Настављамо са светоотачким објашњењем приче о пшеници и кукољу.
Свети Теофан Затворник објашњава духовни закон духовног сна, то јест, опадања духовне ревности који доводи до сазревања жеља које помажу јачање страсти у нама. Ево његових речи: „Кукољ су јереси и расколи у Цркви, а у сваком човеку – рђаве помисли, осећања, жеље, страсти. Човек прима добро семе речи Божије, решава да живи свето, и поставља почетак. Али, када заспе, тј. када му ослаби пажња, долази непријатељ спасења и у њега полаже рђаве замисли које, уколико се не одбаце, сазревају у жеље и расположења“. Видимо дакле да смо безбедни само када заиста имамо духовни живот, све док пазимо на себе и не дозвољавамо да са ума сметнемо оно што је најважније у овом животу.
Свети Исидор Пелусиот пише веома занимљиво о Божијем предзнању као једном од разлога зашто Господ трпи очигледног грешника, чак и богохулника. Послушајте објашњење светог Исидора: „Ако бисмо непрестано пребивали у стражењу над собом, не предајући се преједању и прекомерном сну, не прљајући образ Божији у себи, то јест, не дозвољавајући да се замени добро семе, сејач кукоља не би пронашао приступ к нама и не би могао да у нама засеје кукољ достојан огња вечног… Анђелским силама се брани да ишчупају кукољ да заједно са њим не би била ишчупана и пшеница, не би био истргнут и грешник који даје наду исправљења; да заједно са родитељима који су постали порочни не би била истребљена невина деца која се често налазе још у очевим бедрима, али истовремено стоје пред Богом, Који види скривено. Анђелски чинови као Божије слуге не знају оно чега још увек нема, а Господ зна и то и често то испуњава. Исус није лишио живота Исава који је грешио у време док још није имао деце, да заједно са њим не би истребио Јова који се родио од њега. Није предао смрти цариника Матеја да не би направио сметњу делу Јеванђеља. Није умртвио непотребне блуднице, да би у свету постојали и обрасци покајања. Није казнио Петрово одрицање, јер је видео и његове горке сузе. Није истребио, умртвивши гонитеља Павла, да не би лишио спасења крајеве света. Али зато кукољ који остаје до жетве и који се не мења, то јест, не приноси плодове покајања, као потпуно неплодан, припрема се за велики огањ…“
Блажени Августин говори да се на пољу Господњем, у Цркви, зрно понекада претвара у кукољ, а кукољ исто тако некад претвара у зрно; то нико не зна осим Господа, по речима блаженог Августина: „нико не зна шта ће се сутра догодити“. Мислим да ова његова мисао може да заустави наш ум следећи пут када крене да се саблажњава и осуђује друге због неке ситуације у Цркви, јер нико не зна да ли ће се људи променити, ми не знамо зашто Господ трпи такве ситуације. Ми треба да пазимо да се ми сами не покажемо као кукољ.
Прелазимо на наредна два стиха, Христове речи о зрну горушичном:
Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као зрно горушично које узме човек и посeје на њиви својој. Оно је, истина, најмање од свију семена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим.
Свети Јован Златоуст на овом месту говори да Господ ове речи изговара као утеху и подстицај Својим ученицима, да не треба да падају духом након свега што су чули од њега у претходне две приче. Златоуст говори овако: „Пошто је Господ рекао да три дела засејаног пропада, а да се само један део спасава; а да се чак у том једном делу дешава велики губитак, Исус предупређује питање ученика: ко су и колико има верних? Исус уништава њихов страх и окреће их вери причом о зрну горушичном у којој показује да ће се проповед раширити свуда. Зато и предлаже врло одговарајући пример са зрном горушичним. Оно је, истина, најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим, говори Господ. Овим жели да покаже начин ширења проповеди. Исто то ће се, говори Исус, догодити и са проповеђу. Иако су ученици били немоћнији од свих, униженији од свих, међутим, пошто је сила скривена у њима била велика, проповед се раширила по целој васељени.
Свети Иларије Пиктавијски пише о значењу зрна горушичног на следећи начин: „Господ је Себе упоредио са зрном горушичним, најгоркијим и најмањим од свих семена… Дакле, ово зрно, засејано у пољу, то јест, бачено од народа и предано смрти, буквално сахрањено у пољу приликом сејања, расте више од свих биљака и превазилази сву славу пророка“.
Преподобни Симеон Нови Богослов пише врло дубоко и говори да су у заблуди људи који очекују Царство небеско само након смрти, да је неопходно да се боримо сада за нашу реалност реалност. Ево како пише свети Симеон: „Зрно представља Божанског Духа. Поље је срце сваког од људи у које човек који је примио Духа баца у дубину семе, скривајући га у највећој дубини, да га нико не би видео, чува га са сваком пажњом да би порасло и поставши дрво, уздизало се ка небу. Дакле ако говориш да не овде, већ након смрти Царство небеско стичу сви они који га желе, ти кривиш речи Спаситеља и Бога нашег. Јер ако не примиш зрно горушично о коме је Исус говори, ако га не посејеш на свом пољу, остаћеш потпуно без семена. Ако си и прихватио семе, али га угушиш трњем, или предаш зрно птицама или оставиш своје поље збор лењости без влаге, какву ћеш корист имати од тог семена? Када ћеш, ако не сада, добити ово семе? Након смрти, говориш. Али ти се удаљујеш од природног поретка; на каквом пољу ћеш, питам те, сакрити ово зрно? Каквим ћеш трудом да га обрађујеш да порасте? Заиста, брате, пун си заблуда и потпуно у обмани. Јер ово време је време труда, а будуће је време венаца“.
33. стих:
Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.
Свети Златоуст објашњава дубоки смисао скривен иза примера квасца и зашто Господ бира баш њега за Своју причу: „Као што квасац у великој количини брашна чини да сво брашно преузима силу квасца, тако ћете и ви преобразити цео свет. Обрати пажњу на смисао: Господ бира за пример оно што се дешава у природи да би показао да је Његова реч исто тако непроменљива као и што се оно што видимо у природи одвија по законима природе. Немој ми говорити: шта можемо нас дванаест људи, ступајући у толико мноштво људи? У томе ће се управо и показати ваша сила; јер се међу толиким мноштвом нећете предати бекству. Као што квасац захвата тесто само онда када је у додиру са брашном и не само када је у додиру, већ када се меша са брашном (јер није написано стави, већ метне), тако ћете и ви када ступите у нераскидиву везу и јединство са својим непријатељима, моћи да их победите. И као што квасац будући уроњен у брашно, не нестаје у њему, већ убрзо преноси целој маси сопствено својство, тако ће бити и са вашом проповеди. Дакле, не бојте се зато што сам говорио о многим невољама; и при њима ћете засијати и све ћете победити. Под три мере овде Господ разуме велику количину, јер тај број обично означава множину. Немој да се чудиш и томе што говорећи о Царству, Исус говори о зрну и квасцу. Он је разговарао са људима који нису били вични, који нису били учени, које је требало уздизати према узвишеном помоћу ниских предмета, који су били толико једноставни да су при свему томе имали потребу за још појашњења. … Сам Господ је положио силу у квасац. Зато је Он оне који верују у Њега умешао у мноштво народа да бисмо другима предавали своје разумевање. Дакле, нека се нико не жали на немоћ; велика је сила проповеди; једном ускисло постаје квасац за друге. Као што искра, када се дотакне дрва, њом запаљено чини новим извором огња који се тако шири све више, тако је и са проповеђу. Међутим, Господ није говорио о огњу, већ о квасцу. Зашто? Зато што тамо не зависи све од огња, већ много и од запаљених дрва; а овде квасац све ствара сам од себе. Дакле ако је дванаест људи послужило као квасац за цео свет, размисли колико смо ми лоши, када без обзира на сву нашу множину, не можемо да исправимо оне који су остали; ми којих има толико да можемо да будемо квасац за хиљаде светова! Али, рећи ћеш ми ти, то су били апостоли? Па шта? Зар се нису налазили у истим околностима као и то? Зар нису живели у друштву? Зар нису имали исти удео, нису се бавили истим пословима? Зар су били анђели? Да ли су сишли са неба? Али, рећи ћеш, имали су дар чудотворења. Али, апостоли нису постали познати по чудотворењу. И колико ће још чуда служити као изговор за скривање нашег нерада? Погледај на цели хор светих који се нису прославили чудима. Многи су изгонили чак и демоне, али зато што су чинили безакоње, не само да нису постали свети, већ су још били и кажњени. Шта је онда, питаћеш, апостоле учинило великим? Презирање богатства, презирање славе, слобода од световних брига. Да нису имали то и да су остали робови страсти, макар и масу мртваца васкрснули, не само да не би донели корист, већ би се сматрали обмањивачима. Дакле, само исправни живот блиста свуда; њиме се привлачи и благодат Духа. Какво чудо је учинио Јован Претеча који је привукао многе градове? Да он није чинио чуда, послушај јеванђелисту који говори: Јован не учини ниједно знамење (Јн. 10:41) Због чега се Илија прославио? Зар није због смелости пред царем? Зар није због ревности за Бога? Зар не због сиромаштва, због пустиње и планине? Илија је чуда чинио тек након свих тих подвига. Да ли је неким чудом Јов победио ђавола? Никаква чуда Јов није учинио, већ је показао блистави живот и трпљење, чвршће од дијаманта. Да ли су Авраам, Исаак и Јаков васкрсли некога из мртвих? Да ли су очистили некога од губе? Да ли знаш да дар чудотворења, при нашој лењости, може често и да нам наштети? Тако су многи од Коринћана упали у расколе; многи од Римљана се погордили; Симон је избачен, а човек који је пожелео да иде за Христом показао као недостојан, чувши од Христа да лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човјечији нема где главу заклонити (Мт. 8:20). Сви они су желели од чуда новац или славу; зато су отпали и погинули“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
