МИСИОНАРСКО ОДЕЉЕЊЕ АЕМ

ENG

Срб           Eng

Уметничка слобода и стваралачки бунт

Зоран Луковић, Координатор Одсека за апологетску мисију је у оквиру циклуса предавања под називом „Да ли и у ком моменту уметничка слобода и стваралачки бунт прерастају у подстрек на зло?“, одржао предавање на трибини „Дух и култура“ у свечаној сали Градске куће.

Зоран Луковић продире у дубине уметничке слободе, анализирајући одакле проистиче њена снага, али и где се налазе њене опасности, приближавајући примере из различитих културних и друштвених контекста.

Симулована представа раја

Симулована представа раја (слика среће, изобиља, благостања, егзотичних пејзажа…), уподобљена личним афинитетима, предочава се данашњем човеку, на такав начин, да он уображава да је све то само њега чекало. Уметничка слобода и стваралачки бунт често се користе за приказивање ове илузије, ојачавајући уверење да је индивидуалац центар свега.

Друштвени механизми и индивидуалац

Важећи, друштвени механизми фаворизују покрете и процесе који стварају „равноапостолног“ индивидуалца, самопројектованих божјих атрибута. Кроз систем вредности подржавају се као пожељна одређена понашања или статуси. У иначе сложеним, некад и суровим друштвеним компетицијама, пласман се уобичајено паритетно обезбеђује самом припадношћу извесним оријентацијама и/или авангардним, често идеологизованим опредељењима. Уметничка слобода и стваралачки бунт често служе као алатке за промоцију ових оријентација, посредно и неосетно индукујући усмерења савременог човека.

Еманципација од традиционалних друштвених конвенција

У таквом дискурсу, еманципација од традиционалних друштвених конвенција може бити добродошао атрибут и показатељ прогреса, при чему се алтернативно вредносно опредељење (било идеолошко, егзистенцијално, родно, верско…), узима као необорив доказ визионарског и просперитетног пута. Уметничка слобода и стваралачки бунт често су у првим редовима ове еманципације, служећи као симболи нових и алтернативних вредности.

Индивидуална религиозност као статусни симбол

Практиковање индивидуалне религиозности неретко се индиректно сугерише као „иницијацијски принцип“ или чак пожељан статусни симбол. Оно се по правилу остварује избором за нешто ново и незванично, за нешто што није устаљено. Уметничка слобода и стваралачки бунт играју улогу у овом процесу, промовишући нове и неконвенционалне духовне праксе.

Политички коректан вид духовности

Званичним, глобалистички оријентисаним структурама углавном одговара овакав верски приступ од стране грађанства. Пре свега јер је то „политички коректан“ вид духовности где је све једнако добродошло. Ту нема супремације нити ауторитета једне конфесије, нити пак има јереси. Уметничка слобода и стваралачки бунт често промовишу ову идеју једнакости и инклузије.

Зоран Луковић и презвитер Драган Стокин на трибини Уметничка слобода и стваралачки бунт

Центар космоса и духовни пут

Изграђује се појединац коме Црква не треба, нити Тројични Бог кога она проповеда. Он је убеђен да је центар космоса, да може сам да располаже свим благодатним енергијама и животним процесима. Он олако искључује врлински пут „на дуге стазе“, а уз све могуће ризике. Склон је да прихвати инстант обрасце, лака решења, терапије „комбиноване“ духовности самозваних гуруа новог доба. Склон је да поверује у сурогат и привид, у перформанс и спектакл. Највише ипак верује себи. Једини који може бити изнад је учитељ. Уметничка слобода и стваралачки бунт често служе као инспирација за овакве инстант обрасце и решења.

Двострука самообмана савременог индивидуалца

Савремени индивидуалац, неосетно доспева у кординате двоструке самообмане:

  • Привид о натприродној основи сопствене супериорности.
  • Илузија о самодовољности и непогрешивости.


Уметничка слобода и стваралачки бунт могу допринети овим илузијама, ојачавајући осећај самодовољности и супериорности код појединца.

Неспокојство и трагање за духовношћу

Упркос „богатству“ избора појединац, ипак нити је спокојан, нити задовољан. У сталном трагању за одговорима, континуирано се „дозира“ спиритуалношћу, „свако мало“ је код различитих „учитеља и терапеута“… Свуда је осим на изворима аутентичне духовности. Такво човеково битисање се често претвара у лутање које се еуфемистички зове слобода и себичност која се зове еманципација. Уметничка слобода и стваралачки бунт могу допринети овом лутању, представљајући га као пут ка слободи и еманципацији.

