*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 12. фебруара 2026. године.
На самом почетку јануара прославили смо спомен светог Василија Великог. Релативно недавно, богослужбено смо савршавали спомен светог Григорија Богослова, а пре неколико дана, Црква је богослужбено величала спомен преноса моштију светог Јована Златоуста.
Због чега Црква посебно прославља саборно наведене светитеље?
У време владавине цара Алексија Комнина (1081 – 1118), у Цариграду је дошло до подела и спорења међу верним народом. Повод њиховог спорења је било поштовање тројице светих јерараха и Отаца Цркве – Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста.
Једни су истицали светога Василија изнад друге двојице, јер је као нико други, био у стању да речима објасни тајне вере, а својим врлинама се уздигао до анђелских висина. Био је организатор монашког живота, предводник Цркве у борби са јересима, строг и захтеван пастир по питању хришћанског морала, те по свему томе у њему није било ничега земаљског. Отуда је, како су говорили, свакако био узвишенији од светога Јована Златоуста, који је био благ према грешницима. Знамо за његову храброст, његову непоколебљивост и како је сâм одбијао нападе својих непријатеља, аријанских јеретика. Свети Василије Велики је украсио Цркву својим безбројним трудовима, својим побожним животом и оставио за собом богато наслеђе. То укључује, пре свега, Литургију чија се Анафора приписује њему, а која се служи десет пута годишње.
Следбеници светога Јована Златоуста су истицали да је славни цариградски епископ био мање ревносан од светога Василија у борби против порокâ и привођењу грешникâ на покајање. Али златни пастир пастирâ био је неупоредиве елоквенције којом је хранио Цркву Божју, тумачећи реч Божју и показујући како да је применимо и остваримо у свакодневном животу, боље и успешније од друге двојице светитеља. Свети Јован Златоуст је био велики проповедник и беседник. Није ни чудо што је Црква вековима сачувала епитет „Златоусти“, који му је једном одушевљено доделила једна верница док је слушала његову проповед. Када је светитељ проповедао, проломио се аплауз, јер се импулсивни Грци нису могли уздржати и аплаудирали су запањујућој лепоти и моћи његових речи.
Према трећима, свети Григорије Богослов требало је да буде више поштован од друге двојице, због чистоте и дубине његовог богословља. Поседујући знање науке и образовања древне Грчке он је постигао, како су говорили, толику дубину у созерцању Бога, да нико није био у стању да савршено, као он, изрази истину о Светој Тројици. Свети Григорије Богослов је живео са Светим Василијем Великим у савршеној хармонији током целог живота, изузев кратког периода када га је Василије Велики умолио да прихвати епископски чин. Григоријева смирена душа је због тога туговала и изражавала отворену тугу према свом пријатељу. Свети Григорије је Цркву украсио својим делима. Међу вернима нема оних који нису чули за Канон Божића и Канон Васкрса! Један почиње речима: „Христос се рођа славите“, а други: „Дан је Васкрсења; просветимо се, људи“. Богонадахнути свештени химнографи, узели су ове речи из богонадахнутих проповеди светог Григорија Богослова.
Како би се ове поделе разрешиле на најбољи могући начин, једне ноћи тројица светитеља јављају се у сну светом Јовану Маврону, митрополиту Евхаитском, испрва одвојено, затим заједно, говорећи једним гласом: ,,Као што видите, сва тројица смо са Богом и ниједан раздор или ривалство нас не дели. Свако од нас је, у складу са околностима и према надахнућу које је добио од Духа Светога, написао и подучавао шта треба за спасење човечанства. Међу нама нема првог, другог или трећег, и ако позовете једног од нас, друга двојица су одмах присутна са њим. Стога реците онима који се свађају да не стварају поделе у Цркви због нас, јер док смо били на земљи нисмо штедели напора да поново успоставимо јединство и сагласност у свету. Зато можете спојити наша три молитвена прослављања у једну заједничку службу, у складу са вештином и знањем које вам је Бог дао. Затим га пренесите вернима да овај празник прослављају сваке године. Ако нас на тај начин поштују као да смо са Богом и са њима, дајемо им обећање да ћемо се залагати за њихово спасење у нашој заједничкој молитви”.
Свети Јован је ово виђење одмах открио људима. Сукобљене стране су се помириле. Са трезвеним расуђивањем, митрополит Јован је одабрао 30. јануар као погодан за прославу, јер би он био печат месецу у којем је сваки од три јерарха већ имао посебну службу (Свети Василије – 1. јануара; Свети Григорије – 25. јануара; Свети Јован (пренос моштију) – 27. јануара). Тако је установљен спомен Света Три Јерарха.
За светог Василија Великог, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоуста, вера и Црква Христова нису биле споредне ствари, оне су чиниле суштину, смисао и радост њиховог живота. Ови велики људи су блистали безграничним даровима, остављајући нам своја изванредна дела. Али они се кроз векове славе не само као велики јерарси, дубоки црквени писци, мудри учитељи и усрдне вође својих стада, већ и као хришћани који су поседовали изванредан дар милосрђа, који су милосрђе сматрали леком за душу, а немилосрдност и окрутност најтежим грехом.
Господње речи: „Ви сте светлост свету“ (Мт. 5, 14), односе се на њих, јер до данас ова три велика светила Цркве настављају да сијају свету без изузетка. За њихов свети живот, Господ их је узвисио и поставио као светиљке на свећњак, да би они који уђу видели светлост (Лк. 11, 38), а њихове благодатне речи и учења просветљивала су целу васељену, чинећи светитеље сличним апостолима. А најбољи начин да се поштује спомен на свете оце јесте да се следи њихов пример и да се подражава њихова вера и побожност.
Света Три Јерарха засијала су у четвртом веку као три велика светила Цркве Христове и осветлила не само своје време, него и читаву васељену. Својим животом, подвигом и учењем они су постали живи сведоци светлости Христове, светлости која кроз њих тројицу сија до наших дана. Та светлост није хладна нити пролазна, већ пламена и љубављу орошена, јер само оно што је прожето љубављу може да остане за вечност. Свети Василије Велики, свети Григорије Богослов и свети Јован Златоуст ушли су у Царство небеско путем подвига, смирења и сагоревања у љубави према Богу и човеку. Њихов живот није био одвојен од њиховог учења – оно што су говорили, то су и живели. Зато њихове речи и данас имају снагу, јер су запечаћене личним искуством Бога. Они су нам јасно и богомудро објаснили тајну Тројичног Бога: Оца, Сина и Светога Духа – једног Бога у три Лица. Учили су нас да је Дух Свети – Дух живота, Дух који оживотворава, који нас уводи у заједницу са Богом и сведочи да Бог није далеки посматрач света, већ Емануил – Бог са нама. Иако смо крхки, слаби и подложни падовима, Света Три Јерарха нас охрабрују да будемо ближи Богу, да не одустајемо од пута спасења и да тежимо живој заједници са Њим. Они нам својим примером показују да светост није недостижан идеал, већ позив упућен свакоме од нас.
„Три највећа светила Тросунчаног Божанства, просветитеље Васељене зрацима догмата божанствених, медоточне реке премудрости, богопознања водама сву творевину напојивше, Василија Великог и Богослова Григорија, са славним Јованом златоглагољивим, сви љубитељи речи њихових, сабравши се песмама их славимо, јер Светој Тројици за нас свагда моле се“ (тропар спомена Света Три Јерарха).
У богослужбеним песмама празника, црквени песници истичу да су ова три светила Цркве ширили светлост истинске вере по целој земљи упркос опасностима и прогонима и оставили нама, својим потомцима, свето наслеђе. Кроз њихова дела и ми можемо достићи врховно блаженство и вечни живот у присуству Божјем, заједно са свима светима. Службу Света Три Јерарха саставио је епископ евхаитски Јован, а поред њега свети Јован Дамаскин саставио је канон, свети Нил Ксантопул саставио је стихире на Господи возвах, свети Герман патријарх цариградски саставио је славу на хвалитним стихирама. Међу богатом химнографијом налазе се и два похвална слова у част тројици знаменитих јерараха.
Током целог јануара прослављамо спомен на многе славне јерархе, исповеднике и подвижнике, закључујући се саборним празником у част тројице великих јерарха. На тај начин Црква се сећа свих светитеља који су проповедали православну веру својим животима и делима. Овим празником одајемо почаст укупном знању, просвећењу, уму и срцу верних, које они примају кроз реч. У крајњој линији, празник тројице јерарха постаје спомен на све оце Цркве и све примере јеванђелског савршенства које Свети Дух производи у свим временима и местима, како би се појавили нови пророци и нови апостоли, водичи наших душа ка небу, утешитељи народа и ватрени стубови молитве на којима Црква почива у истини.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
