Ђенка се вратио, поново ради биоскоп!

Аутор: Ђакон др Акександар Милојков

(Реакција на излагање господина Ивана Чоловића – „Мирко Ђорђевић и Друга Српска Црква“, објављено на Peščaniku)

Већ одавно на порталу Peščanik није било неког текста, који би говорио о Српској Православној Цркви (наравно, у традиционалном другосрбијанском тону) и са њом о, за другосрбијанску менталну матрицу, неодвојивом „српском национализму“. Толико давно га није било, да смо се ми, црквени интелектуалци (извињавам се другосрбијанској интелектуалној елити на овом оксиморону, али морао сам), већ забринули да прича о „клерикализацији“, „нарушавању секуларности“, „клерофашизму“, „клеронационализму“ – то јест, да традиционални другосрбијански наратив о Српској Православној Цркви, више није актуелан. Помислили смо да су нас коначно „деконтаминирали“ од свега тога контаминирајућег са префиксом клеро, и свега онога што таква контаминација производи, на пример оно ужасно српство, које, како се тврди, Српска Црква проповеда уместо јеванђеља. Кад, на нашу општу, не знам сад да ли радост или тугу, али свакако на нашу општу (шта год било), тргнула нас је вест, попут оне где чувени Ђенка, који се вратио, деи клинцима новац за сладолед, да трче градом и вичу – Поново ради биоскоп! И заиста, „клинци“ са  Peščanika су се потрудили (не знам да ли су добили кинту за сладолед) да нам пронесу вест – Поново ради деконтаминација! Додуше, Ђенка је са својим повратком донео новину у свој поново отворени биоскоп – тон филмове, а „Центар за културну деконтаминацију“ је поново отворио деконтаминацију, али више у форми – сетимо се заборављених асова. Истина, ускраћени смо за неку свежу, нову деконтаминацију, али ће макар Кристина моћи да свира клавир и када нису рекламе (као некада, у стара, добра времена, ономад, када Ђенка још није био отишао).

Боже ме прости, повод за тужни скуп у „Центру за културну деконтаминацију“, био је сличан сценама породице Топаловић у фирми „Дуго коначиште“ – комеморација посвећена покојнику. Не, не желим да будем духовит на рачун комеморације покојног Чика Мирка Ђорђевића. Елементарна људскост и хришћански етос ми налажу да о покојнику треба рећи све најлепше или га макар ћутањем испоштовати. Поготово што је покојни Чика Мирко Ђорђевић био, како у Peščaniku преносе, аутовани православни хришћанин. Знам да се тај неспретни англиканизам аутовани користи за припаднике ЛГБТ популације, када се аутују, односно када јавно открију своју сексуалну орјентацију. Нисам чуо да се и православни хришћани аутују, али ето у Peščaniku дознах. Можда је такво аутовање заиста нека врста откривања, када се крећеш у културној, деконтаминираној елити у којој је атеизам, или можда пре антитеизам, фабричко подешавање менталне матрице. Дакле, није ми намера да иронишем на рачун комеморације једног покојника као такве, а поготово не на саму личност покојника као такву. Тачније, трудим се да уопште не будем ироничан, а ако из мене ипак процури нешто ироније, она је усмерена искључиво на идеје и тврдње које су упућене са овог комеморативног скупа. Има неке заједничке, или макар сличне гробарске судбине фирме породице Топаловић „Дуго коначиште“ и фирме „Центар за културну деконтаминацију“. Тополавићима поп није хтео да дође на сахрану Пантелије Топаловића, одговоривши им да су грешни. Другосрбијанска пак елита, сабрана у фирми „Центар за културну деконтаминацију“, окупила се да се поново сети покојног Чика Мирка Ђорђевића, али у првом реду да се сети његове велике мисли и дела – о грешној Српској Православној Цркви. Грешни гробари и грешни попови – то је судбина која повезује „Дуго коначиште“ и „Центар за културну деконтаминацју“.

Поред „Друге Србије“, другосрбијанска елита је, кроз лик и дело покојног Чика Мирка Ђорђевића, представила до сада, барем мени непознату идеју о „Другој Српској Цркви“. Та идеја је можда и главни допринос аутованих православних хришћана, унутар другосрбијанске елите. Јер, иако су имали „Другу Србију“, нису могли мати „Другу Српску Цркву“, с обзиром на атеистичка фабричка подешавања своје менталне матрице. Тражити у „Другој Србији“ православног хришћанина, било је као тражити прасе у Техерану. Али, десило се аутовање – и ето, родила се „Друга Српска Црква“, коју чине аутовани прасићи у Техерану, пардон, аутовани православни хришћани у другосрбијанској културно деконтаминираној елити. Сад, биће мало проблема са именицом и придевом, али навикавамо се, кроз законом наређени родно сензитивни језик, да ломимо како свој орган –  језик, тако и сам српски језик. „Друга Србија“ је изнедрила другосрбијанство, другосрбијанце и свашта понешто што је другосрбијанско. Но, како ћемо назвати ликове и дела „Друге Српске Цркве“? Можда другоцрквењаци, или другоцрквени? Мислим да би другоцрквени био прави израз. Јер, сам израз другоцрквени, када се из њега уклоне два маскирајућа слова, једно „р“ и једно „к“, открива праву идеолошку матрицу аутованих православних хришћана – другоцрквени су заправо дугоцрвени (они који су дуго „црвени“). Од другоцрквенох – дугоцрвених, добијамо придев другоцрквењашко, што у суштини значи  дугоцрвенашко.

Другосрбијанство, наиме представља мутацију југословенског титоизма. Процес ове мутације бисмо могли назвати брозомором, да се послужим изразом блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Брозомора је у Црној Гори од Срба створила Монтенегрине, а у Србији, опет од Срба, другосрбијанце. У тој, другосрбијанској мутацији, брозомора се манифестује на следећи начин. Титоистичка идеја интернационализма, братства и јединства народа и народности, у другосрбијанству је мутирала у идеју аутошовинизма. Аутошовинизам представља „љубав“ према „народима и народностима“, тако што се бескрајно оптужује и окривљује (до граница мржње) свој властити народ. За другосрбијански аутошовинизам (извињавам се на плеоназму), највећи грех српског народа је „српски национализам“. Тај појам су безочно фалсификовали, увлачећи у њега појам шовинизма – који је увек био стран српском народу. Са тим накарадним појмом они заправо нападају чисто и племенито, јеванђелско српско родољубље – љубав према ближњем. Отуда су другосрбијански „аутовани православци“ ставили у супротност и међусобну искључивост српство и јеванђеље. Не, они нису инсистирали на евидентној и неупитној разлици појмова бити Србин и бити хришћанин (националност и вероисповест). Они су у појам српства уткали идеологију шовинизма, те тако шовинистичко српство или српски национализам ставили у супротност са јеванђељем и оним бити хришћанин. Али, шовинизам је кукавичје јаје у појму српског родољубља – срамна подметачина и безочна лаж. Зато мислим да српски родољуби више не треба да користе израз нацинализам (иако је о светосавском национализму говорио Свети Владика Николај) – појам национализма су другосрбијански идеолози корумпирали, контаминирајући га шовинизмом. Родољубље – то је, коначно и наша, српска реч коју треба користити уместо национализма и говорити о светосавском, јеванђелском родољубљу. 

Овим корумпираним појмом национализма напали су другосрбијански идеолози и Српску Православну Цркву. Заправо, њену проповед о родољубљу, о љубави према ближњем, претворили су у говор о шовинистичком национализму. Сковали су и израз за то – клерофашизам. Нису марили што је управо у периоду крвавог распада Југославије, на челу Српске Православне Цркве био свети човек, сматран од српског народа за светитеља још за живота – блажене успомене Патријарх Павле. Његове речи показују и доказују аутентичну природу српског, јеванђелског родољубља: „Будимо заиста онакви какви су били наши преци, то јест онакви као што Бог од нас и жели и очекује и тражи. Помоћи ћемо и своме роду, па и непријатељима нашим да дође мир и нама и њима у овој земљи овако натопљеној крвљу, којом се она и данас натапа. Господе Исусе Христе, Сине Божији и Свети Георгије Великомучениче за Име Божије и сви свети помозите свима нама, да будемо онако као што ваља и требује – увек људи, нељуди никада!“ И још: „Када би требало да се одржи Велика Србија злочином, ја на то пристао не бих никада. Нека нестане Велике Србије, али злочин да се одржава – не. Ако би било потребно и нужно, да се мала Србија једино одржи злочином, ја не бих пристао. Нека нестане мале Србије, али злочин да се одржи – не. Када би требало да се одржи и последњи Србин и ја да сам тај последњи Србин, а да се одржи злочин – не пристајем. Нека нас нестане, али нестане као људи – јер онда нећемо нестати. Живи ћемо отићи у руке Божије“. 

Ја не тврдим да није било лоших политичких вођа међу Србима и лоших појединаца на разним одговорним функцијама у време распада бивше државе. Било их је, наравно – јер да су сви били савршени, не би Патријарх Павле изговорио ове велике речи, као опомену управо нама православним Србима. Међутим, овде се не ради о критици појединаца, већ о једној бестидној генерализацији кривице једног народа и његове Цркве. Сам ментални и духовни хабитус српског народа представљен је као жариште идеологије злочина. Наравно, нема помена о српским жртвама, акценат је на српској кривици – Срби треба да траже опроштај од свих, а њима опроштај нико не дугује. Народу, који је најтеже страдао од фашизма, јер нису ни у Загребу, ни у Љубљани, ни у Сарајеву стрељали стотину ђака за једног убијеног окупаторског војника, него управо у српском Крагујевцу. Није ни један народ са простора бивше Југославије толико страдао у хрватским нацистичким логорима смрти, као српски народ – због једне, једине кривице, зато што су били православни Срби. И том народу, његовом родољубљу – његовом српству, пришивен је појам шовинизма, па чак и фашизма. Фашизам, чије је упориште, веле, управо Српска Православна Црква и њен – клерофашизам. Не треба да чуди, јер за другосрбијанство је и Свети Владика Николај фашиста, за чије су свете мошти, када су прошле године за Спасовдан биле у Београду, неки међу најљућима у другосрбијанској елити говорили да су „кости, које треба бацити керовима“.

Све је, дакле лаж и подметачина – попут читања лажног Пантелијиног тестамента у дому Топаловића. Не треба ту истраживати, колики је чији другосрбијански део – јер, како рече деда Аксентије Топаловић, ако си глуп, ниси глув, чујеш шта пише. Све је лаж, покрадени смо, а гле чуда паре је узео Мирко. Но, није то покојни Чика Мирко Ђорђевић, то је онај блентави Мирко Топаловић, што не уме да узме ни најобичнију меру мртвацу. Ипак, остало је неразјашњено (и са оправданом сумњом у неистинитост) и када је у питању покојни Чика Мирко, како се то постаје „социолог религије“, када се заврше студије књижевности? Чика Мирко је био пионир у једном занимању, које су тада измислили медији – верски аналитичар. Од његовог времена, свако ко је изговорио нешто о вери Цркви (ма колико то било шарлатански незнавено и бесмислено), постајао је верски аналитичар. Чика Мирко, аутовани православни хришћанин, био је познат не само по критици национализма Српске Цркве, него и њених темељних догмата, каква је на пример христологија. Говорио је верски аналитичар и названи „социолог религије“ Чика Мирко, да је Христос само човек, а да га је Црква начинила Богом. Није Чика Мирко ни први ни последњи који је негирао Христово божанство, али је један од ретких, ако не и једини, који је себе, са исповедањем христологије Јеховиних сведока, представљао као православног хришћанина. Не бих даље о Чика Мирку. Нека је покој његовој души – желим и ја да изразим поштовање његовом животу – јер је његов живот, као и живот сваког човека, неуништиви бисер, икона Божија положена у човека. А његовим делима, ипак не. Но, не бих ни да их даље критикујем. Чему критика покојника, када он нити може да је чује, а и да је чује и разуме, не може се више исправити. Нека суди Онај који једино може и који једино има на то право – Он свакако једини уме да сједини милост и правду. 

Насловна фотографија: Pixabay/ Oleksandr Pidvalnyi

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Насиље на друштвеним мрежама

Обраћање управника Мисионарског одељења учесницима Тридесетог сабора православне омладине

Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције

Вештачка интелигенција – добар слуга и/или зао господар?, први део

Захвалница Патријарху Порфирију

Црква у јавној сфери у секуларном друштву

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.