Свети равноапостолни цар Константин и његова мајка Јелена, живели су у Римском царству на прелазу из трећег у четврти век. Када је Константин владао римском Галијом и Британијом, наредио је да се тамо прекине прогон хришћана. У то време, Римско царство је било толико велико да су и друге провинције имале своје цареве. Ови цареви, будући ватрени пагани, били су непријатељски настројени према Константину, али су на крају поражени. Пре једне од одлучујућих битака, цар Константин се усрдно молио Богу за знак који би инспирисао његову војску. Одједном се на небу појавио крст са натписом: „Овим побеђуј“. Константин је одмах наредио да се на штитовима његових војника насликају крстови и, упркос бројчаној надмоћи непријатеља, разбио је непријатеља и убрзо постао једини цар целог уједињеног Римског царства. Видевши погубни утицај паганизма, цар Константин је преместио престоницу из Рима у свој нови град, назван Цариград.
Током своје владавине, сећајући се мајчиних поука, свети Константин је пружао сваку помоћ хришћанима који су толико година трпели прогон. Градио је храмове и један од својих главних циљева учинио је откривањем Животворног Крста Господњег. Уз Божју помоћ, цареве племените тежње бивале су испуњене. Захваљујући труду светог равноапостолног цара Константина и његове мајке Јелене, многи бивши незнабошци који су насељавали огромна пространства Римског царства прешли су у православље. Како су незнабошци прелазили у хришћанство, понекад су се јављали неспоразуми православног учења, па чак и јереси. Да би се борио против ових лажних учења, цар је 325. године сазвао Први васељенски сабор, осуђујући Аријеву јерес. На Првом и Другом васељенском сабору формулисан је Символ вере. Свети цар Константин равноапостолни, предложио је да се молитви дода израз „Једносуштан Оцу“ како би се појачала истина о божанству Исуса Христа, који је примио људску природу ради искупљења свеколиког човечанства.
С правом се наша помесна Црква дичи светим царем Константином. Не дичи се она само рођењем његовим овде, у древноме Наисосу, данашњем Нишу, него свиме оним што је он видео и постигао. Ондашњи Ниш није био неко забачено село, нити је био моћни Рим, ни древна Атина, ни богати Коринт, ни космополитска Александрија. Али ипак, промисао Божји који делује увек путевима неисказивим и мале у великоме прославља, даде да ни из једног од ових градова не изиђе човек и цар који је толико схватао величину Христове личности и науке, као што је то учинио велики цар Константин. Не преузносећи се пореклом, он се прославио својим великим делима – као цар и државник, али најпре и највише као слободољубац, и слобододаватељ, и поклоник Крста и Христа. Управо зато нити га је понео отаџбински понос Римљана, нити гордост древне философије, ни бахатост Коринћана, ни индиферентност Александријаца. Овог благоверног цара просветлила је светлост Христовог Васкрсења и Његове победе над смрћу, тако да је Христовим Крстом постао већи, славнији, духовно богатији и већи космополит од свих својих претходника. Видећи Светлост Тиху Свете Славе бесмртног Оца небеског, Свети цар Константин је видео даље и јасније од ма ког од својих претходника на римском трону.
Света Јелена је одгајила сина који је променио ток историје. А Свети Константин је био захвалан својој мајци и слушао је њену мудрост. Често говоримо о васпитању деце, али заборављамо да иза сваке достојне особе стоје родитељи који су се молили, трпели, учили и волели. Спомен Светих Константина и Јелене подсећа нас на важност породице, на љубав међу родитељима и децом, на међусобно поштовање између генерација.
Света Јелена је постала позната по проналажењу Животворног Крста Господњег. Ова велика и света мајка, тражила је највећу реликвију хришћанског света. Али свако од нас мора тражити и свој крст – не дрвени, већ духовни. Морамо тражити Божју вољу, морамо тражити пут ка спасењу, тражити Божје присуство у нашим животима. Свети Константин је показао да чак и особа која има моћ и богатство може да разуме да је без Бога немогуће изградити истински живот. Живимо у свету где људи мисле да се срећа може купити, зарадити или постићи успехом. Али прича о Светом Константину нам говори нешто друго. Говори нам да човек постаје истински јак само када је Бог поред њега. Богато животно и духовно искуство нам сведочи да је лакше рушити него градити; лакше је увредити него опростити; лакше је слагати него веровати; лакше је одбацити него волети. Свети цар Константин и Јелена су изабрали тежи пут. Нису рушили, већ су градили. Нису делили, већ су уједињавали. Нису тражили своју славу, већ су тражили славу Божју. Призвани смо да следимо њихов пример и тако Богу угодимо.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 7. јуна 2026. године.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
