„А кад нечисти дух изиђе из човека…“

Почињемо ову беседу са 41. стихом:

Ниневљани ће устати на Суд са родом овим, и осудиће га; јер се покајаше Јониним проповедањем; а гле, овде је већи од Јоне.

Јован Златоуст у тумачењу овог места у Јеванђељу показује велику супротност између душевног стања старозаветних незнабожаца и Јудеја који су гледали оваплоћеног Бога сваког дана: „Исус као да је рекао: варвари који се нису користили никаквим посебним руковођењем, нису слушали поуке пророка, нису гледали знамења, нису видели чуда, већ су чули од једног човека који се спасио од бродолома, речи које су могле да их баце у потпуно очајање и доведу до тога да презиру његове речи – ови варвари не само да нису пренебрегли пророчке речи, већ и добивши кратки рок од три дана, показали су толико снажно и усрдно покајање да су променили Божију одлуку. Они ће, говори Исус, осудити род овај који се користи толико великом бригом са Моје стране, род који је васпитан на пророчким књигама, који свакодневно виђа знамења и чуда. Даље, да би показао и крајње неверје Јудеја и похвалну покорност која се не може изразити, Господ је додао: јер се покајаше Јониним проповедањем; а гле, овде је већи од Јоне. Они су видевши бедног човека Јону примили и његову проповед и принели најстрожије покајање; а фарисеји, видевши Онога Који је много већи од Јоне, самог Творца целе творевине, Који је био међу њима и сваки дан вршио толико мноштво великих чуда, чистио губаве, васкрсавао мртве, исправљао природне недостатке, изгонио демоне, исцељивао болести, са пуном влашћу даровао опроштај грехова – нису показали чак ни исту веру као и варвари“. Блажени Јероним наставља и пише: „Пророк Јона је проповедао само три дана; а Ја проповедам толико дуго времена. Јона је проповедао пред неверујућим Асирцима, а Ја Јудејима, народу Божијем. Јона је проповедао странцима, а Ја суграђанима. Јона само речима, без икаквих чуда, а Ја са толико много чуда, ипак, подвргнут ругању као да сам Веелзевул. Дакле, у овоме што се врши међу вама, већи је од Јоне“.

Наредни стих:

Царица јужна устаће на Суд са родом овим, и осудиће га; јер она дође с краја земље да слуша премудрост Соломонову; а гле, овде је већи од Соломона.

Свети Јефрем Сирин у царици јужној види симбол новозаветне Цркве и пише: Царица јужна осудиће га; она представља образ Цркве. Јер као што је она дошла Соломону, тако је и Црква дошла Господу; и као што ће она осудити народ, тако и Црква. Јер ако она која је пожелела да види пролазну мудрост смртног цара, осуђује собом народ, колико више то чини Црква која је пожелела да види Цара Који не пролази и Његову мудрост којој је туђе било какво заборављање“.

Свети Јован Златоуст са своје стране у овом стиху појашњава разлику у величини између Соломона и Господа Исуса Христа; оно што је занимљиво, не показује разлику у светости која је очигледна, већ у величини жртве коју је безгрешни Исус за нас поднео: „Јона је отишао Ниневљанима, а царица јужна није хтела да сачека да је Соломон посети, већ је сама дошла њему и одлучила се на то, не задржавајући се ни тиме што је била жена, ни тиме што је била из другог народа, ни удаљеношћу; одлучила се на то непринуђена ни претњама, ни страхом од смрти, већ само из љубави према мудрим саветима. „А гле, овде је већи од Соломона“. Соломон није излазио из одаја, примио је жену која му је дошла; а Ја Сам дошао онима који Ме нису имали. Соломон је примио царицу која је кренула од крајева земље; а Ја Сам пролазим градове и села. Соломон је разговарао са њом о дрвећу и биљкама и од тих разговора она није могла да стекне много користи; а Ја вам предлажем беседе о неизрецивим стварима, о најстрашнијим Тајнама“.

Кирило Александријски обраћа пажњу на разлике у служењу пророка Јоне и Господа Исуса: „Јона се схвата као праслика Христа, али не у свему. Ово се види, на пример, из тога што је он био послан да проповеда Ниневљанима, али је покушао да побегне од Лица Божијег, показујући се неодлучан у вези са оним на шта је био послан. И Син је био послан од Бога и Оца да проповеда народима, али се није показао неспреман за ово служење. Пророк је молио људе који су били са њим на лађи да га баце у море, био прогутан од стране кита, затим кроз три дана био избачен напоље, а након тога је отишао у Ниневију и испунио служење. Међутим, пророк се веома огорчио када је Бог помиловао Ниневљане. Христос је такође претрпео добровољну смрт, боравио у срцу земље, васкрсао, након чега је отишао у Галилеју и заповедио да се почне проповед народима. Исус се пак није огорчио видевши да се призвани на познање истине спасавају. Дакле, као што пчеле летећи по цвећу и шумама, свуда сакупљају корисно за прављење меда, тако и ми који испитујемо богонадахнуто Писмо увек треба да сакупљамо и испитујемо оно што доводи до разјашњења Христових тајни, да би нашој речи давали беспрекорни закључак“.

Ево нас код наредна три стиха, 43. до 45.:

А кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не налази. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога. Тако ће бити и овоме роду зломе.

Свети Златоуст на овом месту запажа да се кроз ову причу Господ Исус обраћа фарисејима и да им говори о казни која ће их неминовно стићи. Ево његових речи: „Овим речима Христос показује да ће не само у будућем веку, већ још и овде фарисеји бити подвргнути најтежим казнама. Пре овога Исус је рекао: Ниневљани ће устати на суд и осудити род овај. Фарисеји су слушајући ово, могли да помисле да неће још скоро наступити време суда и због тога су могли да постану још немарнији. И зато, да би пресекао сваки повод за немар, Спаситељ им сада представља страшне несреће које им предстоје још у овом животу. Сличним несрећама је претио и пророк Осија говорећи: пророци су луди, безумни су у којима је дух (Ос. 9:7), то јест: фарисеји ће бити као лажни пророци који се доводе у безумно стање злим духовима. Под ‘лудим пророком’ овде се разуме лажни пророк, какви су били и гатари. На ово ужасно стање указује и Спаситељ и зато говори да ће претрпети најстрашнију казну. Да ли видиш како их Исус на све начине подстиче да пажљиво слушају Његове речи, стављајући пред њихове очи и садашњост, и оно што долази, али и похвалне примере Ниневљана и царице, затим страшне примере погибије Содомљана. Шта значе Исусове речи? Ако се поседнути људи, говори Он, избаве од своје немоћи и затим не буду пазили на себе, тим самим на себе привлаче духове који су гори од претходних. У таквом стању се налазите и ви фарисеји. И раније сте били поседнути, када сте се клањали идолима, када сте приносили своје синове на жртву демонима и тиме показивали своју велику поседнутост. Међутим, без обзира на то Ја вас нисам остављао. Изгонио сам демоне преко пророка, а затим сам дошао и Сам, желећи да вас још више очистим. Ако након свега тога ви не желите да обраћате пажњу на Моје речи, ако сте се одлучили на још већи злочин (јер убити Самог Господа много је већи и тежи злочин од убијања пророка), онда ћете претрпети много више од ваших отаца који су страдали у Вавилону, Египту и за време Антиоха првог. И заиста, несреће које су задесиле Јудеју за време Веспазијана и Тита (Златоуст мисли на време разарања Јерусалима од стране Римљана) неупоредиво су биле ужасније од ранијих… Тако и треба да буде по суду правде. Ко се једном ослободи зла и не постане разумнији, биће кажњен много теже него раније. Спаситељ је зато и рекао: не налази покоја да би показао да ће се демонски напади неизоставно и сигурно обрушити на оне који нису имали користи од свог избављења. Заиста, такви људи би требали да се уразуме због два разлога: први је мисао о тежини претходног страдања; други, осећање драгоцености избављења. Овоме се може додати и трећи разлог – претња која приморава да се пази да се не догоди нешто горе… Међутим, оно што је речено о Јудејима сада односи се не само на њих, већ и на нас, ако се ми, просветивши се и избавивши се од претходних зала, опет прилепимо ранијим пороцима. Зато је Христос раслабљеном и рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5:14). И ово је речено човеку који је тридесет осам година лежао болестан. Ти ћеш питати: шта је још горе од тога могло са њим да се догоди? Могла је да га стигне казна много тежа и несноснија. Не дај Боже да заиста осетимо сва она страдања којима можемо да будемо подвргнути!“ Ова последња мисао светог Јована је врло важна, из разлога што се дешава да заборављамо да се речи које је Христос упућивао фарисејима итекако могу односити и на нас саме, да ми нисмо безбедни од духовног лицемерја и оправдавања греха у којима се налазимо.

