„У то време дође глас до Ирода…“

Почињемо са тумачењем четрнаесте главе Јеванђеља по Матеју. Прва два стиха гласе:

У то време дође глас до Ирода четверовласника о Исусу. И рече слугама својим: То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих, и зато чини чудеса.

Свети Златоуст на овом месту Јеванђеља објашњава унутрашњи свет и стални немир који је убиство праведника изазивало у души окорелог грешника какав је био Ирод: „У то време дође глас до Ирода четверовласника о Исусу. Цар Ирод, отац Ирода четверовласника који је побио Витлејемску децу, је већ умро у то време. Јеванђелиста не означава време тек тако, већ да би ти схватио сујетност и немар владара који сазнаје за Христова дела не на почетку, већ тек након много времена. Тако људи који имају власт и величину, када имају мало уважавање према нечему, касно и чују за то. Међутим, ти разуми величину врлине: Ирод се боји и умрлог Јована, чак из страха правилно говори о васкрсењу. И рече слугама својим: То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих, и зато чини чудеса. Да ли видиш колики је његов страх? Он не сме ни сада да то каже пред свима, већ говори само својим слугама. Међутим, само расуђивање је бесмислено. Иако су многи и васкрсавали из мртвих, ниједан није чинио таква чуда. Чини ми се да је оно што је изрекао Ирод било под утицајем сујете и страха. Заиста, душа која се не управља од стране разума, у себи често спаја супротне страсти. Тако су, по сведочењу јеванђелисте Луке, у народу о Христу говорили да је Илија или Јеремија, или један од древних пророка; а Ирод, као да мудрије расуђује, назвао је Исуса Јованом. Када су раније други Исуса називали Јованом, вероватно је то Ирод самохвалисаво одбацивао, говорећи: ја сам убио Јована. Зато Марко и Лука приписују Ироду речи: То је Јован кога сам ја посекао (Мк. 6:16; Лк. 9:9). Међутим, када су се гласине појачале, Ирод већ почиње да говори исто што и народ. Даље јеванђелиста описује сам догађај. Зашто га није описао раније? Зато што је јединствена намера јеванђелиста да говоре о Христовим делима; они ништа нису говорили сувишно или ван тога, осим онога што је могло да помогне њиховом циљу. Зато и сада не би поменули овај догађај да се није тицао Христа и да Ирод није рекао да је Јован васкрсао. Јеванђелиста Марко додаје да је Ирод веома уважавао Јована иако га је Јован изобличавао. Таква је моћ врлине!“

Свети Теофан Затворник развија ову мисао тако да он описује Иродов страх и грижу савест: „Доспео је глас о делима Господа и до Ирода. Он је одмах закључио: то је Јован устао из мртвих (Мт.14,2). Зар се мало шта могло помислити о тим делима! Но, oн ни на кога другог није помислио, него на Јована. Ко је дао такав смер његовим мислима? Савест. Од ње није могуће сакрити несавесна дела. Њен суд се ничим не може поправити. Право на обезглављење Јована Ирод је присвајао себи, а ни други му га нису порицали. Међутим, савест је говорила своје и њене речи он ничим није могао да заглуши. Због тога се њему и намеће мисао о Јовану. Колико сличних прича ми знамо о томе како савест прогања грешника и приказује му предмет и дело греха тако да их он чак и у спољашњости види! Ради се о томе да у нама постоји глас за који морамо признати да није наш. Али, чији је онда? Божији! Од кога је наша природа, од тога је и глас. Ако је Божији, онда га треба слушати, будући да твар не сме да противречи Творцу. Тај глас говори да има Бога, да ми од Њега у потпуности зависимо и да због тога не може бити да нисмо испуњени страхом Божијим. Имајући га, ми смо дужни да испуњавамо вољу Божију, на коју савест указује. Све то чини реч Божија која је уписана у нашу природу, коју ми читамо и коју су људи свих времена и земаља слушали, обраћајући на њу дужну пажњу. Свуда верују у Бога, свуда слушају савест и чекају будући живот. Само је сада ушло у моду не признавати те истине. Тако поступају натуралисти, тј. природњаци. Значи – натуралисти проповедају нешто противприродно.“ Ове последње мисли светог Теофана би требало да се сетимо у тренуцима сумње или када је потребна утеха нашем ближњем. Савремена мода да се не верује у Бога, да се исмевају Његове заповести, да се презире Христова наука је нешто што ће проћи. Вера у Бога је одувек постојала и постојаће, наше је само да се држимо онога што је вечно и непролазно.

Светитељ Филарет Московски на овом месту пише о духовном закону који је деловао у Иродовој души, али исто тако делује и данас код људи који се опиру својој савести и не желе да измене свој живот: „Срце пуно преступа не може да буде спокојно и без гриже савести; оно увек само себе кажњава и на тај начин невољно бива оруђе Божијег правосуђа против себе самог. Узалуд се бестидник наоружава својом безбожношћу, узалуд безбожник не признаје своју бестидност: Исусова чуда ће увек представљати муку за његово срце. Не само слава Спаситеља, већ Његова религија, богослужење које је Он основао, Његово божанство које исповеда цео свет биће као тешко бреме, давиће безбожника и узнемиравати спокој којим се он узалуд хвали. На Иродовом двору нико није размишљао о Месији; мисао о Њему би Ирода и његове слуге бацила у већи ужас него мисао о васкрслом Јовану. Немојте подражавати ове неосетљиве слепце; исповедајте Божанског Господара у делима Његове свемоћи. Ако сте чинили преступе, послушајте грижу савест и прибегните Исусовом милосрђу; ако вас је благодат сачувала или ослободила безбожности, захваљујте Му и молите се да не престане да вас подржава на стазама невиности или покајања.“

Блажени Јероним користи ово место и одговара на аргумент који је био актуелан и у његово време али и данас. Постало је уобичајено да неки окултисти или следбеници Њу ејџ идеологије, основу за своја учења налазе и у Јеванђељу. Ово је једно од таквих места, када покушавају да оправдају заблуде о реинкарнацији помоћу догађаја описаних у Светом Писму. Ево како Блажени Јероним говори на ту тему: „Да ли из ових речи може да се пронађе основа за учење о пресељењу душа, када је несумњиво да је Господ у време усековања Јована имао тридесет година? Учење о пресељењу душа говори да се душе усељавају у различита тела тек након много година“. Дакле, Јероним објашњава да је немогуће да је Господ Исус реинкарнирани Јован зато што је разлика у њиховим рођењима само шест месеци. Исто тако окултисти покушавају да нам докажу да је Јован у ствари реинкарнација пророка Илије зато што је Господ рекао о њему да је он Илија што ће доћи (Мт. 11:14). Али као и у горњем примеру, истина се лако брани користећи учење које га напада.

Настављамо даље, наредна три стиха:

Јер Ирод ухвати Јована, свеза га и баци у тамницу због Иродијаде, жене Филипа брата свога; Јер му Јован говораше: не можеш ти њу имати. И хтеде да га убије, али се побоја народа; јер га држаху за пророка.

Блажени Јероним објашњава зашто је Свети Јован Претеча изобличавао Ирода и Иродијаду, о чему се ту заправо радило: „Древна историја говори да је Филип, син Ирода Старијег (у чије време је Господ бежао у Египат) био брат Ирода у чије време је пострадао Христос. Филип је оженио ћерку цара Арете, Иродијаду. Не много након тога, након што је имао неке сумње против зета, таст је узео своју ћерку и организовао њен брак са Иродом, на жалост по њеног првог мужа. О томе ко је Филип, детаљно говори јеванђелиста Лука: А у петнаестој години владавине ћесара Тиверија, кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, и Ирод четверовласник Галилејом, а Филип, брат његов четверовласник Итурејом и земљом Трахонитидом, и Лисаније четверовласник Авилином (Лк. 3:1). Дакле, Јован Крститељ је дошао у сили и духу Илије, са истом влашћу са којом је Илија изобличио Ахава и Језавељу. Јован је изобличио Ирода и Иродијаду који су ступили у незаконити брак, због тога што није могао да за живота рођеног брата узима његову жену; Јован је пре бирао да се изложи опасности од стране цара; није желео да се због царевог ласкања покаже као човек који је заборавио заповести Божије.“

Свети Златоуст пише и да се Јован обраћао Ироду а не Иродијади зато што је Ирод имао већу власт, самим тим и већу одговорност за овај незаконити брак. Свети Амвросије Милански у поступку светог Крститеља показује његову величину и оданост Божијим заповестима: „Јован је могао да ћути да због страха од смрти није сматрао нечасним за себе да прећуткује истину, да унижава пред царем своје пророчко достојанство и да ласка цару. Јован је наравно знао да ће умрети ако окрене цара против себе и ипак је част бирао изнад сопственог живота. Он није марио за свој живот, јер шта може да буде корисније од тога да свети човек стекне славу мучеништва?“

Још један светитељ Цркве, блажени Петар Хрисолог тумачи ово место и обраћа пажњу на начин на који је свети Претеча изобличавао Ирода. Многи могу да помисле да је у изобличавању довољно само да се виче, грди, прекорева, да није важан и начин на који се нешто говори. Ево како о томе пише блажени Петар: „Јован је деловао на Ирода убеђивањем, а не оптужбама; он је желео да исправи Ирода, а не да га гурне у пропаст. Међутим, Ирод је бирао пропаст, а не смирење. Они који су заробљени, почињу да мрзе слободу оних који нису криви за преступе. Врлина је супротна пороцима, светост је страшна хулитељима, целомудреност је мрска безбожности; поштење омета крађу, умереност је супротна раскоши; саосећање не трпи суровост, праведност не трпи неправедност. Јеванђелиста потврђује ово када говори: Јер му Јован говораше: не можеш ти њу имати. Овде Јован постаје жртва. Он који се уклања од зла, наноси увреду. Он постаје жртва јер покушава да улови преступнике. Јован је говорио оно што је било у складу са законом, праведношћу, спасењем и наравно, било је испуњено љубављу, а не мржњом. Каква је награда уследила од безбожника за такво добро дело!…  И хтеде да га убије, али се побоја народа; јер га држаху за пророка. Овај страх може да задржава силу греха, али није у стању да уклони жељу за грехом. Зато што човек кога страх задржава од греха, тај исти страх још снажније вуче ка греху. Само је страх Божији у стању да усмери разум, удаљи од преступа, сачува невиност и пружи чврстину.“

Свети Филарет Московски такође пише о унутрашњем отпору који грешници имају према истини, отпору који пружају када им се проповеда реч Божија. И да човек који је веран Богу треба да буде спреман да од њих претрпи доста: „Претње, увреде, тамница – такав је понекада удео људи који су по свом звању дужни да објављују истину моћницима у овом животу… Немојте се огорчавати ни ви, верне слуге Господа Исуса, ако вас свет засипа увредама; није могуће да испуните како треба своје служење, а да не будете предмет неправедних прогона! Шта нећете претрпети од демона док се будете ревносно трудили да срушите власт и царство греха? Шта нећете претрпети од људи који робују својим страстима када будете изобличавали њихове пороке и када им будете проповедали тесни пут који води ка небу? Уверите се унапред да ако будете тачно испуњавали своју дужност, нећете избећи жалости. Свети апостол Павле је ово говорио не само о проповедницима истине, већ и о свима који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени (2. Тим. 3:12)“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић