*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 5. априла 2026. године.
Шест дана пре Лазареве суботе и Цветне недеље, богослужење наше Цркве нас подстиче да следимо Христа након што Он објави смрт свог пријатеља Лазара и започне свој пут ка Витанији и Јерусалиму. Центар наше пажње је на Лазару – његовој болести, његовој смрти, тузи рођака и Христовој реакцији на све то. Последња недеља, дакле, пролази у духовном размишљању о предстојећем сусрету Христа са смрћу – прво у личности његовог пријатеља Лазара, а затим и смрти на крсту.
Приближава се „час Христов“ о коме је Он тако често говорио и ка томе је била усмерена цела Његова земаљска служба. Васкрсење Лазара догодило се да би се потврдило заједничко (опште) васкрсење свих. Узбудљиво је сваког дана током целе недеље славити овај сусрет између живота и смрти, који се полако приближава. „Када Исус виде Марију где плаче и Јевреје који дођоше с њом где плачу, дубоко се потресе у души и узнемири се… Исус заплака“ (Јн. 11:33-35). Према нашој литургијској терминологији, Лазарева субота и Цветна недеља су „почетак Крста“.
Зашто је Исус плакао на Лазаревом гробу?
Свети Амфилохије епископ Иконијски, блиски пријатељ Светог Василија Великог и кападокијских Отаца Цркве, тумачећи догађај Васкрсења Лазара почиње следећим речима: „Доведите нам још једном Јована Јеванђелисту. Добро је испитати првине васкрсења“. Настављајући своје тумачење, он стоји пред догађајем који Јован Јеванђелиста посебно представља, а то су Исусове сузе. И Свети Амфилохије пита: „Зашто су потребне сузе, ако ћеш га васкрснути?“
Зашто је Исус плакао?
„Исус је плакао јер је све мудро замислио.“ Исус је плакао пред гробом да би открио мисли свих оних који су га следили, тојест, колико су сумње имали према Њему. „Видите колико га је волео? Онај који је васкрсавао мртве и давао вид слепима, није ли могао да спречи ову смрт, ако га је, заиста, толико волео?“
На ове мисли људи који су стигли у Витанију да утеше Марту и Марију због смрти њиховог брата, Христов одговор кроз уста поменутог духоносног оца Цркве је духовит: „Допустио сам да га смрт прогута да бисте тачно знали да ја имам власт над животом и смрћу.“
Према неким богоносним тумачима овог одељка из Светога Писма, Христос је плакао јер није порицао своју сличност са људима, али Његова људска природа је помешана са божанском. Он је савршени Бог и савршени човек. Он се налази пред свепрождирућом звери смрти и трепетом који она изазива човечанству. Према речима преподобног Јована Дамаскина: „Он је потпуни Бог, постао потпуни смртник, целокупно божанство помешано са човечанством.“ Свети Андреј епископ критски, додаје своје искуство у свом канону певаном уочи суботе праведног Лазара: „Господе, плакао си за Лазарем да би показао да си се оваплотио“; „Он је пролио сузе за свог пријатеља икономијом да би показао тело које је примио од нас“; „Плакао си као човек, а Лазара си уздигао као бога“; „Он плаче због пада човечанства из Раја, који смо претрпели због греха“, закључује свети Андреј критски. Христос плаче зато што враћа Лазара из стварног живота. Лазар је успео да славно уђе у реалност стварног живота као онај који је праведан, побожан и пријатељ Христов. Нашавши уточиште у луци Раја, Он га позива да се врати у животне буре. Он који се борио и био крунисан венцем победе, Он га позива да се врати у животне борбе. Христос нам је дао пример и истовремено одредио која је мера, односно колико треба да се предамо тузи и плачемо за мртвима. Нико не стоји равнодушан пред страшном тајном смрти. Према речима преподобног Јована Дамаскина: „Најстрашнија је тајна смрти“.
Црква не забрањује сузе пред нашом преминулом браћом и не осуђује такву тугу. Мудри Сирах пише: „Плачите за мртвима, јер су изгубили светлост; плачите више за безумнима, јер им недостаје разума. Мало плачите за мртвима, јер почивају; али живот безумника је гори од смрти“ (22:11). „Дете моје, нека твоје сузе теку за мртвима; као онај који страшно пати, дај глас својој тузи. Положи њихова тела у складу са њиховим жељама и не занемаруј њихову сахрану. Нека твој плач буде горак и изрази своју тугу ватрено, и учини своју тугу достојном њих. Тугуј један или два дана да не буде критике, а затим се утеши од своје туге. Превише туге може довести до смрти, а туга у срцу ће исцрпети твоју снагу“ (38:16-18).
На ове чудесне речи богосни отац Цркве свети Јован Златоуст, додаје: „Немојмо постати свирепи или неумољиви… Осим тога, то нам је Христос показао када је плакао за Лазаром… И ово чините: плачите али мирно, са лепотом и страхом Божјим.“
Ако је Христос плакао на гробу онога који је био четири дана мртав, колико ће данас плакати због нашег отпадништва и присуства смрти и греха који доминирају нашим душама? Колико нас ће имати прилику да Га сретне у ноћи Васкрсења? Колико нас ће имати брачну одећу да седи за „постављеном трпезом“? Колико нас ће достојно окусити Његово Тело и Његову Крв за опроштење наших грехова и вечни живот?
Зато нас Црква кроз надахнуте црквене химне ових дана позива да упућујемо своје молитвене вапаје Христу Спаситељу да нам подари извор суза да бисмо опрали своје упрљане душе, да бисмо могли видети светлост Његовог лица. „Боже, дај ми сузе, и као грешницу удостоји ме да оквасим Твоје ноге… да бих чуо Твој благонаклони глас: ‘Вера те је спасла, иди с миром’“ (из Великог повечерја).
Када се Христос родио у Витлејему, у Јудеји, одмах су почели да га траже како би га убили. Четрнаест хиљада новорођенчади је убијено у потрази за њим. Током целог свог живота на земљи Христос је био прогоњен. Христос, наш Господ, морао је бити дочекан достојанствено у Јерусалиму. Ако имамо драгог госта трудимо се да све припремимо за његов долазак.
Како би човечанство требало да поздрави свог творца?
Људи, знајући да се Христос приближава, хрле да га виде, славећи га, као што Бог треба да буде прослављен. Људи су брали палмино лишће и лишће урми са дрвећа и бацали их на пут пред ноге магарца; неки су скинули своје горње хаљине и огртаче и бацили и њих. Усред ових узвика славља, Господ тријумфално улази у град Јерусалим. Христос је дошао из срца народа. Као и на свакој прослави, деца су била најрадоснија. Трчала су око Христа, вичући: „Осана! Благословен је Онај који долази у име Господње! Бог је Господ и јави се нама!“ Сви су се радовали доласку Христовом, осим Јевреја, књижевника и фарисеја. Испунило се древно пророчанство које је најављивало да ће, када Бог дође, уста деце и одојчади објавити Његову хвалу.
Читава ова поворка свечано се креће ка Јерусалиму и зауставља се на врху Маслинске горе, са којег се пружа величанствен поглед на овај древни, велики и свети град. У центру стоји величанствени храм, а његови бели мермерни зидови, капије прекривене златом – све то блиста и светлуца у зрацима излазећег сунца.
Христос Цар над царевима и Господар над господарима плаче међу радосним и ликујућим људима, али не плаче за собом, не плаче за патњом коју ће поднети за само неколико дана. Христос улази свечано у Јерусалим да би се потом попео на крст. Али то није оно због чега Он плаче. Он плаче због народа који Га окружује. Он плаче због слепила њихових срдаца. Учинио је све што је могао, али чак је и Бог немоћан, колико год то нама данас парадоксално звучало – „Бог је немоћан“ – против воље човека, против слепила и глувоће људског срца. Немогуће је натерати љубав, немогуће је натерати веру – само човек то може учинити својим срцем и својим умом. Господ плаче због наше окамењене неосетљивости, због наше невољности да прихватимо Његову вечну реч. Застрашујуће је да живимо, а да никада не „знамо време“ Божје посете нашим срцима. Током протеклих шест седмица Великог поста, више пута смо чули позив Цркве да разбијемо љуштуру неосетљивости у нашим срцима и да се попут блудног сина обратимо Богу речима: „Сагреших, Господе, Теби.“
Јерусалимљани су чекали великог вођу – ослободиоца и победоносца. Међутим, Господ улази у Свети град, испуњавајући писма: „Реците кћери сионској: Ево, Цар твој долази к теби, кротак и јашући на магарцу“ (Мт. 21,5). Тако и ми чекамо Христа у нашим животима, заборављајући Његове речи: „Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему“ (Отк. 3,20). Христов позив је упућен свакоме од нас. Ако се осврнемо на своје животе, пронаћи ћемо много тренутака када нам је Господ био веома близу, када су наша срца радосно одговарала на Божју истину. Међутим, то је касније заборављено, а светлост Христову су угушиле наше страсти, уносећи у душу таму очаја, анксиозности и угњетавајућег осећаја безнађа.
На вечерњем и јутрењу празника Цвети слушамо стихиру: „Данас нас је сабрала благодат Светога Духа, и сви узевши крст свој, говоримо: Благословен је Онај који долази у име Господње, Осана на висини.“ У тексту наведене стихире се не каже: „узимајући палме или гране младих дрвећа“ — већ: „сви узимајући крст свој“ — и онда кажемо: „Благословен је Онај који долази у име Господње“. Узети крст свој значи делити са Њим Његове трудове, Његову тугу за човечанство, Његову љубав према нама људима и Његово крајње смирење. Узети крст свој значи подражавати Га са постојаношћу, поверењем, љубављу и надом да Господ данас долази да нам дарује спасење.
Страсна седмица је пред нама. Господ улази у Јерусалим да се попне на Голготу – призвани смо да пођемо са Њим. Као што су апостоли ишли за Њим у дрхтању и страху, ипак су наставили да Га следе, тако ћемо и ми следити Христа и живети са Њим последње дане Његовог земаљског живота. Данас почиње пут Христовог успона на Голготу. Нека нам Господ помогне да се бар мало приближимо подвигу Његовог крстоношења, да бисмо постали учесници славног Васкрсења.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
