„Није ли ово дрводељин син?…“

Настављамо са стиховима од 47. до 50. стиха:

Још је Царство небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте. Кад се напуни, извуку је на обалу и, поседавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље. Тако ће бити на свршетку века: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних, бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба.

Јован Златоуст овде говори да Господ Исус Христос посебну пажњу обраћа на казне које чекају непокајане: „И ову причу Исус објашњава не на молбу ученику, већ по сопственој жељи. И притом је протумачио један њен део и тиме повећао страх. Да ти, слушајући да су зле само избацили напоље, не би сматрао да таква пропаст није опасна, Христос у објашњењу указује на начин казне, говорећи да ће бити бачени у пећ, тамо где је шкргут зуба и неисказано мучење. Да ли видиш колико има путева у пропаст? Камење, трње, пут, кукољ, мрежа. Дакле, није случајно написано да широка врата и широк пут воде у пропаст и много их има који њиме иду (Мт. 7:13). Када чујемо овакво тумачење, на ум пада супротност која постоји између савремене, сладуњаве верзије Исуса који скоро да преклиње људе да верују у Њега, Који прашта свима све и не кажњава никога и православног учења о Господу Исусу, Сведржитељу, Ономе Који има кључеве од пакла и раја и Коме се клањају сви анђели.

Блажени Теофилакт наставља и пише: „Страшна је ова прича, јер нам показује да ћемо бити бачени у огањ паклени ако само верујемо а не живимо добрим животом. Мрежа је учење рибара апостола, исплетена од чудеса и сведочанстава пророчких, јер оно што су апостоли учили потврђивали су чудесима и речима пророка. У овој мрежи су се сабрали људи свих врста: варвари, Јелини, Јевреји, блуднице, цариници и разбојници. Када се она напуни, то јест, када дође крај света, тада ће бити раздвојени они који су у мрежи. Иако смо поверовали, а нађемо се рђави, бићемо избачени. Они који нису такви стављају се у судове, то јест у вечна обиталишта. Свако дело, било да је оно добро или рђаво, назива се душевном храном. И душа има мислене зубе. Тада ће, дакле, грешна душа шкргутати њима, сатирући своје делатне силе зато што је чинила грех.“

Наредна два стиха.

Рече им Исус: Разумете ли све ово? Рекоше му: Да, Господе! А он им рече: Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо.

Блажени Августин показује овде да човек који верује у Христа треба да зна и тајне Старог Завета јер управо он све време објављује о Христу. Ево како Августин пише: „Можда овим поређењем са главом породице који из своје ризнице износи и старо и ново, Исус жели да покаже да ученим човеком у Цркви треба разумети човека који је разумео Стари Завет изложен у причама, а који прихвата и правила вере из Новог Завета. Зато што је и то Господ изнео у причама, иако је Сам Христос био њихов завршетак; то јест, у Њему се испунило све то старо. Иако Сам Исус у Коме се све испуњава и објављује, још увек говори помоћу прича, све док Његово Страдање не поцепа завесу тако да не остаје ништа тајно што се не би разоткрило.“

Свети Златоуст додаје говорећи о јединству два Завета, да је њихово складно објашњење својствено само православним хришћанима и да се један Завет без другог не може разумети: „Да ли видиш да Христос не искључује Стари Завет, већ га хвали и преузноси, називајући га ризницом? Дакле, људи који не знају божанска писма не могу да се називају људима домаћинима; они немају ништа ни код себе нити позајмљују од других, већ се муче глађу и лењи су. Међутим, не само они, већ су и јеретици лишени овог блаженства, јер из своје ризнице не износе ни старо, ни ново. Они чак и немају старо, па зато немају ни ново. Исто тако, они који немају ново, немају ни старо, већ су лишени и једног и другог, јер је ново и старо сједињено и повезано међусобно“.

Свети Григорије Двојеслов занимљиво објашњава ово место: „Исус је прво упоредио Царство небеско са пронађеним благом и многоценим зрном бисера, а након тога је говорио о пакленим мукама и злом страдању. На крају додаје: Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо. Као да се јасно каже: „У светој Цркви постоји учени проповедник, који уме да излаже и ново – то јест, радости Царства, али и старо – говори о страху казне, тако да се људи које не занима награда, макар уплаше казне“. Управо из ове последње мисли видимо да не треба говорити само о наградама након смрти за праведни живот овде, већ и о казнама које чекају упорне и непокајане грешнике. Једноставно, неки људи су у таквом духовном стању да до њих на почетку може да допре само таква истина.

Пред нама су стихови до краја тринаесте главе.

И када сврши Исус приче ове, отиде оданде. И дошавши у постојбину своју, учаше их у синагоги њиховој тако да му се дивљаху и говораху: Откуд овоме премудрост ова и моћи? Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда? И сестре његове нису ли све код нас? Откуд њему све ово? И саблажњаваху се о њега. А Исус им рече: Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме. И не учини онде чудеса многа због неверја њихова.

