3. и 4. стих гласе: А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона.
Апостол Матеј овде наводи Јуду и Тамару, која је Јуди била снаха, а родила је децу са њим, са својим свекром. Тамара је на почетку била удата за Ира, једног од Јудиних синова. Када је Ир умро не оставивши порода, Јуда је по закону левирата снаху Тамару дао своме другом сину Авнану (или Онану). Када је и он лишен живота због греха који је по њему и добио назив – онанија, (1.Мојс. 38: 8-10) Јуда Тамару више није удавао, јер се бојао да и трећи син умре ако је узме за жену. Пре него што наведем и разлог зашто се помињу њихова деца, желим да кажем да свети Златоуст управо обраћа пажњу на то да је апостол Матеј намерно навео овај догађај који је могао многе да саблазни.
Златоуст говори: „Шта радиш то, богонадахнути Матеју, говорећи нам о догађају незаконитог спајања (између свекра и снахе). Па шта?, одговара нам он. Ако бисмо набрајали родослов неког обичног човека, било би прилично да прећутимо такво дело. Али у родослову оваплоћеног Бога не само да није потребно ћутати, већ и на сав глас објавити то, да би показали Његову промисао и моћ. Он је и дошао не зато да би избегао нашу срамоту, већ да би је уништио.“ Пород Јуде и Тамаре, Фарес и Зара крију у себи тајну.
Ево како то блажени Теофилакт објашњава: „И када је требало да роди Тамара, прво дете избаци своју руку из материце, као да ће се први родити, па бабица одмах обележи испружену руку детињу црвеном врпцом како би се познао прворођени. Али, дете врати руку назад у утробу мајчину, те се други роди као први, док онај који је био испружио руку изађе за њим. Зато је онај који се први родио назван Фарес, што значи „застој“, јер је зауставио природни поредак, док је друго дете које је повукло руку названо Зара. Ова прича указује на неку тајну. Као што је Зара први избацио руку, а потом је опет повукао, тако се и живот у Христу пројавио у оним светитељима који су живели пре Закона и обрезања, јер се они нису оправдали држањем Закона и заповести већ еванђелским животом. Погледај на Авраама који је оставио свога оца и дом ради Бога и чак се одрекао природе – (овде Теофилакт мисли на његову послушност Богу у намери да принесе Исака на жртву). Погледај на Јова и Мелхиседека! (1.Мојс. 14:18-20). Када је дошао Закон, нестало је и оваквог начина живота. Али, како се тамо после рођења Фареса опет појавио Зара, тако је након Закона опет засијао еванђелски живот запечаћен „црвеном врпцом“, то јест, крвљу Христовом. Зато еванђелиста и спомиње ово двоје деце, јер је њихово рођење означавало нешто тајанствено. Осим тога, иако Тамара, како се види, не заслужује похвалу због свог телесног односа са свекром, еванђелиста помиње и њу да би показао, да је Христос, примивши ради нас све, примио и такве претке. Или тачније: да би их тиме што се сам родио од њих, посветио, јер Он није дошао да зове праведнике, већ грешнике“.
Такође, имена која се помињу у овим стиховима означавају и генерације Израиљаца које су живеле и одрасле у египатском ропству. За Наасона постоји предање (наводи га о. Данил Сисојев) да је он био први Израиљац који је закорачио на дно Црвеног мора када га је раздвојио пророк Мојсеј. Сви Израиљци су у том тренутку стајали запрепашћени, а он је кренуо први. Зато и постоји изрека ‘скок Наасона’, то јест, скок вере, акт поверења у Бога. Његов син Салмон је био један од израиљских ухода које су осматрале хананску земљу и град Јерихон.
5. и 6. стих гласе: А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом.
У Родослову се помињу четири жене, од којих је само једна била побожна. Опет,управо из разлога да се покаже да је Исус Који је потекао од таквих предака, дошао ради грешника, да би уништио грех. Видели смо за Тамару. А шта је са другим женама које се помињу? Рахава је била ритуална проститутка. Она је примила уходе Израиљаца у своју кућу, уходе које су осматрали земљу пре него што су Израиљци напали град Јерихон. Свети Оци за њу кажу да је она праслика незнабожачких народа, јер као што је она примила у своју кућу уходе Израиља, тако су и незнабошци примили Исусове уходе, то јест, апостоле и поверовали њиховој проповеди. Рута је била Моавка, припадница народа са којим је израиљски народ био у непријатељству. Она је напустила свој народ да би живела са својом свекрвом и штитила је у старости. И њен живот је послужио као праслика будућих догађаја, јер по речима блаженог Теофилакта: „Рута је била странкиња, али се ипак удала за Вооза. Тако је и Црква међу незнабошцима, будући странкиња и ван завета, заборавила свој народ, поштовање идола и оца свога ђавола, те се обручила Сину Божјем.“ Дакле, хришћани међу незнабошцима су као и Рута напустили све своје обичаје, незнабожачки живот и ушли у заједницу са Богом. Испоставља се да је Рута била прабаба цара Давида. За Уријиницу сви знамо, у питању је жена Давидовог војника Урије, Вирсавеја, са којом је Давид учинио грех прељубе, а затим и грех убиства јер је убио њеног мужа Урију. Када се покајао за овај грех, Давид је саставио чувени 50. Псалам који читамо у молитвеном правилу: „Помилуј ме Боже, по великој милости Својој“. А опет, из њиховог брака се касније родио и цар Соломон, премудри Соломон кога је Бог удостојио да Му подигне храм у Јерусалиму. Такође, Соломонове књиге су ушле и у састав Светог Писма.
7-10. „А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију.“
Свети Оци наглашавају да у овом навођењу Христових предака није све потпуно по поретку. Наиме, изостављена су три цара – у питању су цареви Јохозија, Јоас и Амасија. Они су директни потомци цара Јорама. Међутим, апостол Матеј их је изоставио и као Јорамовог потомка навео Озију. Разлог за ово лежи у чињеници да су ови цареви допустили себи да уђу у сродство са израиљским царем Ахавом и Готолијом који су били проклети од Господа. Ахав је био цар који је оженио безбожну Језавељу, ћерку сидонског цара, која је покренула прогоне пророка Божијих, а највише је желела да убије пророка Илију. Она се клањала идолу Ваалу, навела је на ту безбожност и свог мужа Ахава, а кроз њега и скоро цео народ Израиља. Због тога је и пророк Илија био у пустињи и Господ је за то време пустио казну на Израиљ, киша није падала три и по године. Блажени Јероним Стридонски говори да се због везе са Језавељом ова три цара изостављају, он каже: „њен род се изоставља до трећег колена, да не би били укључени у ред оних који учествују у свештеном Рођењу“.
Озија је био цар који се држао Господа, али се усудио да сам кади пред Господом, ушао је у храм и усудио се да кади, иако је то било дозвољено само свештеницима. Зато је био кажњен од Господа тако што је добио губу. Из овога се види и како Господ гледа на било какве покушаје свештенослужења од стране људи који нису законито посвећени у свештенство, као на пример и служење расколника. У родослову се помиње и Манасија, син цара Језекије, једног од најпобожнијих царева Јудиних. Цара Језекију је од болести исцелио пророк Исаија и продужио му живот за 15 година. За време његове владавине, Господ је послао Анђела да побије 185 хиљада војника асирског цара Сенахерима који се усудио да хули на Господа и да Га изједначава са идолима околних народа.
Манасија је насупрот свом оцу Језекији, био један од најбезбожнијих царева у историји израиљског народа. За њега Писмо говори да „проводи синове своје кроз огањ у долини сина Еномова, и гледаше на времена и гаташе и врачаше, и уреди оне што се договарају с духовима и врачаре, и чињаше врло много што је зло пред Господом гњевећи га. И постави лик резан који начини у дому Божијем… Манасија заведе Јуду и Јерусалим, те чинише горе него народи које истреби Господ испред синова Израиљевијех.“ (2 Дн. 33: 6-9). Међутим, треба рећи, када је стигла казна од Господа, Манасија се покајао и то толико, да је његова покајничка молитва ушла у богослужење наше Цркве, у службу Великог повечерја. И то управо и служи као критеријум по коме можемо да схватимо зашто су неки Христови преци по телу ушли у Родослов, а неки нису. Дакле, неки су се покајали за своје поступке, као Манасија и Озија, а неки су остали на путу безбожности до краја и зато нису укључени у Родослов, као горепоменута три цара. То је управо главни критеријум. Као што видимо Господ је прихватио и Рахаву и Руту из незнабожачких народа за своје прамајке, али је искључио безбожне цареве који су по телу у линији Његових предака. Господ гледа искључиво на наше срце. Мислим да ово може да буде одговор и на коментаре који су се до скора могли чути о људима који су раније били комунисти и безбожници па се покајали. Њихово окретање Богу је често знало да буде праћено и изјавама типа: „До јуче комуниста и у партији, сад се одједном окренуо Богу“. Прави одговор на ово би био: „И хвала Богу што се окренуо вери!“ Свети Златоуст даље на ову тему говори: „Ако и самог блудника, уколико се он промени, претходни живот нимало не срамоти, тим пре врлинског човека ако се и родио од блуднице или прељубнице, грешни живот његових родитеља не може да срамоти“. И као закључак овоме свети Златоуст додаје: „Од самог почетка Христос је показао да се не гнуша ничега што је наше, учећи и нас тиме да се не стидимо порочности предака, већ да тражимо само једно – врлине. Човек који има врлине, макар потицао из другог народа, макар се родио од блуднице или неке друге грешнице, не може због тога да претрпи никакву штету“.
На основу светоотачких тумачења уобличио Станоје Станковић
