Почињемо нашу беседу са 38. стихом:
Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб.
Ово је један од најцитиранијих и најпопуларнијих стихова из Светог Писма данас. Овај стих можемо чути у филмовима, песмама, књигама. Велики проблем је у томе, што скоро свако разуме ово место погрешно. Често се саблажњавају „суровим и крвавим“ старозаветним законом који тобож заповеда да се ваде очи, зуби, одсецају руке и ноге. Свети Јован Златоуст објашњава суштину ове старозаветне заповести: „Ако неко одбацује стари закон због тога што се у њему прописује да се узвраћа оваквом осветом, такав човек по мом мишљењу уопште нема појма о мудрости која је својствена Законодавцу, не узима у обзир време у коме је дата заповест. Такав човек не зна колико је понекада корисно снисхођење. Јер ако размислиш какви су били људи који су слушали ову заповест, какво је било расположење њиховог духа, у које време су примали закон, признаћеш мудрост Законодавца и видети да је и закон о освети и закон о незлобивости дао један и исти Законодавац. И оба ова закона су дата веома својевремено и са највећом користи. Јер да је ове високе и велике заповести Законодавац Господ предложио од самог почетка, људи не би прихватили ни ове новозаветне заповести, ни оне пре њих. А пошто је и једне и друге предложио у прикладно време, Господ је помоћу њих исправио целу васељену. Дакле, Господ је дао заповест око за око, не зато да бисмо ми једни другима вадили очи, већ да бисмо задржали своје руке од повређивања других. Јер претња која нас тера да се бојимо казне, обуздава стремљење према преступним делима“.
Настављамо даље, 39. стих говори:
А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други;
Ова заповест такође на озбиљан тест ставља нашу веру. Мислим да је ово једна од заповести на којој се најлакше могу видети све страсти које се крију у нашој души. Ствари су такве, да док нас неко не дира, најчешће смо мирни, спокојни и желимо добро другима. Међутим, када се нађемо у сличној ситуацији о којој говори Христос овде, ситуација се мења. Свети Јустин Ћелијски објашњава да се у овој заповести коју нам Господ, даје крије корист и за нас и за човека који нас вређа. Ево како светитељ говори: „Ако је увређени наоружао душу своју кротошћу и врлинама које Спаситељ даје, онда он увреду неће ни сматрати увредом већ побудом да употреби своје хришћанско оружје. А увредилац, будући постиђен, не само да га неће ударити по другом образу већ ће себе осуђивати и за први. Јер ништа тако не укроћује увредиоца као кротко трпљење од стране увређенога.“
Свети Златоуст наставља ову мисао и говори: „Ово трпљење чини да такви људи одлазе од оних које су увредили, дивећи се њиховој кротости и на крају, од непријатеља их чине не само друговима, већ најближим људима и слугама. А супротно томе, освета ствара потпуно супротне последице. Освета доноси стид, суровост и још више распламсава гнев и зло, доводећи често до смрти.“
Свети Оци за овај стих дају објашњење и из другог угла. Блажени Јероним Стридонски говори следеће: „Ми смо добили заповест не да постављамо свој леви образ када су нас ударили у десни образ, већ да окренемо други образ, то јест, други десни. Јер праведник нема леву [то јест, лошу] страну. Ако нас јеретик увреди у спору и жели да порази прави [или десни] догмат, нека му се онда покаже друго сведочанство из Писма. Ми смо дужни да постављамо десна учења све док гнев противника не ослаби“. А свети Максим Исповедник даје одличан савет за борбу са помислима и пише: „Ако те демони, говори Господ, помоћу помисли ударе у десни образ, нашаптавајући ти гордост због праведних [то јест, десних] дела, окрени и леву страну, то јест, сети се грешних дела које си учинио.“
Овде треба обратити пажњу на још једну заблуду која може да се јави при површном схватању ових Христових речи. Можемо навести одломка из Житија светог Константина Философа као пример, будућег равноапостолног Кирила, просветитеља словенског који је водио дијалог са муслиманима на ову тему: „После тога упиташе Сарацени: Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате. На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обе? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.“ Из овога можемо јасно видети какав је истински хришћански однос према супротстављању злу.
Настављамо даље, пред нама је одељак од 40. до 42. стиха:
И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; И ако те ко потјера једну миљу, иди с њим двије. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му.
Оци праве паралелу између ове заповести и једног догађаја из Старог Завета који је описан у књизи Постања. Када је Пентефријева жена покренута блудом хтела да саблазни Јосифа у Египту, он се отргао и побегао од ње потпуно наг да би сачувао душу. Исто тако и ми треба да се одрекнемо одеће ако нам неко тражи, да бисмо сачували небеску одећу душе. Ово је такође још једна заповест коју нам Господ даје, а која ставља на тест нашу привезаност за земаљско. И наш однос према овоме служи као тест нашег хришћанства у очима људи који не верују. Јер ако смо сувише привезани за земаљско, онда неће поверовати да је наша нада на Царство Небеско заиста истинита, као што проповеда наша вера. Свети Јован Златоуст, као и увек, одлично објашњава: „Шта, рећи ћеш ми, зар да идем наг? Не бисмо били наги ако бисмо потпуно испуњавали ове заповести; напротив, били бисмо одевени боље од свих. Као прво, зато што нико неће напасти човека који има такво расположење духа. Као друго, ако би се нашао и неко толико суров и немилостив да се усуди на тако нешто, онда би се несумњиво нашло још више оних који би човека који се уздигао на такав степен мудрости, покрили не само одећом, већ, ако буде могуће и самим телом својим. А ако би чак неко и ишао наг ради овакве љубави према мудрости, онда ни у томе не би било разлога за стид. Адам је у рају био наг и није се стидео. И Исаија који је ходао наг и без обуће, био је познатији од свих Јудејаца. Јосиф је управо онда и засијао врлином када је оставио своју одећу. Уопште није лоше открити се на тај начин, али је срамота и смешно да се одевамо тако како се одевамо данас, то јест, у скупоцену одећу. Ето зашто је њих Бог прославио, а нас осуђује и преко пророка и преко апостола. Дакле, нећемо сматрати да заповести Господње није могуће испунити. Оне су и корисне и веома лаке за испуњење, само ако пазимо на себе.“ Мислим да је ова последња мисао светог Јована одговор на све оне сумње које се јављају у нашим умовима док читамо Беседу на гори. Зато други Јован, Кронштатски и говори: „Бог те неће оставити, не сумњај. Имаћеш све потребно.“
Свети Максим Исповедник опет духовно објашњава заповест о две миље и говори: „Онај који нас приморава јесте Сам Господ преко Свог учења, да идемо једну миљу Његових заповести. Ми треба да слушамо Његове захтеве и да идемо две миље, то јест, да пазимо на заповести и да додамо још једну миљу путем [добрих] дела. Блажени Јероним говори о врлини расуђивања која је потребна да се на прави начин испуни Христова заповест: Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му (стих 42). Он пише о томе овако: „Ако будемо схватали ово као написано само о милостињи, онда за већину сиромаха ова заповест није могућа, па и за богате, јер ако они буду давали свуда, неће бити могуће да они то стално раде“.
Свети Јустин Ћелијски управо и допуњује и објашњава услов који морамо да имамо да бисмо умели да правилно испунимо ову заповест. Ево како он говори: „Господ ће те увек научити шта треба дати; колико, како и када дати. Главно је да Господ буде у теби и онда ћеш лако испуњавати заповести Његове и чинити дела Његова.“ Мислим да је живот у Христу управо и тај неопходни услов који треба да имамо да бисмо правилно могли да испунимо ову заповест.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