Свети Златоуст детаљно објашњава околности овог јеванђелског догађаја: „Зашто је написано приче ове? Зато што је Господ имао намеру да говори и друге приче. А зашто прелази на друго место? Зато што је желео да сеје реч свуда. И дошавши у постојбину своју, учаше их у синагоги њиховој. На какву постојбину Христа овде мисли јеванђелиста? Мислим да је у питању Назарет јер је речено не учини онде чудеса многа. У Капернауму је Господ чинио чуда, зато је и рекао: И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи; јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњега (Мт. 11:23). Међутим, дошавши у Назарет, Христос оставља чуда да не би у Јудејима распалио већу завист и да их не би осудио строжије за неверје које се умножило. Уместо тога, Исус предлаже учење, које није мање чудесно од чуда. Међутим, људи су до крајности безумни; јер када је требало да се диве и запрепасте због силе у Христовим речима, они понижавају Христа због наводног оца – иако су и у ранијим временима имали мноштво примера да су непознати родитељи имали чувену децу. Тако је Давид био син ситног земљорадника – Јесеја; Амос је био син пастира коза, а и сам је био пастир козама; и код Мојсеја законодавца отац је био много нижи од њега по угледу. Следи да су и Христа требали да поштују и да се запрепасте управо зато што је имајући такве родитеље, говорио необично. То је јасно показивало у Њему науку која није од људи, показивало божанску благодат. Међутим, оно због чега је требало да се диве, они презиру. Ипак, Господ стално иде по синагогама, да због боравка у пустињи не би почели још и да говоре о Њему да је расколник и непријатељ заједнице. Дакле, дивећи се и чудећи, Јудеји су говорили Откуд овоме премудрост ова и моћи?, називајући моћима чуда или саму премудрост. Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда? И саблажњаваху се о њега. А Исус им рече: Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме. И не учини онде чудеса многа због невјерја њихова.“ Да ли примећујеш да је Господ говорио у Назарету? Зар Његова браћа нису тај и тај, говорили су тамо. Па шта? Управо то и треба да вас обрати вери. Међутим, завист је лукава и често противречи сама себи. Оно што је било чудно и непознато, довољно да их привуче – управо то их је саблажњавало. Шта им је рекао Христос? Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме. И не учини онде, додаје јеванђелиста, чудеса многа због неверја њихова. … Јер ако је дивљење према Христу расло, зашто да не учини чуда? Међутим, Исусов циљ није био да Себе покаже, већ да им буде од користи. А пошто у томе није било успеха, Спаситељ је занемарио и оно што се тицало Њега Самог, да им не би увећао казну. Погледај: иако је Исус дошао њима након дугог одсуства и показао мноштво чуда, они Га ни сада нису истрпели, већ су се поново разгорели мржњом. Али зашто је Исус овде учинио мало чуда? Зато да Јудеји не би рекли: лекару, излечи се сам (Лк. 4:23); да не би рекли: Он је наш противник и непријатељ, јер презире Своје; да не би рекли: да су била чуда, ми бисмо поверовали. Ето зашто је Господ и учинио чуда, али се и уздржао да их чини. Учинио је чуда да би испунио Своје дело, а уздржао се, да их не би подвргао већој осуди. Проникни у силу написаног: људи који су били обузети мржњом су се истовремени и дивили. Међутим, као што судећи о Христовим делима, они не осуђују сама дела, већ измишљају лажне оптужбе; тако и овде, судећи о учењу, не осуђују учење, већ прибегавају ниском пореклу. А ти види овде снисхођење Учитеља Исуса, јер их Он не прекорева, већ са великом кротошћу говори: Нема пророка без части осим у постојбини својој, и није се на томе зауставио, већ је додао: и у дому своме. Ово је додао, мислећи на Своју браћу по мом мишљењу.“

Блажени Теофилакт на овом месту објашњава ко су била браћа Господња на следећи начин: „Господ је имао браћу и сестре, децу Јосифову, која су се родила од Јосифа и жене његовог брата Клеопе. Пошто је Клеопа умро без деце, Јосиф је узео његову жену, по Мојсејевом закону, и са њом изродио шесторо деце: четири мушка и два женска детета, то јест, Марију, која се (по Закону) зове Клеопина, и Саломију. Кажу: ‘Нису ли све код нас’, што значи: ‘Не живе ли овде са нама?’ И схвати да речи: Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме још значе и да је до данашњег дана Исус без части у својој постојбини, то јест, међу Јеврејима, док Га ми, странци, поштујемо.“

За сам крај ове главе можемо навести и расуђивање блаженог Петра Хрисолога о немоћи било какве објективне оптужбе против Христове силе. Он пише да ако човек објективно, неутрално погледа на карактер Христових чуда свака оптужба постаје бесмислена. Ево речи блаженог Петра: „Откуд овоме премудрост ова и моћи? Моћ која даје вид који је одузет од стране природе, сила која враћа слух закључан људском немоћи; моћ која скида окове са немог и враћа му реч, која даје хромом да трчи, која наређује душама да се врате у тела већ освојена смрћу – та сила је од Бога. Ово може да одриче само човек који завиди људском спасењу“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић