Исповест бившег медитанта
Учитељи ТМ-а рекламирају свој преварантски трик као методу ослобађања од стреса „као дах лаку, као осећај чисту, као живот божанствену“. Њихов наступ плени необавештене који нехотице постају радници и духовни ратници спремни да регрутују нове масе верника. На овај начин, преко ТМ-а, верницима бива препакована свест, они постају економска гомила слична крду које више не треба затварати у радне и концентрационе логоре. Националне државе верника ТМ-а не треба више побеђивати у рату нити економски подјармљивати зато што је њихово становништво добровољно прихватило положај одређен од стране учитеља и сваковрсна експлоатација их чини срећним. Целокупни психички живот медитаната окренут је од стварног живота ка унутрашњем, ирационалном свету у коме је мантра од реалних објеката начинила вампирске сенке привида.
Више од дванаест година живео сам у „блаженству“ ТМ-а, а за то време на плану мог реалног живота дешавала се потпуна пропаст – уништено ми је душевно и телесно здравље, разорена породица, син кога сам са четрнаест година научио да медитира завршио је као душевни болесник; а ја сам и поред свих тих трагичних чињеница био „блажен“ и док се реални живот око мене распадао, ја сам преметао мантру по свом пустом мозгу која је својим присуством, а често и својим одсуством, поништавала моја животна усмерења, моје духовне потребе, једном речју мој живот.
Основни слоган новог духовног неоколонијализма је упознај самог себе, кад себе упознаш више ћеш себе да цениш, више ћеш себе да волиш, зато што ћеш на основу нових учења да будеш трансформисана личност. У ту сврху написана је гомила књига, стручних брошура, саветодавних чланака на основу којих треба да паметно закључимо „да нам је ТМ на корист“.
Верници ТМ-а постају становници екстериторијалне трансценденталне државе, а при том су изгубили духовни, национални, породични и лични идентитет. Ученици ове животне лекције „упознај самог себе“ по медитативним техникама за „дијету ума и пост духа“, постају грдно срећни у позлаћеним кавезима своје подсвести која им пружа лакоћу летења у новоусвојеној концепцији живота.
На почетку увођења у ТМ праксу, имамо превару учитеља да личност тренингом може да контролише спонтану пажњу, а вољна пажња може да буде аутоматска.
Учитељ учи жртву уводећи је у тајне новог учења и инструишући да ће преко понуђених техника реалност бити доживљена дубље и у свој својој сложености. Жртва затвара очи, седа у „лотос“ положај, налази се у тихој соби, и тиме се усмерење пажње ка спољашњости своди на најмању меру. Пажња се преноси на појаве и радње које се дешавају жртви, а то су: откуцаји срца, дисање, топлота тела, итд. Пажња се затим преноси на мисаони процес у том тренутку Мисли које спонтано струје мозгом могу да буду свакакве (нпр. треба да идем код зубара, треба да узмем одело са хемијског чишћења, итд). Медитант је научен да ове спонтане мисли са менталног екрана не осмишљава већ да им „дозволи да склизну“. На овај начин ментални екран је очишћен, а личност чека даље дешавање у процесу медитације. У стању менталне тишине, ни из чега, појављује се мантра. Мантра је израз религиозне праксе Индије којом гуруи моделирају своју духовност. Она се добија приликом иницијације, а ради се о санскритској речи чије значење медитант не зна; забрањено му је да мантру гласно каже, да је напише или било коме саопшти. Овакав однос према мантри диктиран је делом из религиозних разлога, а највећим делом јер мантра представља суштину програма који је усвојен као имплант без одбацивања.
Срж подсвесног програмирања у медитацији настаје појавом мантре која је најпре свесно одмишљена. На менталном екрану појави се садржај мантре која се не препознаје као део животног искуства личности и због тога се целокупна психичка активност усмерава ка мантри. Личност покушава да крајњом јасноћом доживи бесмислен садржај мантре. Она постаје ујармљена од стране мантре.
Рутина медитирања доводи до губитка било које мисли, сем у подсвест имплантиране мантре. Покушаћу да рационално објасним ову ирационалност. Представите себи да је садржај мантре округли, глатки, безукусни и безмирисни каменчић који је прими топлоту вашег тела, кога премећете по устима језиком у некој од индијских пустиња да бисте заварали глад, жеђ и умор. Опсена триком да мислимо мисао без садржаја на спонтани начин изазива низ нових појава. Дешава се да се током процеса медитације мантра изгуби са менталног екрана, али то не значи довођење личноси у нормално стање, јер је команда мантре на почетку медитације забранила било какву појаву мисли. Ментални екран је потпуно празан. Ово стање је најбоље означити као уговорно стање смрти. Личност је доведена у стање обављања базичних функција, она је живи мртвац, чак није ни ходајући леш, она је у статусу искључиво физиолошког живота. У том стању мртвила, личност бива преплављена осећајем ирационалног блаженства. То осећање имају сви ТМ практиканти, али то је искуство и „верника“ других секти, без обзира на суштину њиховог учења, ако учење подразумева неку медитативну технику И из оваквог стања и из оваквог искуства рађа се цео један систем нових норми које личност, пробуђена из ТМ-а, уноси у реалност.
Целокупни психички и духовни живот личности усмерен је да досегне ниво задовољства без жеља и испуњења. Клинички опис особе која медитира је: ум на строгој дијети, дух неактиван, физиологија близу клиничке смрти. У овом стању апсолутне неактивности код медитанта се јављају невољни трзајеви главе, чији је опис најближи опису парцијалног епилептичног напада. Лекари су ми то упоређивали са нападима Џексонове епилепсије. На „вишим“ односно „напредним“ курсевима ТМ-а, трзаји главом или делом тела, чак и целим телом, допуњују се иницијалним криком, као код почетка епилептичног напада. Грчења су тако снажна да особа код „летачке технике“ одскаче лако и креће се у одскоцима отворених очију и са ирационалним осмехом на уснама.
При изласку из медитације, прво се опозове мантра на чију се појаву више не чека и поново се успоставља порушени корелациони однос са околином, јављају се спонтане мисли, а целокупни психички живот полако диже до нормалног нивоа. Активност у окружењу бива условљена медитативним искуством. У релације са објектима медитант уноси минимум активности, минимум осећања, минимум инвестиција и то је пут који води у кидање релација са околином. Особа има живи осећај одмора и задовољства који је произашао из сеансе медитације. Осећај задовољства и одмора је произашао као ослобађање од неке велике бриге или окончаног тешког, али корисног посла, а у ствари то је ирационално задовољство изазвано тоталном неактивношћу духа, ума и тела. Кад се осећај безразложног задовољства изгуби, јавља се потреба да се медитативно искуство понови. Сви учитељи трансценденталне медитације новим полазницима курсева уливају идеју обавезног упражњавања ове технике, два пута дневно, првих петнаест дана.
После две недеље, проверавају се ефекти од стране учитеља. Уколико је личност условљена медитативном техником, учитељ предлаже устаљивање ове условљености и тек после шест месеци предлаже јој „дубља“ искуства. Ова рутина, бришући реалност, намеће жртви живот састављен само од медитације. Она живи медитацију. Било која појава или догађај из реалности бивају проведени кроз медитативну свест и медитативно искуство. Процена реалности такође проистиче из медитативних садржаја. Притом, стварни интереси личности су гурнути у задњи план. Реалност је разбијена на масу детаља које медитант примећује, али се целина објеката изгубила.
Неприродно стање „блаженства“, изазвано медитацијом, код појединих зависника који претерају у дужини трајања медитације, завршава се потпуним психотичним растуром личности. Нове технике се нуде, уз истовремено буђење жеље да се, без икаквог напора, а познавањем „напредних“ техника, уђе у стање још дубљег „блаженства“.
Медитант који временом схвати да релаксациона техника ослобађања од стреса постаје примарни услов живота, бива као громом погођен сазнањем да је постао дубоко религиозан, а да живи у непродуховљеној средини. Ово сазнање је нова визура кроз коју медитант гледа и доживљава своју околину, али и околина њега и, преко тог узајамног неразумевања, јаз између медитанта и породице се проширује. Медитант личи на монаха који са ужасом схвата да не живи у ашраму, већ у нерелигиозној средини, у световној средини чији су принципи супротни ашрамским, што га излуђује. Чак и њему најближе особе бивају детектоване као „сатане“, као „запрљане“ личности. Сваки импулс нормалног живљења личност медитанта код себе препознаје као сатанску активност, као деструкцију своје нове трансценденталне структуре. Супруг медитант ће предложити својој жени трансцендентални сексуални однос. Ако она није у ТМ, гледаће га са запрепашћењем као човека који је сишао с ума, који јој предлаже нешто што је потпуно неприродно.
Све медитативне технике бришу личност у име неког мистичног јединства.
Трансцендентална медитација, са својом организацијом, хијерархијски чврсто структуираном, део је великог система чији је циљ уништење личности, породице, нације и вере. Последњих 25 до 30 година светом кружи гласник „судњег дана“ и невероватном лакоћом и брзином придобија нове и нове присталице. Својом слаткоречивошћу и змијским језиком ствара колоне верника које као зомбиране уводи у пропаст и сигурном руком води ка њиховом судњем дану. Ти јадници су душе продали ђаволу, а да тога нису ни свесни.
Духовни инжењеринг се тако вешто спроводи да жртве не препознају да су испраног мозга. Сваком прија пажња, а посебно кад он сам себи постане предмет потпуне сопствене пажње, обожавања. Та городост је на први поглед невероватна, али не смемо заборавити да се, прво, ради о превареним, заведеним људима. То је болест духа, подсвести и емоција коју болесник носи на ногама, а околина пада покошена, и сама захваћена болешћу због неразумевања.
Реалност, са свим својим санкцијама и инфлацијама, ратовима и катастрофама сваке врсте мање је стравична од учења ТМ-а Махаришија Махеш Јогија. Овај размонашени проповедник који је побегао из Индије и населио се у Америци, разара хришћанску цивилизацију својом техником дозираног поништавања саме животне жеље, па је то голо оспоравање права на живот.
Зоран Поповић
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
