У оквиру пројекта „Књига – повод за разговор“, у организацији Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, у понедељак, 11. маја 2026. године, у Књижари-кафеу „Слово“ у Београду, одржан је први разговор на тему „Наука између вере и атеизма“. Повод за разговор биле су књиге Richard Dawkins „Заблуда о Богу“, „Превладавање Бога“ и „Себични ген“. У разговору су учествовали др Алексеј Тарасјев, научни саветник у Биолошком институту „Синиша Станковић“ Универзитета у Београду, и презвитер др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери МО АЕМ.
Анализирајући кључне ставове професора Докинса, учесници су указали на неоснованост тврдње коју он заступа у својим књигама — да наука нужно води атеизму. Др Тарасјев је посебно истакао да вера и атеизам представљају погледе на свет и да се наука никако не може поистовећивати, у свом крајњем епистемолошком кључу, ни са ставовима вере, ни са атеизмом. У том смислу, између науке, с једне стране, и вере и атеизма, с друге стране, постоји „непреклапање путева“ (NOMA), нагласио је др Тарасјев. У овом делу разговора, презвитер Александар Милојков указао је да ипак постоји и тзв. научни поглед на свет и да професор Докинс управо има такав приступ односу према науци, вери и атеизму. Отац Александар је даље објаснио, уз сагласност др Тарасјева, да такав приступ више није наука, већ идеологија сцијентизма.
Објашњени су важни појмови: методолошки натурализам и онтолошки натурализам, као и разлика између њих. Методолошки натурализам кључан је у научном методу — да се појаве у природи објашњавају природним узроцима и механизмима. Без методолошког натурализма, наука (говорило се о природним наукама) не може опстати као таква — она губи своје суштинске одлике: тестирање, експеримент, проверљивост, поновљивост, предиктабилност, фалсификабилност и друго. Међутим, методолошки натурализам никако не треба мешати са онтолошким натурализмом, који представља философски — а не научни — став да је природа све што постоји и да изван природе доступне науци не може бити ничега. Закључено је да управо такав став заступа професор Докинс, бришући разлику између методолошког и онтолошког натурализма. Управо је то и разлог због којег он науку види као атеистички наратив, односно атеизам као нужни закључак науке.
У вези са методолошким натурализмом, отац Александар је објаснио зашто библијски Бог Творац не може бити предмет научног испитивања и део научног наратива. Разлози нису само научни, већ и теолошки. Наиме, покушај да се Бог Творац обухвати методолошким натурализмом значио би свођење нествореног Бога на створену природу — што би било блиско паганским теогонијама, у којима су богови поникли из исте природе као и све остало што постоји, али не и библијском Богу, који је у односу на створени свет онтолошки Други. У том контексту је, након Докинсовог сцијентизма, критички сагледана и друга крајност — креационизам, у његовом претендовању да буде научна теорија.
На крају је постављено питање — може ли природна наука да претендује на целокупан одговор о стварности? Може ли да нам пружи коначан и свеобухватан одговор на питање шта је човек? Учесници су се сагласили да наука свакако има своје епистемолошке границе и да од ње не треба очекивати такав свеобухватни одговор. У том делу разговора посебно је цитирано једно Докинсово излагање, које је показало извесну неконзистентност његових ставова. Наиме, иако заступа чврст онтолошки натурализам и изразито сцијентистичко гледиште, на питање о слободној вољи и могућности да човек надвлада биолошке условљености, Докинс је признао да му је блиска идеја да човек може слободном вољом да превазиђе диктат „себичних гена“. На питање: „Ако смо, дакле, машине за гене, онда је вероватно и наше понашање програмирано генима – ви сте заступали ту тезу. Међутим, хришћани би рекли да постоји нешто што се зове слободна воља и да нам она даје истински избор у погледу наших поступака; другим речима, слободна воља нам омогућава да надвладамо биологију. Какав је ваш одговор на то као научника?“, Докинс је је дао одговор у којем потпуно обесмишљава свој натурализам и сцијентизам: „Веома ми је блиска идеја да можемо слободном вољом надвладати биологију. Штавише, непрестано подстичем људе да то чине. Велики део поруке моје прве књиге, The Selfish Gene, био је управо у томе да морамо разумети шта значи бити машина за гене, шта значи бити програмиран генима, како бисмо били боље оспособљени да се томе одупремо; како бисмо били боље оспособљени да користимо свој велики мозак, своју савест и интелигенцију, да се удаљимо од диктата себичних гена и изградимо себи нову врсту живота која је, што се мене тиче, утолико боља уколико је мање дарвиновска. Јер дарвиновски свет, у којем су наши преци били одабирани, веома је суров свет. Природа је заиста „црвена од крви на зубима и канџама“. И када заједно седнемо да расправљамо, промишљамо и одлучујемо како желимо да уредимо своја друштва, мислим да дарвинизам треба да посматрамо као страшно упозорење о томе како не треба организовати друштво.“
Публика је била видно изненађена овим Докинсовим одговором. У закључку, отац Александар је изнео своје виђење односа вере и науке, које је назвао „христолошки NOMA концепт“ — као несливено и нераздељиво сагледавање једне јединствене стварности, света и човека. То виђење, према његовим речима, има два слоја: натурално-научни и метафизички. Тек тада постоји могућност, нагласио је отац Александар, да стварност видимо и разумемо у њеној пуноћи.
Након излагања уследила су бројна питања разнолике публике — од верника до атеиста. Читав догађај медијски је испратила ТВ Храм, чији ћемо снимак пренети одмах по објављивању.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
