Евхаристија представља суштину вечног завета Бога са људима, установљеног у јерусалимској горњици на Тајној вечери. Господ Исус Христос је благословио хлеб, преломио га и дао својим ученицима, рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје, и исто тако, узео чашу и заблагодаривши дао им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се излива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26-29). Свет своје истинско назначење испуњава у Евхаристији, у њој се преображава и постаје Тело Христово, односно Црква. Људи се у Евхаристији обожују и охристовљују, постају синови Божји по благодати, налазећи у Христу непресушни извор живота, будући да је Он Живот (Јн. 14, 6) и Хлеб живота који силази са неба, да који од Њега једу не умиру (Јн. 6, 50). Остварена и жива заједница са Богом која настаје у Евхаристији, подразумева непрестано благодарење Богу за све што је учинио за нас. Благодаримо Богу што је створио овај свет, што га је привео из небића у биће и што му је дао могућност да у заједници са Њим задобије вечно постојање.
Потрудићемо се да у оквиру рада предочимо како је изгледало евхаристијско сабрање у апостолској заједници и шта је за хришћане тог периода представљала Евхаристија. Извори који нам доносе конкретне детаље у погледу сабрања у апостолској заједници су малобројни, али на основу неколико светописамских сведочанстава можемо да направимо јасну слику како је то изгледало, па чак и да сазнамо о свештеном поретку у то време.
После Христовог вазнесења на Јелеонској Гори и силаска Духа Светога на апостоле, прва хришћанска заједница је неколико деценија живела пуним духовним животом, сабирајући се на евхаристијска сабрања. Према опису у Делима апостолским и посланицама апостола Павла, а особито у посланицама коринћанима, Евхаристија прве Цркве (1 Кор. 10, 16) се увек налазила у контексту заједнице Духа Светога (2 Кор. 13, 13). Целокупан домострој спасења, од Оваплоћења Бога Логоса до Његовог Вазнесења, извршен је силом и дејством Духа Светога. Стога, савршавање Евхаристије никада није било само анамнеза Тајне вечере, већ најконкретније актуализовање и оприсутњење овде и сада. Када је реч о Евхаристији у време апостолске заједнице, један детаљ из посланица апостола Павла је посебно драгоцен. Адресирање посланица апостола Павла Цркви Божјој која је у Коринту или у Солуну (1 Кор. 1, 1; Сол. 1, 17) указује на евхаристијско сабрање верних у Коринту или Солуну. Управо на том евхаристијском сабрању је прочитана посланица коју богомудри апостол упућује. Термин „домаћа Цркваˮ (Рим. 16, 5. 23; 1 Кор. 16, 19), такође, указује на евхаристијски синаксис свих хришћана одређеног места у дому некога од истакнутих верујућих људи. Конкретно евхаристијска заједница се увек поистовећивала са Црквом Божјом, тако је евхаристијско сабрање верујућих једнога места, заправо било Црква Божја у томе месту. Апостол је своје посланице писао пастирском реториком и упућивао их црквама да би решио одређени проблем у заједници. Присуство многих литургијских елемената у његовим посланицама показује да их је упућивао заједници сабраној ради богослужења, због чега у њих укључује постојеће литургијске химне знајући да по читању његове посланице следи Вечера Господња. О томе нам сведоче завршеци прве посланице Солуњанима и посланице Колошанима (1 Сол. 5, 27–28; Кол. 4, 16). Апостол Павле у својим посланицама често наводи израз „молитваˮ (Фил. 4, 6; Кол. 4, 2; 1 Тим. 4, 5) или „благодарењеˮ (1 Кор. 4, 16; 2 Кор 4, 15; 1 Тим. 2, 1), а налазимо и помињање „бденијаˮ (2 Кор. 6, 5; 12, 27), што је несумњиво везано за Евхаристију која је била средиште и центар живота апостолске Цркве. Када своје посланице упућује хришћанима једног града, апостол Павле никада не говори о Цркви у множини, множину употребљава само и искључиво када се кроз одређену посланицу обраћа једној области. Када је термин Црква употребљен за одређено место, он има смисао да сазове све хришћане тога места у једно и јединствено сабрање које ће представљати Цркву. Када апостол Павле говори о сабраној Цркви у Гајевом дому у Коринту, имајући у виду сабрање ради Евхаристије, има у виду целу Цркву. Апостол Павле никада директно не помиње израз Евхаристија, већ Трпеза Господња (1Кор. 10, 21) или Вечера Господња (1Кор. 11, 20). Пред крај апостолског доба, за Вечеру Господњу је преовладао назив Евхаристија, управо по молитви која се изговара над хлебом и вином. Најраније помињање термина Евхаристија у значењу Вечере Господње, налазимо у спису под називом „Дидахиˮ.
У првој посланици Коринћанима видимо да се у апостолско време на евхаристијско сабрање једнога места (у овом случају Коринта) окупљала сва Црква тога места, односно, сви верујући у Христа из тога места. Евхаристијско сабрање је увек било једно и јединствено у сваком месту, будући да је у себи укључивао целокупну Цркву Божју у том месту. У посланици ефесцима светог свештеномученика Игнатија Богоносца антиохијског, налазимо следеће речи које поткрепљују наведену истину: „Нека се нико не обмањује: ако неко није унутар жртвеника, тај се лишава хлеба Божјег. Јер ако молитва једног и двојице има толику моћ, колико већма има моћи молитва епископа и целе Цркве“ (Ефес. 5, 2). У истој посланици свети Игнатије поучава и следећим речима: „Старајте се да се чешће окупљате на Евхаристију и на славу. Јер када се често састајете на једном месту, онда се руше силе сатанине“ (Ефес. 13, 1). Вернике у Филаделфији исти светитељ поучава следећим речима: „Старајте се само о једној Евхаристији, јер је једно тело Господа нашег Исуса Христа, и једна је чаша за сједињење крви Његове; један је жртвеник, као што је један и епископ, и с њим презвитери (свештенство) и ђакони“ (Филад. 4). Јасно је да је Евхаристија у апостолско време у свакој локалној Цркви била једна и једина, и зато је она била принцип и центар, али и израз јединства те локалне и целосне Цркве Божје.
Евхаристија апостолског периода је за свој прототип имала Вечеру Господњу која је била устројена по типу јеврејске вечере. Све чешћи контакти апостолâ са незнабошцима остављају свој печат на биће и устројство богослужбеног живота апостолâ. Од изузетне важности су два елемента: црквено жртвоприношење представља противодговор незнабожачком жртвоприношењу и ломљење хлеба посматра се као реално богослужење дана Господњег. Хлеб је благосиљан и сви су се причешћивали, а после вечере и чаша је благосиљана и сви су се причешћивали. Значи Евхаристија првих векова сједињује у себи елементе јеврејског пасхалног тојест, суботњег ритуала са карактеристичним цртама античког култа. Ако са тим богослужењем првих дана хришћанске Цркве упоредимо сведочење које настаје четврт века касније, које бележи апостол Павле у Троади у оквиру свог трећег мисионарског путовања, тада се добија следећа слика: у први дан недеље (недељу), у дан Господњи хришћани се сабирају ради „ломљења хлебаˮ. Апостол Павле том приликом беседи абранима и његова беседа се продужила дубоко у ноћ, апостол излази у горњу собу и ломи хлеб причестивши се, затим говораше све до зоре и онда отиде. У овом сведочењу можемо препознати три елемента апостолске Евхаристије: учење, сабрање и ломљење хлеба.
У време апостолске заједнице на евхаристијском сабрању читане су посланице апостолâ, потом је следио целив љубави (2 Кор 13,12; Рим. 16,16). После целива љубави литург је благосиљао верне „Благодат Господа нашег Исуса Христа…“ (2 Кор. 13,13), следила је молитва благодарења и речи „Узмите једите… и пијте из ње сви..“(Мт. 26, 26-27). О молитви призива Светога Духа, немамо довољно јасних сведочанства. Следило је причешће (1 Кор. 11, 27-29). Управо овако се обављала Евхаристија у време апостолске заједнице.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 10. јуна 2026. године.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