Свети Иларије Пиктавијски наставља ову мисао и говори о сили старозаветног закона који је чувао Израиљ. Међутим, одбацивањем Исуса Христа који је био смисао Мојсејевог закона, Израиљ се нашао потпуно незаштићен пред злим духовима: „Следи да је закон слично некој сили која је чувала, изгнао и извукао нечистог духа који је седео у грудима израиљског народа. Изишавши одатле, он је отишао незнабошцима који су били остављени и мучени жеђу, да би у њима нашао покој и мирно обиталиште до Судњег дана. Међутим, Божија милост је поново указана незнабошцима… и у њима нечисти дух није налазио покој и помислио је да је најбоље да се врати у дом одакле је изашао. И овај дом, очишћен старозаветним законом, украшен објављивањем пророка, припремљен доласком Христа, нашао се празан, из њега је отишла стража закона јер је сваки закон био до Јована. Дом Израиља није примио Христа у себе, лишио се житеља и био остављен од стране стражара; чак иако је био очишћен и украшен бригом претходника за долазећег Исуса. Дакле, нечисти дух узима са собом седам других духова горих од себе јер је толико милости Христос даровао, толико је премудрост Божија дарова излила у Христу: И на њему ће почивати дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савјета и силе, дух знања и страха Господњега. (Ис. 11:2); зато да владавина неправде буде иста таква каква ће бити и будућа владавина благодати Божије. Дакле, последње стање овог човека је горе од претходног јер је нечисти дух изашао из њега у страху пред законом, а сада се враћа у њега са осветом зато што је он одбацио благодат.“

Свети Јефрем говори да је Христос ово поменуо имајући на уму Марију Магдалену и чињеницу да је из ње изгнао седам демона. Међу неким хришћанима влада заблуда да је она била блудница; међутим, исцељење од демона не значи да је она живела у греху блуда. Он пише: „Слично је било и исцељење Марије Магдалене о којој је написано да је Исус из ње изгнао седам демона. То дело је извршио пред њиховим очима, да би речи које им је говорио, могли да виде и на самом примеру. Јер на том истом месту јеванђелиста говори да су Исусу дошле жене које су биле исцељене од својих болести и нечистих духова. Марија, звана Магдалина, из које је изишло седам демона, и Јована, жена Хузе, пристава Иродова, и Сусана. (Лк. 8:2-3).“

Свети Григорије Богослов на овом месту обраћа пажњу на духовну опасност која прети нама, хришћанима који смо очишћени силом Господа Исуса: „Свагда на уму имај Христову причу и то ће ти увек бити најбољи и савршени начин. Изашао је из тебе нечисти и материјални дух, изагнан Крштењем. Њему је изгнање неподношљиво; он не трпи да постане безкућник и непожељан; он лута кроз безводна места, у којима је пресушио Божански поток (он веома воли ту да обитава); потуца се, тражи покој и не налази. Приступа тада крштеним душама у којима је Крштење опрало греховну прљавштину. Плаши се воде, очишћење га гуши, као легион скаче у море. Поново се враћа у кућу из које је изашао, јер је бестидан и врло упоран; поново насрће и покушава. Ако увиди да је Христос заузео место из којег је он побегао и да се ту настанио, он ће се опет безуспешно повући, настављајући своје жалосно потуцање. Ако у теби пронађе место пометено и украшено, празно и незаузето, спремно једнако да прими њега или било кога другог, ко први наиђе, хитро ће се уселити и постати још безочнији, тако да ће новонастало стање бити рђавије од пређашњег.. Наиме, у пређашњем стању је ипак постојала нада на побољшање и опрез, а сада се удаљавање добра све више упија лукави; због тога ће поновно заузимање места бити много тврђе и одлучније“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић