Ђакон (грч. διάκονος – слуга, служитељ) је служитељ непосредно везан за епископа, изабран хиротонијом као онај који представља нижи чин и степен свештене службе у Цркви. Ђакони се спомињу у Делима апостолским где се иначе чува прва напомена о организовању служења за хришћанским трпезама. Јеванђелист Лука опширно описује избор и хиротонију седморице ђакона (Дап. 6, 1–6), наглашавајући да су они примили своју службу кроз „полагање руку“ апостолâ, а преко којег се пренела благодат Духа Светога. Ђакони су имали литургијску и катихетску функцију коју су вршили једино црквени служитељи или апостоли. „Не доликује нама (апостолима) да оставивши реч Божју служимо око трпезе“ (Дап. 6, 2), реч је о улози која је припадала ђаконима у раздељивању Евхаристије и агапа (Дап. 2, 42.46). Из других места произлази да су ђакони проповедали. Један од примера је проповед ђакона Филипа у Самарији и другим местима (Дап. 6, 10-38). Ђакони су вршили и друге Тајне (Дап. 8, 28). Свети апостол Павле описује услове уласка у степен ђакона: Кандидат се уводи у службу кроз хиротонију (1. Тим. 5, 22), пошто је проверен за ту мисију (2. Тим. 3, 10), доказавши да је за то подобан (1. Тим. 3, 8-12). Иако се титула διάκονος даје било ком облику служења (διακονίᾳ) у Цркви, ипак у Новом Завету она означава посебну функцију, тојест најнижи степен јерархије. У посланици филипљанима светог апостола Павла, јасно се говори о служби епископа и служби ђакона (Филип. 1, 1).
Дакле, прво сведочанство о ђаконској служби и избору првих ђакона, налазимо у шестој глави Дела апостолских. „Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу“ (Дап. 6, 3). Нису апостоли изабрали ђаконе, већ су избор препустили народу, који је и требало да има користи од служења ђакона. Народ их бира и именује. Апостоли захтевају да изабрани поседују особине које ће им омогућити да служе на вишем нивоу, а не само да се брину о потребама оних којима је помоћ потребна.
Седам изабраних људи, прво, морају бити на добром гласу, о чему сведочи и апостол Павле (1. Тим. 3,7). Ово је неопходно да би изабрани уживали поверење црквене заједнице, а поверење је изузетно важно јер спречава све недостатке неповерења и сумње. Друго, изабрани људи морају бити испуњени Светим Духом. Неко ће са правом поставити питање: Како се такви људи могу препознати? Препознају се по плодовима Светога Духа који делује у њима, сталном побожношћу и непоколебљивом ревношћу за прослављање Бога, искреном љубављу према ближњима, по заповести Господњој, израженом кроз добра дела, искреношћу и целомудреним животом. Треће, изабрани људи морају бити испуњени мудрошћу. Реч „мудрост“, како ју је користио апостол, није могла једноставно да значи способност управљања спољашњим стварима или адекватне расподеле животних потреба које имају потребити. У учењу Божје речи уопште, она означава и дубоко познавање божанских истина, посебно тајни спасења, и снагу и спремност да се објављују истине спасења за изградњу других. Дакле, све ове особине које су се захтевале од изабраних људи, у исто време су наговештавале њихов виши позив – да буду служитељи речи Божје и спасоносних тајни. Тако, испуњен вером и Светим Духом, архиђакон Стефан је проповедао Јеванђеље пред Синедрионом и био је каменован због свог исповедања вере (Дап. 7,1–60); тако је ђакон Филип вршио велику катихезу поучавајући етиопског евнуха, племића етиопске краљице, и крстио га у Исуса Христа, и проповедао јеванђеље на многим местима (Дап. 8, 26–40). У својој посланици Филипљанима, апостол Павле поздравља ђаконе заједно са епископима (Фил. 1,1); а у својој првој посланици Тимотеју, описује особине ђакона као свештеника (1. Тим. 3, 8–12).
„И изабраше Стефана, човека испуњенога вером и Духом Светим, и Филипа, и Прохора, и Никанора, и Тимона, и Пармена, и Николу, прозелита из Антиохије“ (Дап. 6, 5). Од седморице људи, свети апостол и јеванђелист Лука у Делима апостолским издваја Стефана, називајући га човеком испуњеним вером и Духом Светим, зато што су његова дела и борбе сведочиле о постојаности и снази његове вере и обиљу дарова Светога Духа сабраних у њему. Да би показао Стефанову високу вредност, апостол даље открива његово храбро апостолско дело, које га је крунисало мучеништвом и донело му епитет првомученика (Дап. 7, 1-60).
„Ове поставише пред апостоле и они помоливши се Богу положише руке на њих“ (Дап. 6, 6). Тако су кроз молитву и рукоположење апостоли даровали изабранима благодат Светога Духа, сразмерну степену њихове службе. Свети Јован Златоуст објашњавајући ове речи каже: „Приметите како писац не каже ништа сувишно: Не објашњава како, већ једноставно каже да су рукоположени молитвом, јер се тако врши рукоположење. Рука се полаже на човека, али Бог чини све, и Његова десна рука додирује главу рукоположеног, ако се рукоположење врши како треба. Они су рукоположени за ову службу, и не само постављени, већ се за њих молило, да би им се дала сила (благодати)“.
У току једне богослужбене године више пута савршавамо молитвени спомен на свете ђаконе, не само на прве ђаконе Јерусалимског храма, већ и на све оне који су касније примили ђаконску службу и Богу угодили, таквих је велики број у црквеном Месецослову. Када је реч конкретно о светим ђаконима Јерусалимског храма, свети првомученик и архиђакон Стефан се празнује засебно, 27. децембра / 9. јануара, а свети ђакон Филип, 11/24. октобра. Ђакон Никола Антиохијанин није ушао у ред светитеља због своје јереси. Остала четворица немају посебне дане празновања, већ их света Црква саборно празнује 28. јула / 10. августа, иако су скончали у разна времена и у разним местима апостолски проповедали Христа и мученичком смрћу запечатили своју проповед. Црквени песник их саборно велича: „Похвалимо светог Никанора, Пармена и Тимона, а са њима нек се слави и Прохор свети, јер су заповести Бога Логоса испунили, и дародавци сиротиње постали, и пред Богом нашим усрдни молитвеници“ (четврта стихира на Господи возвах).
Познато нам је да је свети ђакон Прохор био сапутник светог апостола Петра који га је касније поставио за епископа града Никомидије у Витинији. После Успенија Пресвете Богородице, свети Прохор је био сапутник светог апостола Јована Богослова. Путовао је и проповедао са љубљеним учеником Господњим, чак је и на острву Патмосу био заточен, где је записао оно што је свети Јован Богослов по откривењу Божјем њему устима својим говорио. Свети Прохор се касније поново враћа у Никомидију, где је био први епископ проповедајући реч Божју и утврђујући Цркву Христову. Мученички је скончао у Антиохији. У четвртој песми канона празника, богонадахнути химнограф његово служење описује следећим речима: „Служио си, Прохоре преблажени, благодатно Јеванђељу и постао Никомидији изузетни учитељ, и свети првојерарх који је стадо Христово предводио“.
Свети ђакон Никанор је пострадао у исти дан када је свети архиђакон Стефан каменован. Будући да је тада било страшно гоњење Цркве у Јерусалиму, свети Никанор је мученички пострадао заједно са две хиљаде јерусалимских хришћана. Аналазирајући химнографију саборног спомена светих ђакона Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, у канону налазимо сведочанство о начину страдања светог ђакона Никанора: „Заклан од Јудејаца као јагње, он би принесен на жртву Христу Богу“ (четврта песма канона, шести и седми тропар).
Свети ђакон Тимон је касније постављен од светих апостола за епископа града Бостре у Арабији. Због неуморног проповедања имена Христовог он је много пострадао, бачен је у ужарену пећ, али је из пећи изашао неповређен огњем. Према сведочанству које налазимо римском Мартирологију, свети Тимон пошто је изашао неповређен из пећи, био је распет на крсту. У химнографији се овако описује његово служење: „Свештени Тимоне, постао си пастир града Бостре и примио си блажену смрт мученичку, јер си у огњу спаљен и на крст разапет“ (пета песма канона, други тропар).
Свети ђакон Пармен је са пламеном вером обављао поверену му службу служења и проповедања речи Божје. Свети Пармен је проповедао Јеванђеље у Македонији где је и мученички скончао при крају владавине цара Трајана (98-117. године).
„Ђакони славни и служитељи Логоса Христа, показали сте се као изабрани сасуди вере, Никаноре, Прохоре, Пармене и Тимоне и у весељу срца вас прослављамо“ (кондак спомена светих ђакона Никанора, Прохора, Тимона и Пармена).
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала “Кинонија”
*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 25. августа 2026. године.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
