„Хвалим те, Оче, Господе неба и земље…“

Пред нама су 23. и 24. стих:

И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи; јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњега. Али вам кажем да ће земљи содомској лакше бити у дан Суда него теби.

Свети Јован Златоуст показује у тумачењу овог стиха зашто Господ Исус Христос помиње Содом. Господ жели да пробуди људе и зато им и прети. То је уједно и одговор на аргумент који може да се чује понекада у Цркви, када људи говоре да не треба говорити о вечним мукама, треба говорити само о Богу Који воли човека и Који се из љубави разапео за људски род. Свети Јован говори овако: „Спаситељ не сједињује случајно Содом са овим градовима, већ да увећа осуду. Заиста, као највећи доказ јудејске злобе служи то да су они гори не само од њихових савременика, већ и од свих злих људи икада. На сличан начин их Спаситељ изобличује и на другом месту, поредећи их са Ниневљанима и са царицом савском. Међутим, Исус их тамо осуђује, поредећи их са праведницима, а овде са грешницима, што је много теже. Такав начин осуде је употребљавао и пророк Језекиљ. Он је говорио Јерусалиму: Самарија није згрешила ни пола колико ти, јер си починила гадова својих више него оне, те си оправдала сестре своје свим гадовима својим које си учинила (Јез. 16:51). Тако се Исус увек позивао на Стари Завет! Међутим, Он тиме не завршава Своју осуду, већ наводи на њих страх, говорећи да ће они трпети много теже несреће од становника Содома да би их на све начине орасположио ка вери – и сажаљењем и страхом“.

Свети Јустин Ћелијски у свом расуђивању показује разлику у духовном стању људи – озлоглашених Содомљана и људи у Капернауму који су имали привилегију да оваплоћени Бог живи у њиховом граду. Ава Јустин пише: „Капернаум се подигао до небеса тиме што је у њему живео и чудотворио Богочовек Господ Христос – то највеће и најчовекољубивије чудо на овој планети. Али тиме што није примио то свеспасоносно чудо – Капернаум је себе сурвао у пакао. И житељи Содома, који су поквареношћу својом низвели страшну казну Божију на свој град, били би вољнији да схвате и приме Христа Спаситеља; били би видовитији и христољубивији од житеља капернаумских. Господ спомиње и Содом да би показао како страшну казну заслужују Јевреји“.

Блажени Теофилакт додаје и следеће речи: „Капернаум значи „место утехе“. Из тога можеш да видиш да ако се неко удостоји да постане обиталиште „Утешитеља“, то јест Светог Духа, а потом се погорди, преузносећи се до небеса, пашће напослетку због своје гордости. Зато, човече, ужасни се и задрхти!“

Блажени Јероним Стридонски одговара на дилему коју и ми дуго носимо у себи – ако Господ зна да би се градови грешника покајали да се у њима чула проповед – зашто није уредио да  се тако и догоди? Ево одличног објашњења блаженог Јеронима: „Побожни читалац ће можда питати: ‘Ако су Тир, Сидон и Содом могли да се покају због проповеди и Спаситељевих чуда, онда они нису били криви због неверовања: кривица за недостатак проповеди лежи на онима који нису желели да проповедају људима који би могли да се покају.’ Одговор на овакво расуђивање је једноставан и јасан: ми не знамо судове Божије и нама нису доступне тајне Његових поступака. Господ је изабрао да не излази ван граница Јудеје, да не би фарисејима и свештеницима дао повод да га прогоне. Зато је и апостолима пред страдање Исус заповедио: На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите (Мт. 10:5). Дакле, Хоразин и Витсаида се осуђују зато што нису желели да верују Самом Господу, а Тир и Сидон се правдају зато што су поверовали Његовим апостолима. Не питај за време, када имаш пред својим погледом спасење верних.“ И ова последња мисао о мањем значају времена говори о свеобухватности промисла Божијег који ми људи не можемо да сагледамо.

Свети Иларије Пиктавијски описује духовно стање људи у Витсаиди и Капернауму, градовима у којима је Господ проводио дане овде на земљи: „Чак у Витсаиди и Капернауму неми хвале Господа, слепи виде, глуви чују, хроми ходе, мртви устају и усхићеност толико великим чудима није изазивало никакву жељу да се поверује; док је само слушање о таквим делима требало да изазове страх и приведе вери. Међутим, греси не само Тира и Сидона, већ и сами греси Содома и Гоморе ће се показати безначајним, пошто би се код њих можда појавила снажно осећање вере да су били сведоци таквих чуда.“ Ово можемо на жалост да видимо и данас у Србији, када и поред безбројних исцељења која се дарују само на Острогу, постоји много људи који су апсолутно равнодушни према Господу Исусу.

25. стих:

У то време одговори Исус, и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.

Свети Златоуст даје одговор на дилему која може да се појави код неких људи: „Шта дакле? Зар се Исус радује због пропасти и због тога што такви људи нису сазнали? Никако. Међутим, најбољи пут спасења се састоји у томе да се људи који презиру учење и не желе да га прихвате не принуђују. У случају да кроз то призивање не постану бољи, већ отпадну и презру га, самим одбацивањем у њима треба да се пробуди већа расположеност према проповеди. А кроз то ће и они који пазе на проповед постати још пажљивији. Откривење истине једнима треба у њима да ствара радост; напротив, скривање ових истина од других, у првима не треба да произведе радост, већ плач. Тако Исус и поступа када плаче због Јерусалима. Дакле, не радује се Исус било чијој несрећи, већ томе што су оно што је скривено од мудрих и разумних, безазлени разумели. Исто тако се и Павле, када је писао: Богу хвала што бијасте слуге греху па послушасте од срца правило науке којој се предадосте (Рим. 6:17), не радује зато што су они били слуге греху, већ зато што су се, будући таквима, удостојили таквих добара. Мудрима овде Господ назива књижевнике и фарисеје и говори ове речи да би Своје ученике учинио усрднијима; а истовремено и да овим мудрима покаже коликих су се великих добара рибари удостојили, а којих су они лишени. Називајући их мудрима, Исус не говори о истинској и похвалној мудрости, већ о оној коју су они приписивали себи самима. Зато и не говори: ‘открио безумнима’, већ безазленима, то јест, неизвештаченима, једноставнима. Исус тако показује да фарисеји нису добили ова добра не само што тога нису били достојни, већ зато што су их лишени и по правди“.

Блажени Теофилакт наставља ову мисао и додаје: „Бог је сакрио Своје тајне од оних који су се правили мудрим, не зато што им је завидео или што је желео да их остави у незнању, већ зато што нису били достојни, јер су сами себе сматрали мудрим. Онај, дакле, који себе сматра мудрим и узда се у своје знање, не призива Бога. А Бог ономе који Га не призива, не помаже и не открива му се. Поред тога, Бог из Свога човекољубља многима не открива тајне, како после не би били још више мучени зато што су их познали, а потом презрели“.

Свети Јустин Ћелијски показује суштинску разлику између мудрих и безазлених у овом стиху: „Од гордих мудраца Бог је сакрио драгоцене тајне вере, тајне Царства Небеског, зато што нису хтели да их приме, а открио их простима зато што су били вољни да их приме. Реч сакрио не значи да је Бог узрок томе, већ да је речено у оном смислу у коме и апостол Павле говори предаде их Бог у покварен ум… Шта дакле? Зар се Бог радује њиховој пропасти? Нипошто.“

Свети Кирило Александријски одговара на аргументе древних јеретика који су негирали Исусову једнакост са Богом Оцем. Његове речи данас могу да послуже као одговор Јеховиним сведоцима и муслиманима. Свети Кирил пише овако: „Ако ти сматраш да је због овог исповедања Исус мањи од Оца, погледај онда на следеће. Исус исповеда и назива Оца Господом неба и земље. Син Бога Који влада у пуној мери над свима, влада заједно са Оцем над свима, не као мањи или другачије природе, већ као Бог од Бога, као украшен једнаком славом, као Онај Ко по природи има једнакост са Оцем у свим односима“.

Блажени Августин пише о једној веома важној ствари  у духовном животу. Ми често заборављамо да хвалимо Господа, наш однос са Њим се своди само на то да молимо нешто од Њега. Свети Оци говоре да захвалност Богу може да оснажи још више нашу веру. Зато блажени Августин пише следеће: „Син говори Оцу: Хвалим Те, самим тим нас учећи да исповедање Богу не треба да буде само због грехова. Јер обично када се у Писму чује: Хвалите Господа (1. Дн. 16:8), многи слушајући то ударају себе у груди. Они не схватају да исповедање Бога означава нешто друго од онога чему они обично прибегавају, кајући се и исповедајући своје грехове, очекујући од Бога своју награду: не оно што они заслужују да претрпе, већ оно што Господ одлучи да учини по милости Својој. Јер ако у прослављању не би било исповедања Бога, Господ не би рекао: Хвалим Те Оче. Исус није имао ниједан грех да би се исповедао. Тако и ви исповедајте Бога: Благослов Његов се као река излио и као поплава суво тле напојио (Сирах 39:22). И ово је исповест прослављања, а не кривице.“

26. стих гласи:

Да, Оче, јер је тако била блага воља твоја.

Јован Златоуст занимљиво повезује овај стих са догађајем из Јеванђеља по Луки: „Апостол Лука говори да се Исус обрадовао и изговорио ове речи у тренутку када су седамдесет ученика, вративши се, објавили о демонима који им се покоравају; и управо то их је чинило не само најревноснијима, већ их је орасположило за веће смирење. Пошто су могли да упадну у умишљеност због тога што изгоне демоне, Исус их ту одмах и усмерава ка смирењу указујући да њихове победе над демонима нису биле последица њиховог труда, већ дејство Божијег откривења.“ Дакле, видимо да Господ Исус као образац и идеал духовног руководитеља у сваком тренутку води рачуна о душевном стању Својих ученика и све време их духовно образује.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић