Настављамо са причом о Сејачу:
Светитељ Григорије Палама пише о ономе што је неопходно и са наше стране да би семе које Господ сеје дало плод: „Обратимо пажњу браћо, молим вас, пре свега на то да Господ није рекао да је Он изашао да оре разумне њиве, нити да плугом оре два или три пута, да чупа коров, нити да растреса земљу – то јест, није рекао да иде да припрема наша срца и помисли. Исус говори да је непосредно изашао да сеје. Зашто је тако? Зато што пре Христовог сејања, ми са своје стране треба да припремимо и украсимо нашу душу за то. Зато је и Претеча Јеванђеља благодати, снажним гласом саветовао, говорећи: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мт. 3:3).
Преподобни Антоније Велики повезује Христове речи о семену које пада поред пута и Његове речи да је Он Сам – Пут (Јн. 14:6): Изађе Сејач да сеје, али не пшеницу од које се прави хлеб, већ животворну веру. Међутим, није у свима семе дало плод: једно је пало поред пута, а не на самом Путу. Такви нису савршени у Христу, јер не верују у Њега исправно. Сам Исус је рекао: ‘Ја сам Пут живота’. Поред пута су аријанци, незнабошци и Јудеји, али они нису на путу, већ поред пута, то јест ван Христа. То што они исповедају (признају) Христа их води близу пута, а оно чиме хуле на Христа, да Он ето, није раван Оцу, одбацује их од живог Пута. Тако да птице небеске“ – демони – слећу и кљуцају Божија семена из срца ненаучених. Јер Сам Господ је заповедио да поступамо као што је рекао: Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње. И још: Узмите, дакле, од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата – сваком човеку који има исправну веру, биће даровано и додато од онога ко нема савршену веру, наду и љубав према Богу. Узеће се од њега и оно што мисли да има, рекао је Господ. То јест, неће бити никакве користи од учињених добрих дела ако се служи Богу без праве вере. Јер Сам Господ је рекао: Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен. Мислим да безбожни јеретици ни по чему нису бољи од неверних људи. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто а једно по шездесет, а једно по тридесет. Са добром земљом се пореди право и разумно срце, очишћено од трња јереси, које на почетку пушта траву вере, затим клас наде, а после – зрели плод усавршене љубави. На ово указује и божански Павле тврдећи да су изнад свега вера, нада и љубав. Дакле, онај ко верује доноси тридесет, ко се нада, шездесет, а ко је постао савршен захваљујући љубави, тај из божанског доноси стоструки плод, од једног семена троструко сакупљајући плодове. Поштујући Бога Који се у Цркви прославља, саму Истину схватамо духом, сазревамо душом и трпимо телом. На земљи прослављамо, из мртвих устајемо, на небесима почивамо. Савршени човек у Тројици је веран, кротак, вољен од свих, смирен, милостив, човекољубив, праведан… Плод од тридесет доносе они који живе међу људима, шездесет – као људи који служе заједно са Анђелима и сто као они који опште са Богом“.
Свети Кирило Александријски нас упозорава да нашу веру, наш живот у Цркви не остављамо на површини: „Шта значи семе које је пало на каменита места? Постоје хришћани који имају у себи просту веру без размишљања, који нису свој ум погрузили у испитивање Тајни. Њихово богопоштовање је празно и нема корена. И ако дела хришћана буду покретана ветром, онда ће они са тешкоћом да сачувају веру у себи; а у случају прогона који се разбукта, њихова душа ће се показати као неспремна за борбу“. Видимо дакле да је неопходно да истражујемо смисао Писма, да знамо своју веру, јер ће нас то чувати у време искушења.
Настављамо даље, од 10. до 13. стиха:
И приступивши ученици рекоше му: Зашто им говориш у причама? А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано. Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију.
Свети владика Николај Охридски на овом месту говори зашто Господ Исус објашњава апостолима, док народу беседи само кроз приче: „Господ прави разлику између својих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. Мада су ученици били прости људи, благодат је Божја била с њима; и мада они у то време још нису били савршени, ипак је њихов духовни вид био довољно отворен да познају тајне царства Божјега. Њима се могло понекад говорити и директно, без прича; но другима се није могло говорити без прича. А да се и апостолима није могло увек говорити без прича, види се из Христовог последњег говора њима: ово вам говорих у причама, али ће доћи време кад вам више нећу говорити у причама (Јов. 16, 25). А зашто народу говори у причама? Да гледајући не виде, и слушајући не разумеју. То јест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. Јер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чују телесним ушима… То јест: кад им Господ говори духовне истине наге, без одела прича и сравњења са стварима и догађајима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чују нити разумеју. Све духовне истине су из онога света – из света духовнога, небеснога – и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и појмити. Но те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догађаја. Код многих људи изгубљен је вид и слух и разум за духовне истине. Многи гледају само одело, и слушају само спољашњи глас, и разумеју само спољашња својства и облике и природу ствари и догађаја. То је телесни вид, телесни слух, и телесни разум. Господ Исус је познао слепило људи, и зато као премудри Учитељ руководи људе од телесних предмета ка духовним, и од физичких чињеница ка духовним. Зато им говори у причама, то јест у оном облику који је једино доступан њиховом виду, и слуху, и разуму“.
Свети Јован Златоуст показује врлину апостола и њихову процену када је прави тренутак да траже објашњење од Господа Исуса. Златоуст тумачи овако: „Достојно је дивљења што ученици без обзира на снажну жељу да сазнају зашто Исус говори народу у причама, разматрају тренутак када да му поставе ово питање. Они ово не раде пред свима, као што је показао апостол Матеј говорећи: и приступивши. Да моје објашњење није нагађање, показује и Марко када говори да су ученици приступили Исусу када је био сам (Мк. 4:10). Тако је требало да поступе и браћа и Његова Мајка: да Га не зову из дома и не истичу себе. Примети и велику љубав ученика – колико се они много брину о другима и прво траже њихову добробит, па тек онда своју. Рекоше Му: зашто им говориш у причама? Они нису рекли: зашто нама говориш у причама? И у другим случајевима они често показују своју љубав, на пример, када говоре: отпусти народ (Лк. 9:12) и још: знаш ли да фарисеји, чувши ту реч, саблазнише се? (Мт. 15:12). Да се једни не би предали очајању, а други немару, слушајући да је њима дано да разумеју тајне Царства, погледај како Исус показује и једнима и другима да то пре свега зависи од нас: Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има. Иако су ове речи прилично нејасне, у себи садрже непорециву истину. Ове речи значе да човеку који сам жели и труди се да стекне благодатне дарове, Бог дарује све; у коме нема такве жеље и труда, њему неће користити оно што има и Бог му неће предати Своје дарове. Узеће му се и оно што има. Ово не значи да Бог одузима од њега, већ да га не удостојава Својих дарова. Тако поступамо и ми. Када видимо да нас неко слуша расејано и да при свом нашем убеђивању остаје немаран, на крају престајемо да говоримо јер ако будемо били упорни онда ће се немар само још више појачати. Супротно томе, онога ко ревносно слуша наше учење, ми увлачимо у разговор и много му говоримо. И праведно је речено: и оно што има, јер такав човек нема ни то“. Јасно видимо из мисли светог Јована да је Бог баш све препустио нама и нашој слободној вољи. Ако желимо и покажемо да желимо Божије дарове и спасење, Господ ће нам то и дати. Од нас све зависи.
Велики светитељ наше Цркве прошлог века, Лука Војно-Јасенецки указује на унутрашње стање људи који су слушали Господа и објашњава разлог зашто је Исус изабрао приче као начин да допре до њихових срца: „Јер ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има. Ове речи могу да узнемире световне људе који нимало не схватају Христово учење: како то, богати да има још више, а да се од сиромашног одузме и оно што има? У Христовим устима ове речи имају потпуно друго значење. Човеку који отвара своје срце за речи Христове, ко одлучи да иде за Њим – њему ће Бог умножити благодат, даће му се премудрост разумевања Христових речи, воља која је усмерена ка добру, власт и сила за чишћење свога срца. И духовне ризнице које такав човек има, Бог ће стално увећавати. Зашто је Господ Исус Христос говорио у причама, објашњава и Он Сам; зато што људи који су огрубели срцем, гледајући не виде и слушајући не чују и не схватају. … Световни људи, људи који су далеки од духовног живота, одбацују било какво духовно интересовање, интересовање за религију, никада се не сећају Бога и не желе да својим ушима слушају оно што их подсећа на Бога. Они нису склони да прихвате духовну мудрост, њихово срце је огрубело, одебљало, покривено салом, зарасло у свакодневне бриге – бриге само о свом телу, само да што удобније проживе; њихове очи и уши су затворени за све што их подсећа на Бога. Они не трпе реч о Богу, о светињи, о чистоти, не трпе изобличење за своје грехе, не желе да напусте најнижу област духа, бирају да живе у њој и не желе да им неко говори да живе ниским животом. Не могу да поднесу да слушају проповед о Богу, проповед Јеванђеља: гледајући не виде и своје очи склањају, уши затварају. Шта радити са њима? Откривати пред њима тајне Царства Божијег исто је што и бацати бисер пред свиње; они неће прихватити свете речи. Световни људи, људи огрубелог срца уопште не желе ове речи. Без користи је да им се проповеда, потребно је заинтересовати, привући њихову пажњу. Господ Исус је пронашао такво средство. Он је говорио прикривено: у причама. И ове приче су заинтересовале људе са грубим срцем, они су слушали ове повести и размишљали над њима. Ако сами нису схватали оно што су чули, трудили су се да питају оне који су разумели – питали су апостоле и добијали објашњење. Христово учење изложено у причама, изложено тако да може да проникне, долазило је до њих, дирало њихова срца која су изгубила способност да се узносе ка Богу… Господ је рекао да срце треба да схвати узвишено. Људи доживљавају истину не само умом, већ пре свега својим срцем – чистим срцем. Истина се открива људима чије је срце отворено и жуди да прими истину. Тако и ви отворите ваша срца пред Богом, проникните се жељом да слушате реч Божију, снажном жељом да схватите све речи Божије. И ако тако орасположите своја срца, пред вама ће се остварити Христове речи: Ко има даће му се и претећи ће му“. Дакле, видимо да се Бог открива само људима који искрено желе да познају истину, да је то једини критеријум да човек позна Бога и буде са Њим.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
