеје и тврдње које су упућене са овог комеморативног скупа. Има неке заједничке, или макар сличне гробарске судбине фирме породице Топаловић „Дуго коначиште“ и фирме „Центар за културну деконтаминацију“. Тополавићима поп није хтео да дође на сахрану Пантелије Топаловића, одговоривши им да су грешни. Другосрбијанска пак елита, сабрана у фирми „Центар за културну деконтаминацију“, окупила се да се поново сети покојног Чика Мирка Ђорђевића, али у првом реду да се сети његове велике мисли и дела – о грешној Српској Православној Цркви. Грешни гробари и грешни попови – то је судбина која повезује „Дуго коначиште“ и „Центар за културну деконтаминацју“.
Поред „Друге Србије“, другосрбијанска елита је, кроз лик и дело покојног Чика Мирка Ђорђевића, представила до сада, барем мени непознату идеју о „Другој Српској Цркви“. Та идеја је можда и главни допринос аутованих православних хришћана, унутар другосрбијанске елите. Јер, иако су имали „Другу Србију“, нису могли мати „Другу Српску Цркву“, с обзиром на атеистичка фабричка подешавања своје менталне матрице. Тражити у „Другој Србији“ православног хришћанина, било је као тражити прасе у Техерану. Али, десило се аутовање – и ето, родила се „Друга Српска Црква“, коју чине аутовани прасићи у Техерану, пардон, аутовани православни хришћани у другосрбијанској културно деконтаминираној елити. Сад, биће мало проблема са именицом и придевом, али навикавамо се, кроз законом наређени родно сензитивни језик, да ломимо како свој орган – језик, тако и сам српски језик. „Друга Србија“ је изнедрила другосрбијанство, другосрбијанце и свашта понешто што је другосрбијанско. Но, како ћемо назвати ликове и дела „Друге Српске Цркве“? Можда другоцрквењаци, или другоцрквени? Мислим да би другоцрквени био прави израз. Јер, сам израз другоцрквени, када се из њега уклоне два маскирајућа слова, једно „р“ и једно „к“, открива праву идеолошку матрицу аутованих православних хришћана – другоцрквени су заправо дугоцрвени (они који су дуго „црвени“). Од другоцрквенох – дугоцрвених, добијамо придев другоцрквењашко, што у суштини значи дугоцрвенашко.
Другосрбијанство, наиме представља мутацију југословенског титоизма. Процес ове мутације бисмо могли назвати брозомором, да се послужим изразом блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Брозомора је у Црној Гори од Срба створила Монтенегрине, а у Србији, опет од Срба, другосрбијанце. У тој, другосрбијанској мутацији, брозомора се манифестује на следећи начин. Титоистичка идеја интернационализма, братства и јединства народа и народности, у другосрбијанству је мутирала у идеју аутошовинизма. Аутошовинизам представља „љубав“ према „народима и народностима“, тако што се бескрајно оптужује и окривљује (до граница мржње) свој властити народ. За другосрбијански аутошовинизам (извињавам се на плеоназму), највећи грех српског народа је „српски национализам“. Тај појам су безочно фалсификовали, увлачећи у њега појам шовинизма – који је увек био стран српском народу. Са тим накарадним појмом они заправо нападају чисто и племенито, јеванђелско српско родољубље – љубав према ближњем. Отуда су другосрбијански „аутовани православци“ ставили у супротност и међусобну искључивост српство и јеванђеље. Не, они нису инсистирали на евидентној и неупитној разлици појмова бити Србин и бити хришћанин (националност и вероисповест). Они су у појам српства уткали идеологију шовинизма, те тако шовинистичко српство или српски национализам ставили у супротност са јеванђељем и оним бити хришћанин. Али, шовинизам је кукавичје јаје у појму српског родољубља – срамна подметачина и безочна лаж. Зато мислим да српски родољуби више не треба да користе израз нацинализам (иако је о светосавском национализму говорио Свети Владика Николај) – појам национализма су другосрбијански идеолози корумпирали, контаминирајући га шовинизмом. Родољубље – то је, коначно и наша, српска реч коју треба користити уместо национализма и говорити о светосавском, јеванђелском родољубљу.
Овим корумпираним појмом национализма напали су другосрбијански идеолози и Српску Православну Цркву. Заправо, њену проповед о родољубљу, о љубави према ближњем, претворили су у говор о шовинистичком национализму. Сковали су и израз за то – клерофашизам. Нису марили што је управо у периоду крвавог распада Југославије, на челу Српске Православне Цркве био свети човек, сматран од српског народа за светитеља још за живота – блажене успомене Патријарх Павле. Његове речи показују и доказују аутентичну природу српског, јеванђелског родољубља: „Будимо заиста онакви какви су били наши преци, то јест онакви као што Бог од нас и жели и очекује и тражи. Помоћи ћемо и своме роду, па и непријатељима нашим да дође мир и нама и њима у овој земљи овако натопљеној крвљу, којом се она и данас натапа. Господе Исусе Христе, Сине Божији и Свети Георгије Великомучениче за Име Божије и сви свети помозите свима нама, да будемо онако као што ваља и требује – увек људи, нељуди никада!“ И још: „Када би требало да се одржи Велика Србија злочином, ја на то пристао не бих никада. Нека нестане Велике Србије, али злочин да се одржава – не. Ако би било потребно и нужно, да се мала Србија једино одржи злочином, ја не бих пристао. Нека нестане мале Србије, али злочин да се одржи – не. Када би требало да се одржи и последњи Србин и ја да сам тај последњи Србин, а да се одржи злочин – не пристајем. Нека нас нестане, али нестане као људи – јер онда нећемо нестати. Живи ћемо отићи у руке Божије“.
Ја не тврдим да није било лоших политичких вођа међу Србима и лоших појединаца на разним одговорним функцијама у време распада бивше државе. Било их је, наравно – јер да су сви били савршени, не би Патријарх Павле изговорио ове велике речи, као опомену управо нама православним Србима. Међутим, овде се не ради о критици појединаца, већ о једној бестидној генерализацији кривице једног народа и његове Цркве. Сам ментални и духовни хабитус српског народа представљен је као жариште идеологије злочина. Наравно, нема помена о српским жртвама, акценат је на српској кривици – Срби треба да траже опроштај од свих, а њима опроштај нико не дугује. Народу, који је најтеже страдао од фашизма, јер нису ни у Загребу, ни у Љубљани, ни у Сарајеву стрељали стотину ђака за једног убијеног окупаторског војника, него управо у српском Крагујевцу. Није ни један народ са простора бивше Југославије толико страдао у хрватским нацистичким логорима смрти, као српски народ – због једне, једине кривице, зато што су били православни Срби. И том народу, његовом родољубљу – његовом српству, пришивен је појам шовинизма, па чак и фашизма. Фашизам, чије је упориште, веле, управо Српска Православна Црква и њен – клерофашизам. Не треба да чуди, јер за другосрбијанство је и Свети Владика Николај фашиста, за чије су свете мошти, када су прошле године за Спасовдан биле у Београду, неки међу најљућима у другосрбијанској елити говорили да су „кости, које треба бацити керовима“.
Све је, дакле лаж и подметачина – попут читања лажног Пантелијиног тестамента у дому Топаловића. Не треба ту истраживати, колики је чији другосрбијански део – јер, како рече деда Аксентије Топаловић, ако си глуп, ниси глув, чујеш шта пише. Све је лаж, покрадени смо, а гле чуда паре је узео Мирко. Но, није то покојни Чика Мирко Ђорђевић, то је онај блентави Мирко Топаловић, што не уме да узме ни најобичнију меру мртвацу. Ипак, остало је неразјашњено (и са оправданом сумњом у неистинитост) и када је у питању покојни Чика Мирко, како се то постаје „социолог религије“, када се заврше студије књижевности? Чика Мирко је био пионир у једном занимању, које су тада измислили медији – верски аналитичар. Од његовог времена, свако ко је изговорио нешто о вери Цркви (ма колико то било шарлатански незнавено и бесмислено), постајао је верски аналитичар. Чика Мирко, аутовани православни хришћанин, био је познат не само по критици национализма Српске Цркве, него и њених темељних догмата, каква је на пример христологија. Говорио је верски аналитичар и названи „социолог религије“ Чика Мирко, да је Христос само човек, а да га је Црква начинила Богом. Није Чика Мирко ни први ни последњи који је негирао Христово божанство, али је један од ретких, ако не и једини, који је себе, са исповедањем христологије Јеховиних сведока, представљао као православног хришћанина. Не бих даље о Чика Мирку. Нека је покој његовој души – желим и ја да изразим поштовање његовом животу – јер је његов живот, као и живот сваког човека, неуништиви бисер, икона Божија положена у човека. А његовим делима, ипак не. Но, не бих ни да их даље критикујем. Чему критика покојника, када он нити може да је чује, а и да је чује и разуме, не може се више исправити. Нека суди Онај који једино може и који једино има на то право – Он свакако једини уме да сједини милост и правду.
Насловна фотографија: Pixabay/ Oleksandr Pidvalnyi
