„И једоше сви и наситише се…“

Пред нама су 20. и 21. стих:

И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и деце.

Свети Амвросије Милански овде пише о најважнијем делу нашег спасења – Светом Причешћу и на који начин је чудо умножења хлебова представљало симбол онога што чини срж Цркве и нашег живота у Њој: „Народ се насићује храном, а апостоли му служе – у овоме се састоји тајанствени смисао. Насићење означава удаљавање глади заувек, јер човек који окуси Христов хлеб неће огладнети. А служење апостола указује на будуће дељење Тела и Крви Господа. Божанско чудо се састоји у томе да је пет хлебова послужило у изобиљу за пет хиљада људи. Јасно је да није мала количина хране наситила народ, већ да су се хлебови умножили. (Да си био тамо) могао си да видиш како су се несхватљиво умножавали делови хлеба у рукама оних који су их делили и како су се сами од себе појављивали делови хлеба. Зар ће се човек који чита о овоме, онда задивити непрестаном течењу вода и запрепастити због непрестаног кретања ваздушних струја… Све се догодило зато да бисмо видели оно што је невидљиво. У овом делу се јасно показало да је Исус узрок свега и да је Он Творац целе материјалне природе која не постоји сама од себе како то сматрају философи, већ је створена. И ето шта је за дивљење: колико год воде узимаш из река, нема знакова смањивања, колико год узео са извора, као да неко надокнађује узето… Међутим, хлеб који је преломио Исус – а у тајанственом смислу овај хлеб је Реч Божија и проповед Христова – умножава се приликом ломљења. Уз мало речи је Исус дао целом народу обилну храну, дао нам је хлебове за поуку и они се умножавају дотичући се наших усана. На видљив начин се овај хлеб несхватљиво умножава када се прелама, када се дели, када се узима, немајући ни тренутног губитка. И не сумњај да се овај хлеб умножава – у рукама свештеника, у уснама оних који га узимају, јер свуда су сведочења нашег дела које утврђује веру. Схвати ако си у стању колико су ово дивни догађаји!“

Свети Николај пише о величини овог чуда и његовој снази, тако да се чак ни окорели противници Господа не усуђују да га порекну: „И једоше сви, и наситише се; и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. Ево чуда над чудима, и славе над славама! Пет хиљада људи – осим жена и деце – да су само узели по један залогај, колико се узима нафора у цркви, па би ипак пет хлебова мучно довољно било. А гле овде: и једоше сви, и наситише се, и оста на претек дванаест котарица пуних! Да је то била каква опсена, не би се рекло и наситише се. И ако би неко некога могао опсенити, да му се чини да једе, но не може га гладна опсеном наситити. Да је то била каква опсена, откуда дванаест пуних котарица комада? Не, не; то само окорели људи у греху могу назвати опсеном. Међутим то је била стварност као што је живи Бог стварност. Приметите још и то, да при овоме чуду нико се не усуђује да каже нешто против, или да га протумачи каквим глупим објашњењима, како су фарисеји чинили при другим чудима. Не само да нико не говори ништа против њега, него видевши чудо које учини Исус говораху: ово је заиста онај пророк, који треба да дође на свет. Још више, хтедоше да га ухвате и учине царем. Тако је огроман утисак учинило ово, ваистину, моћно дело Христово на народ! Кад је ико некога опсенара учинио царем? А ово је стварност и истина, и народ, одушевљен том стварношћу и истином, хтеде силом принудити Христа, да им буде цар. И то би се десило, да се Христос не измаче и тако не осујети ову намеру одушевљена народа“.

