*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 19. октобра 2025. године.
„Научи да појеш, јер они који поју пуне се Духом Светим“ (Свети Јован Златоуст).
Када су света солунска браћа преводила богослужбене књиге и догмате вере на словенски језик, бирали су изразе који најбоље изражавају суштину оригиналног текста. Понекад су морали, међутим, да занемаре вишезначности високог стила старогрчког језика. Реч „Творац“ је егзактни превод грчког израза “ποιητής” . Ипак, наилазимо и на следећа значења: творац, зачетник, створитељ, изумитељ, и на крају, песник – поета. Онај који је овде за нас само „Творац неба и земље“ за сваког Грка је уједно песник неба и земље. Псалмопојац Давид каже да је Бог све премудрошћу створио. Ове речи најконкретније разумемо као похвалу савршеној Божанској поезији, јер је све створено савршено и складно, као што се стихови ткају од пажљиво бираних речи, при чему песник унапред зна како ће изгледати готово дело. Човек, као круна Божјег стварања, способан је не само да разуме лепоту Божанске уметности, већ и да опонаша свог Створитеља, те да је и сâм ствара.
Појање се помиње, како у Старом, тако и у Новом Завету, уз употребу следећих синонима: химна, похвала, величање, слављење Бога. Песма се у Старом Завету први пут помиње у књизи Изласка, када Мојсије пева песму захвалности Богу што их је превео преко Црвеног мора. Ова песма има истовремено и славословни и благодарствени карактер. Свети Василије Велики назива песму „високом теологијом“. У Делима апостолским, апостол Павле и Сила у тамници певају химне Богу, после чега се догађа чудо њиховог ослобођења. Према тумачењу светог Јована Златоуста апостолске усрдне молитве су „покренуле“ Бога да учини наведено чудо. Видимо да су појање и чудо тесно повезани и да се међусобно допуњују, јер је чудо Божји одговор на наше молитве (појање).
Свети апостоли и јеванђелисти Матеј и Марко пишу да су, после Тајне Вечере, Христос и Његови ученици „отпојали хвалуˮ и изишли на Маслинску Гору (Мт. 26, 30; Мк. 14, 26). Свети јеванђелист Лука, описујући исти догађај мало детаљније, каже: „А када се Он већ приближи подножју Горе Маслинске, поче све мноштво ученика у радости хвалити Бога громким гласом за сва чудеса која видеше, говорећи: благословен цар који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висинама!ˮ (Лк. 19, 37). Апостол Павле, упућујући посланицу Ефесцима, саветује: „Говорећи међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме; захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашега Исуса Христаˮ (Еф. 5, 19). Затим исто понавља упућујући посланицу Цркви Божјој у Колошима: „Реч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својимˮ (Кол. 3, 16). У Посланици Јеврејима апостол Павле наводи Давидов псалам: „Објавићу Име Твоје браћи својој, усред сабора песмом ћу те величатиˮ (Јев. 2, 12). Из ових речи јасно видимо да је апостол Павле сматрао да је појање прикладан начин прослављања Бога. Да би се избегло естетско уживање у појању, он наглашава неопходност унутрашњег расположења побожности, тојест потребу да појање буде „у срцу свомеˮ. На овај начин, литургијске песме доживљаване су као „духовни принос, духовна жртваˮ, што је и било у складу са Христовим учењем о „обожењу у духуˮ (Јов. 4, 23).
Кроз све векове химнографија успешно прати однос Бога и човека кроз историју, а нарочито од Оваплоћења и Педесетнице, преко мученикâ и светих отаца, па све до наших дана. У том духу нећемо погрешити ако кажемо да богонадахнута химнографија може бити поимана и као тумачење историје спасења. Појање у данашњем смислу најраније срећемо крајем другог и почетком трећег века у једној од посланица свештеномученика Јустина философа, док се данашњи термин појављује тек од четвртог века, конкретно у Црквеној историји Јевсевија Кесаријског.
Појање је повезано са нашом дихотомном природом. Према богомудрим речима преподобног Јована Дамаскина, „Христос је узео тело и душу јер је човек састављен из тела и душе; зато је и крштење дводелно, водом и духом; и заједница, и молитва, и појање (ψαλμωδία), све је из два дела телесно и духовно“. Дводелну природу појања преподобни Јован Дамаскин види у чињеници да је оно молитва и музика, реч и слушање, учење и педагогија. Свети Јован Златоуст каже да се наша реч рађа из наше душе као што се Логос рађа од Оца. У истом духу и Свети Нил Синајски поучава следећим речима: „Бога треба славити речима, поштовати делима и обожавати мислима“. У појању Православне Цркве реч и мелодија су нераскидиво повезани, јер је мелодија допуна и својеврсно облачење речи. Мелодија никада није вештачка допуна, јер је и она као и реч, произашла из људске природе и као таква она је дар. Појањем ми изражавамо суштину текста, а речима хвалимо Господа. Православно појање је од древних времена једногласно, јер Господа славимо једним устима и једним срцем, односно једним гласом. Шта подразумевамо под једногласним појањем? То значи да појци при појању сви заједно поју једним гласом, односно, према речима светог Јована Златоуста, „као да сви њихови гласови долазе из једних устаˮ. Не бисмо смели сметнути са ума да је у првих десет векова и западно хришћанство неговало искључиво једногласно црквено појање. Вишегласно појање потиче са Запада и од 18. века је присутно у Руској Православној Цркви, да би касније почело да се употребљавало и у осталим Православним Црквама. Током времена, кроз историјски развој богослужбене музике усваја се и усавршава систем „осмогласја“, као оквир унутар којег се развија црквена музика и богослужење. Историјски посматрано, можемо разликовати два временски неједнака периода у процесу развоја црквене музике. Они се сусрећу у четвртом веку. Њихово размеђе пада у време признавања хришћанства за равноправну веру Римског царства, а овај процес је коначно и неповратно утемељен изградњом нове престонице царства — Константинопоља. Први период стога можемо назвати пред-византијским, а потоњи — византијским.
Како су васељенски сабори дефинисали теолошке основе Цркве, химнографи су природно уносили истине вере у литургијски живот. Обогаћивали су Литургију дефинисаним догмама напросто да би образовали вернике и на тај начин изграђивали и јачали веру. Поставили су питање оцу Георгију Флоровском где се најбоље могу научити догмати Цркве. Он је одговорио: „Иди и стој поред појаца годину дана и научићеш богословље наше Цркве.“
Историја наше свете Цркве обилује примерима отаца који су свој подвиг украшавали особитим даром Божјим да поју благодарствене химне о подвизима других подвижника. Они су познати као химнографи, црквени песници и слаткопојци који су тим даром изобилно благодарили Богу славећи Га. Ризница богослужбених песама састоји се од дела многих писаца из свих времена и са свих простора. У делима црквених песника, било да су са Сицилије и Кипра, Цариграда и Константинопоља, Дамаска и Јерусалима, Охрида и Жиче огледа се васељенски карактер цркве. Већина црквених песника заувек ће остати анонимна. Главни разлог за то је њихова лична скромност. Најзнаменитији међу црквеним песницима преподобни Роман Мелод потписивао се као „недостојни“. Химнографи су углавном припадали свим степенима свештенства, од простих монаха до патријараха. Црквено песништво је увек било веома важно, да су чак и цареви од Теодосија II преко Јустинијана и Лава Мудрог, до Манојла II Палеолога писали богослужбене химне, које се до данас поју на свештеном богослужењу. Међу црквеним песницима имамо и неколико знаменитих песникиња које су биле преподобне монахање. Тако су до данас позната имена шест богонадахнутих песникиња: Григорија, Марта, Теодосија, Текла, Касијана и Палеологина.
Свети оци и учитељи Цркве вековима кроз своја богословска дела и беседе, неретко поучавају о важности свештеног богослужења и појања која је саставни део свештене службе. Да је узношење славословља Бога било неизоставни део подвига и живота угодника Божјих, међу многобројним сведочанствима и примерима, сведоче и речи из житија преподобног Симеона Мироточивог, у којем свети Сава описује последње часове земног живота свога оца: „А кад би јутро и започе појање црквено, одмах просветли се лице блаженог старца и окренувши се ка небу рече: Хвалите Бога међу светим Његовим, Хвалите Га и на утврђењу силе Његове. А ја му рекох: Оче, кога виде, те говориш? А он, погледавши ме, рече ми: Хвалите Га и на силама Његовим, хвалите Га и по премногој владавини Његовој. И ово рекавши, одмах, пребожаствени дух свој испустивши, усну у Господу“.
О благословеном значају црквеног појања и његовом утицају на душу човечију, своја духовна чеда су поучавали и савремени светогорски старци, међу којима се посебно истичу преподобни Пајсије светогорац и преподобни Порфирије Кавсокаливит. Преподобни Пајсије о утицају појања казује: „Појање ће ти много помоћи. Увек лагано певуши. Појање умирује душу. Умирује чак и дивље звери, а тим више човека. Видиш, када чују појање, лав и вук седе мирно као јагањци и спокојно слушају. Када човек поје, он је сличан земљораднику који усред врелог дана треба да пожње једно поље загушено трњем, а класје је полегло. И он почиње жетву певајући. Уз песму он заборавља тешкоће и радосно завршава посао. Стиче корист од плодова своје мале производње, а после се осећа и одморним“. Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит је говорио о томе какав значај има појање за душу верника, потенцирајући његово исцелитељско дејство. Појање освећује човека без крви и оно је важно исцељујуће средство за измучену душу палог и острашћеног човека, у том духу преподобни Порфирије поучава: „Појање је веома корисно. Ниједан хришћанин не би требало да постоји, а да га не познаје. Треба сви да га учимо. Јер има непосредну везу са душом. Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет. Особито за исцељење депресије појање је веома делотворно средство. Где су ти који јуре да нађу лека депресији. Kада науче појање и виде тугу да наилази, хоп! једну Славу и туга која долази да те обузме, као нека врсте душевне меланхолије, постаје химна Богу. Ја то верујем. Без имало сумње то верујем. Kажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу. Појање је веома лако, када га душа заволи. Толика је корист души од хармоније! Онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божју“.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