Пример покрета Њу ејџ (New Age)

Илустроваћемо то на примеру покрета Њу ејџ (New Age, Ново доба). То је концепт базиран на готово свим историјским духовним традицијама, али превасходно прилагођен нестрпљивом човеку садашњице као свеприсутна конзумеристичка спиритуална парадигма и понајбољи пример индивидуалистичке духовности. Покрет не заговара отворено одметништво, но итекако стрпљиво и континуирано придобија појединце и тактички их „ослобађа потребе“ за црквом и црквеношћу, речју „еманципује их“. Уметничка слобода и стваралачки бунт често се користе за привлачење појединаца у овај покрет.

Опасности покрета Њу ејџ (New Age)

Пракса Њу ејџа, посредством обманутих следбеника, опомиње на нешто индикативно. Указује нам на моменте искушења у животу савременог човека, који су смештени у оквире људских права, а самим тим и у простор слободе. Испоставља се да баш тамо, где се примарно очекује да човек новог идентитета тријумфује, тамо где се у потпуности слободе и права манифестују, а то је факт слободног избора, односно доношења одлуке, да је заправо то тачка његовог највећег ризика. Уметничка слобода и стваралачки бунт често прикривају ове ризике, представљајући их као безазлене или чак пожељне.

Деликатност одлуке и ризици

Желимо нагласити следеће: како је понуда Њу ејџа ексклузивна, утолико је одлука о њеном прихватању деликатна, јер се тиче најчешће кључних егзистенцијалних или спасењских питања (здравље, смирење, самопоуздање, љубав, исцељење, просветљење, искупљење…) и то баш тамо и тим поводом где је адепт поклонио поверење непосредном учитељу прихвативши савет, програм или рецепт. Могући ризици нису уочљиви, јер су заклоњени или параван организацијом или атрактивном понудом, која погађа у центар потреба појединаца тако да „помућује разум“. Апсолутно слободан, али и препуштен самом себи, потенцијални конзумент, углавном оскудног предзнања, искључиво чулно пријемчив, високих очекивања, абонентски оријентисан, често у стању нужде, најчешће одлучује о свему сам. Он је сам, самодовољан и супериоран, но то је, на жалост само његов субјективни осећај. Објективно, он је инфериоран, сам пред огромним ризиком од погрешног избора. Уметничка слобода и стваралачки бунт могу довести до стварања ових илузија и ризика.

Лавиринт слободе и права

У времену загарантованих људских права и слобода, „еманципован“ од стега прошлости, цркве и црквености, необавезан према традицији, те културолошким и образовним стандардима, човек је сам себи редуковао критеријуме, дефинитивно сводећи могућност селекције на знање и/или добру намеру учитеља или тренера. Заправо, он је већ самообманут, пошто је поверовао у свој тобоже лични потенцијал и моћ да антиципира дешавања и појаве. Тако је сам себе предиспонирао на заблуде, са често тешким исходом. Тежина грешке овде је у рангу са понудом која није остварена, тиче се изневерених очекивања, духовне испразности, потрошеног времена, имовине, поремећених односа са најближим, губитка здравља…. што је битно, последице не сноси само појединац, већ рачуне најчешће плаћа и његова околина, породица, фирма, шира заједница. Уметничка слобода и стваралачки бунт могу ојачати ове тенденције, стварајући привид слободе и права док заправо воде у лавиринт самообмане.

Закључак: добровољне жртве модерног доба

Све више „продуховљених“ индивидуа, просторним и временским пространствима плови сам, без брода са кога се искрцао својом вољом, без начела, мапе или путоказа. Феномен „добровољних жртава“ налазимо данас у многим доменима и ситуацијама. Повод, место и моменат избора су генерално, стратешки важна позиција за данашњег човека, који често није свестан лавиринта у који улази, без расположиве „навигације“. Старе светоназоре је одрекао, искуством не располаже, рационалног је све мање, а слободе и права све више, понуде највише. Уметничка слобода и стваралачки бунт често служе као навигација у овом новом свету, али понекад могу водити и ка путевима самообмане и ризика.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције

Вештачка интелигенција – добар слуга и/или зао господар?, први део

Захвалница Патријарху Порфирију

Црква у јавној сфери у секуларном друштву

Проблем дигиталног насиља и путеви његовог решавања

Уметничка слобода и стваралачки бунт

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.