Блажени Теофилакт на један алегоријски објашњава чудесно умножење хлебова овим речима: „Пет хиљада људи“ су пет човекових чула која тешко болују и могу се излечити са пет хлебова. Пошто је пет чула оболело, требало је толико мелема колико је било рана. Две рибе су речи рибара (апостола): једна је Еванђеље, а друга Апостол. Неки мисле да су пет хлебова – пет књига Мојсејевих: Постање, Излазак, Левитска књига, Бројеви и Поновљени закон. Дванаест котарица су узели и понели са собом апостоли, јер оно што ми прости људи не можемо да поједемо, то јест да разумемо, апостоли су понели и сачували (то јест, примили и разумели). Осим жена и деце значи да сваки хришћанин, било човек, жена или дете не сме бити детињаст, женоподобан и немужеван (већ храбар и савршен у свему)“

Evo расуђивањa светог Јована Кронштатског: „Пет малих хлепчића и две рибе је било довољно да се насити пет хиљада људи, изнурених, гладних, без жена и деце којих је вероватно било много. Хришћанине, познај у твом Најслађем Исусу Христу, Свемогућег Творца света, Коме није било тешко да из ништавила створи огромни, светлуцави и усклађени састав васељене. Тим пре Му није било тешко да насити груба, материјална тела људи. Он би могао да подржи њихове силе и живот једном Својом свемоћном речју, јер се цела васељена држи Његовом свемоћном речју. Међутим, Исусу је било угодно да их насити том храном коју је дао на почетку, то јест од земаљских плодова, као средством које одговара земној природи човека. Волео бих да видим како су се ови хлебови ломили, колико дуго су их ломили, како је од њих настало више од пет хиљада делова, како је затим од тих истих пет хлебова остало много више остатака него што је било самих хлебова! Света Тајна Тела и Крви Христове представља и за нас слику тог насићења народа хлебом“.

22. и 23. стих:

И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше онде сам.

Свети Григорије Палама овде пише да Господ Својим поступцима указује како треба да се понашамо и живимо у обе половине нашег духовног живота – када смо међу људима, али и када смо сами. Ево како он пише: „Можда ће се неко наћи у недоумици: зашто је Господ приморао ученике да уђу у лађу? Могло би се рећи да је Он и спољашње околности устројавао, хитајући ка оним делима ради чијег је творења и дошао на земљу. Ја бих био у недоумици да Он ученике није приморао да уђу у лађу. Желећи да кроз дела свима Себе представи као пример свега прекрасног, Исус је показао како би требало општити са народом па да он од тога има и душевну и телесну корист; преостало Му је још да покаже како би требало општити са Богом, узносећи ка Њему свој ум, ослобођен од свега земног. То у великој мери подстичу усамљеништво, пустиња и тишина која у њој влада. Како је дошло време да и то покаже, тј. да је добра пустиња, тишина, молитва и усамљеништво, требало је да се попне на гору и да се тамо у помоли у самоћи. Ученици су жудели да свагда буду с Њим и тешко су се раздвајали од Њега. Како би онда могао сам да се попне на гору, да их најпре није принудио да уђу у лађу и да пређу на другу страну? Из овога се може јасно видети и нешто друго. Као што је исцелио, поучио и на чудесан начин нахранио мноштво људи, па их отпустио и попео се на гору, а онда приморао Своје ученике да се препусте мору и таласима, тако је и кроз Своје оваплоћење исцелио нашу природу, поучио нас и нахранио Самим Собом, телесно нас напустио и вазнео се на небо, а онда послао Своје ученике у цео свет, а то је исто као да кажемо да их је послао у море народа, горко-слано услед мноштва искушења, са Еванђељем као са лађом и са еванђелском Црквом, са којом су заједно били предати искушењима. Он их није само послао, него их је и принудио. Ако је некоме познато оно што приповеда Јован, Христов љубљени Богослов, ако неко зна зашто се догодила несрећа везана за Стефана и прогон који је за њом уследио, онда разуме шта хоћу да кажем: ученици нису желели да оду из Јерусалима, али су се, приморани прогоном, расејали по свету и на тај начин извршили своје апостолско дело“. Скоро све православне нације, почевши од Руса, преко Срба, Грка, Румуна су биле приморане на велику имиграцију услед ратова и страдања двадесетог века. Када се погледа велики процват православне мисије који је уследио и шанса која се појавила да многи народи сазнају за Православље кроз суживот са хришћанима који су напустили своје отаџбине, постаје јасно да је Господ Својим промислом све уредио и обухватио. Господ je и у нашим страдањима близу нас и да нисмо сами.

