„Отиде к њима Исус ходећи по мору…“

Почињемо ову беседу са 24. и 25. стихом 14. главе:

А лађа беше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан ветар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору.

Блажени Августин у овом догађају види велику тајну живота Цркве на земљи, да је нама који смо верни Богу неопходно да будемо у Њој, колико год искушења била велика, да бисмо задобили спасење у вечности: „У то време, лађа у којој су ишли ученици, то јест Црква, тресе се и љуља међу олујним таласима; па и противни ветар не посустаје, то јест, њен противник, ђаво спречава да се ветар смири. Међутим, већи је Онај Ко се заступа за нас, јер нам у животним обртима пружа сигурност, долазећи нам и снажећи нас; да се током немира не нађемо избачени из лађе у море. Јер лађа, иако се и подвргава опасностима, ипак остаје лађом. Само она носи ученике и прима Христа. Она се заиста налази у опасности на води, али без ње ће сви они погинути. Тако да, остани у лађи и моли се Богу. И ето, када се покажу као некорисни сви савети, када је беспомоћан кормилар, када затезање једара доноси већу опасност него корист, када већ нема помоћи од људи и више нема снаге, онда за оне који плове остаје само једно – да завапе Богу. Зар ће Онај Ко брине о морнарима да дођу цели у луку, оставити Цркву и неће је довести у мир и спокој?“

Свети Златоуст у овом догађају види сличност са догађајем који је описан у осмој глави Јеванђеља по Матеју, када је ученике ухватила бура, али је тада Христос био са њима и спавао у лађи: „Дакле, Христос је због молитве отишао на гору; ученици се поново боре са таласима и трпе на мору као и раније. Међутим, тада је за време буре Христос био са њима на лађи, а сада су сами. Господ их постепено, мало-помало води ка већем, учећи их да све издрже храбро. Зато, када су први пут били подвргнути опасности, Он је био са њима, иако је и спавао, да би их самим тим умирио; сада, руководећи их ка већем трпљењу, поступа другачије: удаљује се од њих, допушта бури да их задеси на средини мора, тако да нису имали никакву наду на спасење. Целу ноћ их оставља да се боре са таласима, чиме је мислим желео да потресе њихово неосетљиво срце. Такво дело је требало да створи страх, пробуђен како буром, тако и ноћним мраком. Поред срдачне скрушености, Господ их руководи и ка најснажнијој жељи да буду са Њим и да Га се непрестано сећају. Ето зашто им се Исус није одмах јавио, већ, како говори јеванђелиста: у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. Тиме их је учио да не траже брзо избављење од тешкоћа које су их окружавале, већ да храбро трпе све – шта год да се догоди“.

Светити Григорије Палама наглашава да је Господ Исус Христос исто овако поступао и са Израиљцима приликом бекства из Египта. Свети Григорије објашњава и зашто Господ бира овакав начин поучавања: „Можеш да видиш да је Он на исти начин поступио и са оним древним народом (тј. са Израиљем). Када је требало да се испред њих на чудесан начин раздвоји море и да им отвори пут спасења, они су се нашли у крајњој опасности, притешњени неминовном пропашћу и будући окружени непријатељима. Сада, у време Његовог присуства, када их ослобађа од демона који су њима овладали, ослобађању претходи велика пометња. На тај начин, Његова доброчинства нису била само прекрасна, него су и дуго остајала у сећању оних којима су учињена. Исус се јавља њима који су, несумњиво, у оној бури призивали Бога сваке твари, показујући да Он јесте Бог над свима и да пружа руку помоћи онима што Га призивају“. Последња мисао светог Григорија је утешна потврда духовног искуства нас верујућих људи.

Свети Николај Охридски обраћа пажњу на драгоценост уздања у Бога и онда када се налазимо у тешкој, скоро безизлазној ситуацији: „Ах, како је ово дивна поука за праведника: да не очајава на путу, којим Га Бог упућује; да верује да Онај ко га је послао, води бригу о њему и зна невоље његове, но да не притиче одмах у помоћ, да би искушао веру праведника, као што се злато у огњу куша. Кад су ученици били у очајању, већ у последњем часу очајања наједанпут им се јави Христос ходећи по таласима. То је било у четврту стражу ноћи, што значи пред саму зору. Јер су Јевреји, као и Римљани, њихови господари, делили ноћ на четири страже. Свака стража трајала је по три сата. Господ се јави ученицима у четврту стражу ноћи, што значи у четврту, или у последњу четврт ноћи, а то је пред зору“.

Светитељ Иларије Пиктавијски обраћа пажњу на скривени смисао ове поделе ноћи на временске периоде, такозване страже. Он пише овако: У четврту стражу ноћи се открива пуноћа Његове бриге. Прва стража је представљала време закона, друга – пророка, трећа – његовог оваплоћења – а четврта – време Његовог повратка у сијању славе. Међутим, тада ће Исус наћи немоћну Цркву, захваћену духом антихриста и страстима овог века. Он ће доћи неутешним и страдајућим хришћанима. А пошто ће, као што то и треба очекивати од антихриста, верни бити подвргнути свим могућим искушењима, онда ће их чак за време доласка Господњег плашити лажна виђења и лажне слике које ће се појављивати пред очима. Међутим, благи Господ ће тада рећи: Ја сам и расејати страх. Он ће расејати страх неминовног потапања лађе њиховом вером у Његов други долазак“.

Други светитељ наше Цркве, Хроматије Аквилејски пише да страже представљају период од постања света до тренутка оваплоћења и подвига искупљења који је Господ извршио на нас на крсту. Хроматије тумачи овако: „Прва стража ноћи – то јест, садашњег света – трајала је од Адама до Ноја; друга од Ноја до Мојсеја, кроз кога је дат закон. Трећа стража се продужила од Мојсеја све до доласка Господа и Спаситеља. За време ове три страже, пре Свог оваплоћења, Господ је чувао Своје свете кроз вечно будне анђеле од замки непријатеља, то јест, ђавола и његових анђела који су од почетка света ковали заверу против спасења праведних. У прву стражу заштита се пружа Авељу, Ситу, Еносу, Матусалу и Ноју. У другу стражу – Аврааму, Мелхиседеку, Исааку, Јакову и Јосифу. У трећу стражу – Мојсеју, Арону, Исусу сину Навином, а затим и другим праведницима и пророцима. Четврта стража објављује време када се Син Божији родио у телу и примио страдања; време у које Он обећава Својим ученицима и Цркви да ће вечно гледати на њих након васкрсења: Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28:20)“.

Велики отац пустиње, преподобни Нил Синајски пише да се овај догађај итекако односи и на наш лични духовни живот, на наше духовне борбе: „Гледај: не у прву, не у другу и не у трећу, већ у четврту стражу ноћи која пролази долази Господ онима који страдају од буре, таласа и неизмерног страха. Када Он одлучи да се приближи твојој лађи и уђе у њу, за тебе ће истог трена настати тишина, мир, радост, весеље. Само ти немој хладити у себи предивно очекивање и без попуштања узноси поглед ка Христу. При наступању искушења и док она трају, не убијај у себи добру наду, већ се надај“.

Пред нама су 26. и 27. стих:

И видевши га ученици где иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, Ја сам, не плашите се!

Свети владика Николај Охридски обраћа пажњу на један, за нас утешни духовни закон – а то је да Господ Исус не оставља Своје верне у тешкој ситуацији, ситуацији огромног страха и очајања, већ да им брзо помаже. Ево његових узвишених речи: „Или је већ дан свитао, или је била месечина, или је пак Господ засветлио у тами светлошћу Таворском, – ми не можемо знати. Главно је, да је постао видљив ученицима. Видевши Га на морским таласима, ученици су се испунили страхом неописаним. Овај нови страх био је већи од страха од буре и предстојеће пропасти. Они нису знали за ову моћ свога Господа, за оволику власт над природом. Он им то до тада није био показао. Они су видели само, да Он заповеда мору и ветровима, но нису знали, да Он може ићи по води као по сухој земљи… И Христос је и учинио ово ново чудо, само да би појачао њихову веру. То је утвара! помислише и повикаше ученици у страху великом. То је некакво привиђење. Или можда сам Сатана у виду њиховог Учитеља. Гле, њихов Учитељ хрве са Сатаном и његовом војском у овоме свету! Они су то знали; они су то видели. И сад – могли су помислити – ево Сатана увребао прилику кад су они Његови пријатељи, сами, у великој опасности, да их умори. Што им све није долазило у главу! Свакако све оно, што би и данас дошло у главу маловерним у опасностима на путу Божјем… А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се, ја сам; не плашите се! Видите ли, како Господ не држи људе Своје дуго у најтежем искушењу? Он је знао њихов страх, преужасни страх од утваре, зато жури да их спасе од тога страха: одмах им рече: Не бојте се. Одмах! И видите ли, како их храбри повраћајући им тако рећи дах животни који умало нису изгубили од страха: не бојте се, не плашите се! Он понавља једно исто охрабрење: не бојте се, ја сам; не плашите се. О, слатки гласе! О, животворна речи! Од тога гласа ђаволи су бежали, болести се измицале, мртви васкрсавали. Шта говорим? Од тога гласа постало је небо и земља, сунце и звезде, ангели и људи. Тај глас је извор свега добра, свега живота, здравља, мудрости и радости. Не бојте се, ја сам! Те речи не може свако да чује, али их чују праведници, који страдају за Господа. Не чује Христа свако у сваком страдању. Јер како ће Га чути онај, ко страда због својих греха, и своје неправде? Чуће Га само онај ко страда ради вере у Њега (I. Петр. 4, 13-16). А, гле, ученици су страдали због вере у Христа; наиме, да би се у њима утврдила вера у Христа“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић