Господ на различите начине пројављује своју љубав према нама људима. У јеванђелској причи о талантима видимо како Отац наш небески на свакога човека излива одређене таланте у виду различитих дарова. У време када Господ својим ученицима износи ову причу, таланат је био мера за новац. Веома је тешко прерачунати вредност једног таланта у вредност данашње валуте, јер је један таланат вредео шест хиљада динара, а један динар је био плата за дневни рад. Дакле, један таланат је вредео шест хиљада радних дана. То је велики износ новца. Господ Исус Христос користи примере из свакодневног живота, како би на сликовит и нама близак начин представио истине будућег Царства Божјег.
Господ нам кроз јеванђелску причу о умножавању таланата показује да човек који жели да користи свој живот за добро мора да негује оно што му је Бог дао, умножавајући своје таленте. Ово животно дело ће му се вратити стоструко као награда, посебно у вечном животу, а за многе ће то бити награда и у овом животу, као стицање унутрашњег духовног богатства и снаге која се човеку не може одузети. Истовремено, ова прича указује да човек који, из било ког разлога, одбија да прихвати Божји дар, поступа погрешно и води себе ка пропасти.
У заамвоној молитви Литургије светог Јована Златоуста слушамо: „Сваки добри дар и сваки савршени поклон силази од Оца светлости“. Ваистину, Бог стварајући човека уграђује у њега посебне дарове који га чине јединственим бићем. Ти дарови (таленти) су уткани у наше постојање и кроз њих ми развијамо оно што нас чини непоновљивим личностима. Свако од нас крије у себи ризницу талената, дарова које свако треба трудом својим да препозна и открије. Човек је делатно и динамично биће, човек је саздан да ствара и воли, да дели са другима своја унутрашња и спољашња богатства, јер тек у сусрету са другим човеком, са ближњим, ми добијамо прилику да увек и изнова откривамо и сазнајемо да смо деца Божја. Апостол Павле нас позива да сведочимо љубав једни према другима, јер је истинска христолика љубав квалитет живота и дефинише наш однос не само са другим људима, већ и са Богом.
У овом животу ништа не бива случајно, нити постоје случајни догађаји, а још мање случајни сусрети. Ако живот упоредимо са прелепом ливадом која је испуњена разноликим и разнобојним цвећем, онда ће нам бити јасније да ми свакодневно на свом животном путу срећемо многобројне људе који у свом бићу носе одређене таленте. Неко је добар појац, неко успешан уметник, неко надахнити беседник… У тој разноликости је лепота. Хришћански етос нас учи да та разноликост не разједињује, већ сједињује људе и позива нас да се волимо без обзира на то што смо различити. Господ је својим ученицима рекао: „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн. 13, 35). За време свете Литургије душа једне особе се радује, а душа друге особе осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин, али сви ми за време Литургије осећамо љубав. По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.
Ових дана сам са таквом љубављу и радошћу примио вест да је једна мени блиска особа награђена за своје стваралаштво. Поред осећаја поноса, радости, љубави и поштовања, ова вест ме је подстакла да дубље размислим, не само о умножавању од Бога нам датих дарова, већ и о потреби да се истински радујемо успеху наших пријатеља.
Пријатељство је велики дар Божји. Свако искрено пријатељство је утемељено на љубави, узајамном поштовању и спремности на жртву. Неко од богоносних отаца је рекао да је пријатељ моје друго „ја“, односно, да имати пријатеља значи имати другога себе. Ако на овај начин схватамо и практикујемо пријатељство, онда ће радост због успеха нашег пријатеља бити нешто што је природно.
Награда коју је добила мени драга особа представља само један од каменчића у мозаику њене даровитости. У њеном лику и делу видим ону коју је Бог благословио многоструким даровима. Било да је реч о њеном префињеном осећају за естетику, дару за писану и усмену реч, бритком уму, или о њеној умешности да свакодневно са достојанством најважније истине наше вере претаче у дела љубави у односу према људима који имају радост и част да се нађу у њеној близини. На њеном примеру јасније него у било ком другом случају видим како умножавање талената рађа велике духовне плодове. Слаткоћа ових плодова се не дотиче само ње, већ и свих оних који ово духовно богатсво препознају.
Господ од нас очекује да се свим срцем прилепимо за добро, да са љубављу проводимо време овога живота пријатељујући са онима које нам је љубав Божја даровала. „У братољубљу будите једни према другима нежни, чашћу чините једни друге већим од себе“ (Рим. 12, 10), реч је богомудрог апостола Павла. Апостол не захтева од нас просто братољубље које може да буде и хладно, већ виши облик љубави – са нежношћу. Овакве истинске љубави било је испуњено срце преподобног Серафима Саровског, светитеља који је све људе дочекивао речима пуним нежности: „Радости моја“.
Радујући се успеху оних које волимо и чије присуство обогаћује наш живот, ми уједно и благодаримо Богу на свим даровима Његовим, упућујући молитву да нам подари духовну и телесну снагу да истрајемо у подвигу умножавања дарова које нам је љубав Његова подарила.
На крају овог скромног промишљања, уместо честитке на заслуженој награди, узносим молитве Господу за ону чије име значи лепота и доброта. Господе, сачувај је у њеној доброти. Умножи у њој веру наду и љубави. Подари јој снаге да у свим данима живота буде вредна пчела у Твојој духовној ливади, те да као и до сада духовним медом заслађује срца људи који је срећу. А нама Господе подари снагу да истрајемо на путу спасења, корачајући са љубављу и сведочећи љубав која је „свеза савршенства“ (Кол. 3, 14).
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Наша препорука“, 9. јула 2026. године.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