Свети Николај Охридски пише да Христос овде показује сву важност осамљивања и проналажења времена да будемо сами са Богом. Његове речи су посебно важне данас, јер често када се и нађемо сами, нисмо сами јер нас свуда прате друштвене мреже. Такође, светитељ даје и практично упутство како да се спајају добра дела и молитва: „Све што је Господ Исус чинио, чинио је нама за поуку и спасење. Јер Он није дошао на земљу, да нас научи само кроз речи, него и кроз дела, и кроз догађаје, и кроз сваки потез и покрет Свој. Он се пење на гору, јер је на гори највећа тишина; Он остаје у самоћи, јер самоћа значи одвајање од овога света; Он се моли у ноћном мраку, јер ноћни мрак је завеса на очима, које највише сметају уму и размишљању, трчећи с предмета на предмет. Ова молитва Христова на гори има и свој дубљи унутрашњи значај. Отпуштање народа, пењање на гору, самоћа и мрак, – шта то све значи? Отпустити народ значи оставити на страну све преставе о свету и сва сећања, која нас вежу за свет и узбуђују, па испражњен од света уздићи се к Богу на молитву. Шта значи пењање на гору? Значи уздизање умом и срцем и душом на висину Божју, у близину Божју, у друштво Божје. Онај, кога притеже свет к себи са безбројним интересима као са многобројним народом, не може се у исто време пењати ка висини, где се човек осећа сам са својим Творцем. Шта значи самоћа? Значи – гола душа онаква каква је. Одвојен од света човек осећа ужасну самоћу. Они, које разочараност у свет доведе у ову ужасну самоћу, обично извршују самоубиство, ако не успеју да се дигну на висину, где човек налази Бога. Шта значи мрак? Значи – савршено одсуство ма какве светлости овога света. Самотнику молитвенику сав овај свет лежи потопљен у дубоку таму, у којој му постепено свиће зора небеске светлости, што од Бога долази, и обасјава му један нови, бескрајно сјајнији и бољи свет од овога. То су, дакле, четири фазе молитве и њихов унутрашњи смисао. … сасвим је јасна поука, коју нам је Господ дао примером молитве Своје. Молитви треба да претходи добро дело, јер тада молитва помаже. Прво треба да засведочимо своју веру добрим делом, па онда, да је исповедимо речима. Даље, молитва вреди само онда, кад се спремамо да учинимо добро дело, и молимо се Богу за помоћ. Молитва пак Богу, да би Бог пружио Своју помоћ у злу делу, не само бесциљна је но и богохулна. Чинити зло и вршити молитву то је као сејати кукољ и захтевати од Бога да никне пшеница. После сваког доброг дела треба да припаднемо на молитву и благодаримо Богу, што нас је удостојио и оспособио за то добро дело; а пред свако добро дело треба опет да припаднемо на молитву Богу просећи од Њега благодат, помоћ и садејство, да би предстојеће нам дело било свршено ваљано и честито.“

Блажени Јероним указује и на то да кроз Своје поступке, Исус указује на Своје две природе. Да кроз неке од њих показује Своју божанску природу, а кроз друге, људску природу. Блажени Јероним пише следеће: „Да су са Њим били ученици Петар, Јаков и Јован који су видели славу Његовог Преображења, можда би се они заједно са Њим попели на гору. Међутим, народ може да Га прати на узвишено место само онда када га Исус учи на обали мора или када Га храни у пустињи. А то што је отишао сам да се моли, не повезуј са Оним Који је по Свом Божанству са пет хлебова нахранио пет хиљада људи, већ са Оним Који се као човек, чувши за Јованову смрт, удаљио у пустињу. То не значи да ми делимо Господа, већ да нека дела Он чини као Бог, а нека као човек“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић