Настављамо са тумачењем 17. стиха.
Свети Теофан Затворник обраћа пажњу на један веома актуелан проблем у духовном животу. Ради се о томе да у многим људима завлада потпуна душевна равнодушност, неосетљивост, када ништа не може да допре до њих самих. Ево како он пише о томе: „Господ говори да смо ми, који не слушамо Јеванђеље, слични онима којима певају веселе песме – а они не играју; или, којима певају тужне – а они не плачу. То значи да смо слични онима са којима се ништа не може урадити. Нама обећавају Царство небеско, пресветло и прерадосно, а ми ни да мрднемо – као да нам се и не говори. Прете нам Судом незаобилазним и мукама без краја, а ми се не узнемиравамо – као да и не чујемо. Заборавивши се, изгубили смо свако осећање истинског самоочувања. Идемо као вођени право на погубљење и не показујемо никакву бригу о своме уделу. Опустили смо руке, предали се нехату: шта буде нека буде! Ето какав је наш положај! Зар нису због тога честа самоубиства? И то је плод садашњих учења, садашњих погледа на човека и његово значење! Ето вам прогреса! Ето вам и просвете! Боље је бити крајња незналица и са страхом Божијим своју душу спасавати, него стећи име просвећеног, а погинути заувек, и читавог живота се ни не сетити онога што ћe бити после смрти. Из речи Божије о Царству небесном и аду неће се изоставити ни једно слово. Ову истину нека свако прими ка срцу као ствар која се лично њега тиче, и нека се постара о себи колико му је могуће и колико му је још времена остало“.
18. и 19. стих:
Јер дође Јован, који нити једе нити пије, а они кажу: Ђаво је у њему. Дође Син Човечији, који и једе и пије, а они кажу: Гле човека изјелице и винопије, друга цариницима и грешницима. И би оправдана премудрост од деце њезине.
Свети Јован Златоуст детаљно објашњава значење ових речи али и сав труд који су уложили Господ Исус и Цвети Јован Крститељ да би Јудејима донели спасење: „Смисао ових речи је следећи: ‘Ја и Јован смо дошли супротним путевима и поступали слично ловцима који желе да ухвате неухватљиву звер са две супротне стране’; они стају један насупрот другом, сваки на својој стази и прогоне звер од себе да би на тај начин она сигурно упала у руке једног или другог. Погледај заиста са каквом запањеношћу род људски гледа на Јованов пост и на тај сурови живот посвећен врлини. Зато је тако било и уређено да Јован од самог детињства буде научен толико суровом животу, да би се и кроз то његова проповед учинила достојном вере. Али зашто, питаћеш ме ти, Сам Исус није изабрао овај пут? Напротив и Он је ишао овим путем када је постио четрдесет дана и обилазио земље учећи и немајући где главу да склони. Међутим, Исус је ишао и другим са тим истим циљем, али је имао корист и од пута којим је ишао Јован, јер је сведочење од стране човека који је ишао путем строгог живота значило исто што ићи и самом тим путем, па чак и више. Притом, Јован ништа више није показао осим строгог начина живота, јер Јован није учинио ниједно знамење, док је Спаситељ о Себи сведочио путем знамења и чуда. На тај начин, остављајући Јовану да блиста постом, Сам Исус је изабрао супротни пут: учествовао је у трпезама код цариника, заједно са њима јео и пио… Сада ћемо питати Јудеје: шта ви говорите о посту? Да ли је добар и за похвалу? Ако је тако, онда сте морали да се повинујете Јовану, прихватите га и верујете његовим речима. Тада би вас његове речи привеле Исусу. Или је пост тежак и оптерећује? Онда бисте требали да се повинујете Исусу и верујете Му, јер је ишао супротним путем. И један и други пут могу да вас приведу Царству. Међутим, Јудеји су налик дивљој звери, устајали и против једног и другог“.
Јевтимије Зигабен наставља ову мисао и објашњава још један разлог таквог Христовог понашања: „Начин Јовановог живота је био тежак и строг, јер он није јео хлеб и није пио вино; начин Христовог живота није био толико тежак и толико строг, јер је Исус јео хлеб и пио вино. Оба начина живота су била супротна један другом, али ни један ни други нису били угодни Јудејима; о Јовану су, због његовог уздржања од хлеба и вина, говорили да је поседнут; а Христа су зато што је јео и пио називали човеком изјелицом и винопијом… Сем тога, знајући да су људи немоћни, Христос им снисходи да би они стекли више користи из тога. Зато је долазио на трпезе цариника и бранио себе од оних који су Га нападали, говорећи: Нисам дошао да зовем праведнике, већ грешнике на покајање (Мт. 9:13).
Свети Иларије Пиктавијски објашњава шта значи оправдање Премудрости: „И би оправдана Премудрост од деце њезине, управо од деце која користе силу за Царство небеско, освајају га оправдањем вере, исповедајући да је дело премудрости праведно, јер је Премудрост предала свој дар од тврдоглавих и неверујућих вернима и покорнима. Такође, није тешко да се на овом месту примети сила реченог, јер је у речима: „оправдана Премудрост“ Исус говорио о Себи. Јер Он Сам је Премудрост не због поступака већ због Своје природе…“
Блажени Теофилакт тумачи ове речи и говори у Исусово име следеће: „Пошто вам се не свиђа ни Јованов ни Мој начин живота, и презирете све путеве спасења, то се Ја, Премудрост Божја, јављам праведан, а ви нећете имати изговора за ваше неверовање и бићете потпуно осуђени. Ја сам са Своје стране све испунио, а ви својим неверовањем сами показујете да сам Ја праведан, јер ништа нисам пропустио.“
Наредна три стиха гласе:
Тада поче Исус корити градове у којима су се догодила многа чудеса његова, што се не покајаше: Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су се у вама догодила, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону лакше ће бити у дан Суда него вама.
Свети Јован Златоуст тумачи ове стихове на следећи начин: „Исус је почео да прекорева градове, када је премудрост била оправдана, то јест, када је показао да је све испунио. Пошто није убедио Јудеје, почиње да их оплакује, што је још значајније него претње. Исус је пред њима открио Своје учење и Своју чудотворну силу; међутим, пошто нису напустили своју тврдоглавост, почиње да их прекорева… А да би ти био сигуран да становници ових градова нису били зли по природи, Господ помиње и град из кога је потицало пет апостола; јер су управо из Витсаиде потицали Филип и четири врховна апостола.“
Блажени Јероним објашњава зашто Господ поставља незнабожачке градове изнад градова у којима је живео јудејски народ. Он пише овако: „Хоразин и Витсаиду, градове у Јудеји, Христос оплакује са горчином јер се они након толико чуда и знамења нису покајали, а Тир и Сидон, градови предани идолопоклонству се стављају изнад њих; стављају се изнад јер су погазили само природни закон, а Јудеји након укидања природног закона и речи Писма нису обратили нимало пажње на чуда која су учињена у њима. Поставља се питање: где је написано да је Господ учинио велика чуда у Хоразину и Витсаиди? Изнад је написано: И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим (Мт. 4:23). Зато треба сматрати да је Господ чинио чуда такође и у Хоразину и Витсаиди.“
Свети Јустин Ћелијски наставља ово тумачење и додаје да Господ гледа на спремност човека да се покаје након греха. Управо су ту врлину имали незнабожачки градови. Ево како он пише: „Тир и Сидон су приморски градови, чувени због своје трговине, богатства, раскоши и покварености, утонули у идолопоклонство, али ипак мање грешни у очима Господа од Јевреја, јер су орнији за покајање у врећи и пепелу од Јевреја, од којих је Бог по телу, међу којима и живи и дела. Сваки суд је мали за њих; само Страшни суд и судиће их достојном казном“.
Блажени Теофилакт обраћа пажњу и на степен греховности, пише да Господ Исус Христос обраћа пажњу и на степен греховности људи: „Господ говори како су Јевреји били гори од Тираца и Сидонаца, јер су незнабожни Тирци преступали само природни закон, док су Јевреји преступали и Мојсејев. Незнабошци нису видели чудеса, а синови Израиља су их видели и похулили на Бога. Врећа је символ покајања, јер су се они који су били у жалости облачили у врећу и посипали по глави пепелом и прашином“.
Свети Теофан Затворник обраћа пажњу и на још једну истину духовног живота – Господ Исус тражи и плодове од народа који је упознат са истином, то јест, ми људи итекако сносимо одговорност за чињеницу да смо упознати са истином, да знамо ко је Бог. Свети Теофан пише: „Господ је учинио много чудеса у Капернауму, Витсаиди и Хоразину. Међутим, број оних који су поверовали није одговарао броју чудеса. Због тога је Он строго изобличавао те градове и пресудио да ћe у Дан суда лакше бити Тиру и Сидону, Содому и Гомору, него њима. По том обрасцу и ми треба о себи да судимо“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
