„И изишавши Исус виде многи народ…“

Пред нама су 10. и 11. стих четрнаесте главе:

И посла те посекоше Јована у тамници. И донесоше главу његову на тањиру, и дадоше девојци и однесе је матери својој.

Блажени Јероним Стридонски пише да је овај поступак чак и од стране незнабожачких закона могао да наиђе само на осуду: „У историји Рима читамо да се римски вођа Флавиније који је за време гозбе учинио уступак својој љубавници која је говорила да никада није видела обезглављеног човека, те се сложио да један од осуђених буде кажњен за време гозбе. Он је био удаљен од стране римских власти јер је помешао јело са крвљу и на забави представио смрт човека, иако је тај човек био и опасан за друге; јер он је допустио мешање похоте и убиства. Колико су само преступнији Ирод, Иродијада и њена ћерка која је плесала и као награду тражила главу пророка, тако да у свом поседу има језик који је изобличавао недозвољени брак“.

Наредни стихови:

И дошавши ученици његови, узеше тело његово и сахранише га; и дођоше те јавише Исусу. И чувши Исус, отиде оданде лађом у пусто место насамо. А када то чу народ, пође за њим пешице из градова.

Свети Димитрије Ростовски пише о мржњи коју је Иродијада гајила према светом Јовану. То се најбоље може видети након његове смрти, када је закопала његову главу на нечистом месту. Такође, свети Димитрије пише о спољашњим околностима које су пробудиле страх у Иродовој души на следећи начин: „Ученици светог Јована Крститеља су узели тело и сахранили га ноћу у Севастији, граду у Самарији. Главу светог Јована Претече је Иродијада закопала дубоко у свом дворцу на скривеном срамном месту. Само је Јована, жена Иродовог дворјанина Хузе, коју помиње свети апостол Лука (Лк. 8:3) знала за ово место. Она је тугујући срцем због убиства великог и светог пророка Јована и због ругања над његовом часном главом, узела ову главу тајно ноћу, ставила је у глинени суд и сахранила на гори Маслинској, на једном од Иродових имања. Међутим, до Ирода је дошао глас о Исусу Христу. Он је заједно са својом женом Иродијадом почео да мисли да је у питању Јован који је васкрсао из мртвих. Они су почели да траже Јованову главу и не нашавши је, били у недоумици.“

Блажени Јероним објашњава разлог удаљавања Господа Исуса: „Ученици објављују о Јовановом убиству које се догодило; Исус се, чувши за то удаљио у пустињу. Не због страха од смрти као што сматрају неки, већ штедећи своје непријатеље да убиству не би додали ново убиство. А можда је Исус одлагао Своју смрт до дана Пасхе када се тајанствено приносило на жртву јагње и када је довратак домова верних требало да се покропи крвљу (2 Мојс. 12. гл.). Можда се удаљио и да би нама показао пример да и ми треба да избегавамо неразумну ужурбаност оних који предају себе гонитељима, јер не показују сви исту чврстину за време мука, какву показују у тренутку предавања себе на страдања. Из овог истог разлога Господ на другом месту заповеда: кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10:23). Притом јеванђелиста користи тачан израз: он не говори да Исус ‘побеже’, већ да се удаљи, јер се Исус уклањао од гонитеља, али их се није бојао. А може да се разуме и овако: након што су пророку Јудеји и њихов цар одсекли главу, пророчанства су међу њима изгубила свој језик и глас. Исус се удаљио у пусто место Цркве која раније није имала мужа.“

Свети Јован Златоуст говори о још једном разлогу оваквог Христовог поступка: „Али, зашто се Господ није удаљио пре него што је добио вести, иако је знао за све што се догодило и пре тога? Зато да свима покаже истинитост оваплоћења. Не само изгледом, већ и самим делима Исус жели да увери људе у Своју реалност, јер је знао за лукаву злобу ђавола који је био спреман да учини све само да у људима истреби сваку мисао о Исусовом оваплоћењу. Ето зашто се удаљује Христос. Међутим, народ који је био везан за Христа Га не оставља, већ Га следи; ни оно што се догодило са Јованом га не плаши. Таква је привезаност! Таква је љубав! Тако она побеђује све и прелази преко тешкоћа. Зато је народ ускоро и био награђен“.

Сада почињемо са јеванђелским одломком који је на неки начин јединствен. Ради се о првом чуду умножења хлебова. У питању је једино чудо описано у сва четири Јеванђеља наше Цркве (14. гл. Јеванђеља по Матеју, 6.гл. Јеванђеља по Марку, 9. гл. Јеванђеља по Луки и 6. гл. Јеванђеља по Јовану). Смисао овог чуда ће нам сада објаснити наши Учитељи и Светитељи Цркве.

14. стих:

И изишавши Исус виде многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове.

Свети Николај Охридски на овом месту пише о овом специфичном тренутку у току земаљског служења Господа Исуса Христа. Свети владика такође веома занимљиво пише и зашто је Господ отишао у пусто место насамо како о томе говори претходни стих. Ево тумачења светог Николаја: „Виде Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. То је било у оно време, када је Јован Крститељ погубљен од цара Ирода. Чувши ово Господ Исус седе у лађу и оде у пусто место насамо. Сва четири јеванђелиста описују овај догађај, неки са више појединости, неки са мање. Према Јовану Господ је ушао у лађу код Тиверијаде и прешао море Галилејско, а према Луки Он је изишао на северозападној обали мора и узишао уз брдо у пустињу код града који се зове Витсаида. Господ је обичавао често склањати се у самоћу, и то у пуста места и на брда. Он је то чинио из три разлога: прво, да учини једну кратку паузу у своме журном и многом делању, да би људи такорећи сварили сву ону науку коју им је Он открио, и сва она чуда, која им је Он показао. Друго, да би дао пример апостолима и нама, да је неопходно нужно повлачити се у самоћу, улазити у клет своју (Мат. 6, 6), и остајати са својом душом молитвено једино у друштву Бога. Јер самоћа и ћутање човека чисте, укроћавају, разведравају и снаже. И треће, да нам покаже, да се добар и потребан човек нигде не може сакрити – не може се сакрити град кад на гори стоји (Мат. 5, 14) – те да тиме оправда и подстакне пустиножитељство и монаштво. Историја Цркве показала је по хиљаде пута, да се никад ниједан велики пустињак, молитвеник или чудотворац, није могао сакрити од народа. Многи се, без разлога, питају: шта ће монах у пустињи? Није ли боље, да буде међу народом, те да користи народу? Но како ће светлити незапаљена свећа? Монах носи своју душу као незапаљену свећу у пустињу, у самоћу, да је постом, молитвом размишљањем и трудом запали. Успе ли, да је запали, светлост ће се његова видети од целога света и свет ће поћи к њему и наћи га, ма се он крио у песковите пустиње, у непроходне планине или у неприступне пећине. Не, монах није бескористан, но може да буде најкориснији човек народу од свих других људи. То јасно показује и овај догађај са Господом Исусом. Залуд се Он склањао од народа у пустињу, силан народ врвео је к Њему. А Он погледа и сажали Му се, јер бејаху као овце без пастира. Доле по градовима синагоге су биле пуне самозваних пастира, који су у ствари били вуци у овчијој кожи. Народ је то знао и осећао, као што је знао и осећао и неизмерну милост и љубав Христову према себи. Народ је видео и осетио, да је Христос једини добри пастир, који се искрено и саосећајно брине о њему. Зато је и појурио к Њему и у пустињу. И Господ исцели болеснике њихове. Народ осећа потребу у Христу, и не тражи од Њега чуда из празне радозналости, но због велике нужде и муке“.

Блажени Јероним говори на овом месту да је Господ, покренут љубављу према роду људском, кренуо у сусрет народу који Га је тражио: „У јеванђелским речима је са словом увек сједињен и дух; оно што се на први поглед чини хладним, ако се удубиш, испоставља се да је ватрено. Господ је био у пустињи; Њега су следиле масе, остављајући своје градове, то јест, раније понашање и разноликост својих учења. Исус, изишавши, показује да народне масе, иако су и имале жељу да пођу, ипак нису имале снаге да дођу до краја. Зато Спаситељ и излази из Свог места и иде у сусрет, као што је у другој причи представљено, да Он хита у сусрет покајаном блудном сину. Видевши масу народа, Исус се смиловао и исцелио болеснике, тако да видимо да за потпуном вером следи и награда“.

Наредна два стиха:

А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овде је пусто место, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране.  А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу.

Свети Владика Николај овде показује један детаљ – а то је колико времена Господ посвећује поучавању народа. Да је то трајало буквално сатима. Владика Николај такође показује и истинску љубав према ближњем која је сијала у апостолима. Он пише: „Јеванђелист Матеј не говори, шта је Господ тако дуго радио с народом. Он само вели, да је Он исцелио болеснике њихове. Зато пак јеванђелист Марко допуњава ту празнину кад вели: и поче их учити много. Видите, како се јеванђелисти дивно допуњују! Дакле, Господ је до у саму ноћ учио народ. То је морало трајати повише сати. А за то време ви можете прочитати цело јеванђеље. Том једном приликом дакле, Господ је исказао од Своје божанске науке колико би стало у цело јеванђеље. Није ли онда у праву јеванђелист Јован кад каже да кад би се све написало, што је Господ рекао и учинио, једва би књиге стале и у сами свет? Како су милосрдни ученици! Пусто је место и већ је доцкан. Народ је огладнео; време је већ крајње да се разилазе. Но куће су њихове далеко, а они су много гладни. Гле, ту су и многе жене, и деца. Треба да што пре дођу до хране. Нека иду у околна села и набаве себи храну. Но зар Христос није милостивији и сажаљивији од Својих ученика? Зар се Он није могао сетити пре ученика, да је народ гладан и да је већ ту ноћ? Наравно, да је Христос милостивији и сажаљивији од Својих ученика и да је се Он пре њих сетио, шта треба народу. Још у самом почетку, како пише јеванђелист Јован, подигнувши Исус очи и видевши да мноштво народа иде к њему, рече Филипу: где ћемо купити хлеба да ови једу? Но разговор с Филипом је прошао, народ се скупио око Господа са својим болесницима. Господ је најпре излечио све болеснике, па је онда наставио да поучава народ. И то је трајало до мрака. И тек сада пада на ум апостолима, да је народ гладан и да потребује храну. Господ је то, дакле, у самом почетку предвидео, али после о том намерно није хтео говорити него је чекао, да то питање покрену сами апостоли, и то из два разлога: прво, да би појачао њихово сажаљење и милосрђе, а друго, да би се показала њихова немоћ без Њега. Јер Христос им рече: не треба да иду: подајте им ви нека једу. Он зна, да им они не могу дати, но Он то говори, да би они потпуно сазнали и исповедили своју немоћ“.

Теофан Затворник пише о једном делу које је веома важно за наш духовни живот и за које нам ђаво често поставља лукаве препреке преко помисли: „Пред чудесним насићењем пет хиљада људи, ученици Господњи су хтели да народ буде отпуштен. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). Научимо ту реч, те сваки пут када вам враг буде нашаптавао да одбијемо просјака, говоримо као Господ: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. Затим им дајмо шта се нађе при руци. Непријатељ нас много одвраћа од жеље за доброчинством, намећући нам мисао да просјак није заслужан да било шта добије. Господ, међутим, није разликовао достојанство присутних: све је једнако угостио, иако му, можда, нису сви били једнако предани. Шта више, можда су ту били и они који су касније викали: „Распни га“. Такво је и опште Божије промишљење о нама: Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45). Када би нам Господ помогао да и ми макар мало будемо милосрдни као и Отац наш што је милостив (Лк.6,36)!“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић