„Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша…“

Почињемо са светоотачким тумачењем четврте главе Јеванђеља по Матеју.

1. Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша.

Пустиња у коју је Дух Свети одвео Господа Исуса се налази између Јерихона и Мртвог мора. Једна од гора у тој области се и назива Четрдесетодневна гора, названа по посту. Када читамо речи да је Дух одвео Исуса, неки могу да се запитају да ли Господ уважава слободу човека и да ли је Исус заиста добровољно отишао у пустињу на подвиг? Ова реч одведе, према тумачењу Отаца Цркве може да се односи на то да је неко заиста на силу вођен негде, али и да се неко сложио са нечијим предлогом. Пример за ово налазимо у првој глави Јеванђеља по Јовану, када Андреј приводи свог брата Симона, будућег Петра, Господу Исусу: Он нађе најпре брата својега Симона, и рече му: Нашли смо Месију, што преведено значи: Христос. И доведе га Исусу. (Јн. 1:41-42) Дакле, као што је Петар пристао да га Андреј доведе, тако исто је и Господ Исус добровољно отишао у пустињу. Ево шта о томе говори блажени Јероним Стридонски: „Исус се одводи не против Своје жеље, не одвлачи се тамо као заробљеник већ добровољно“. Такође је потребно нагласити нешто веома важно – по речима преподобног Јефрема Сирина сама чињеница да Дух одводи Сина Божијег у пустињу сведочи о Њиховој једнакости у сили, власти и части, односно да Дух није нижи од Сина нити Син од Духа, као што су тврдиле јереси које су се појављивале у древности.

Свети Лука Кримски следећим речима расуђује о овом месту из Светог Писма: „Историја Његовог искушавања у пустињи оповргава јереси монофизита, Евтихија и Диоскора који су учили да је у Господу Исусу људска природа била скоро прогутана Божанском природом. О не, није била прогутана; Он је био истински човек и заједно са тим истинити Бог. Природа људска се у Његовој Најсветијој Личности сјединила нераздељиво и несливено са истински Божанском природом. У Њему су била присутна сва људска осећања и људска воља. Он је трпео и људска страдања. И ето, овај истинити Бог је одведен Духом Светим у пустињу, није Сам пошао, већ је био одведен Духом Светим. Шта то значи, зашто је било потребно да Га Дух Свети одведе у пустињу да Га ђаво куша? Опет, зато што је Он био истински човек, и опет, зато што Му је било тешко као човеку да се одлучи на овај неописиви подвиг, подвиг четрдесетодневног поста, на живот у дивљој пустињи са лавовима, хијенама и вуковима.“ Дакле, видимо да Свети Оци говоре да је Господ осећао све тешкоће нашег живота на земљи, није избегавао муке и тешкоће које притискају човека на земљи. Међутим, у једноме се разликовао од нас – у Њему није било борбе са грехом. Он је био безгрешан и никада у Свом животу на земљи није учинио ниједан грех, нити је имао унутрашњу борбу са грехом коју имају сви људи због своје пале природе.

Неке људе збуњује и чињеница да је Господ допустио да Га искушава ђаво, то непокорно створење које је Господ Исус створио. Свети Григорије Двојеслов мудро одговара на ову дилему: „Када се говори да се Богочовек или узводи на високу гору или одводи у Свети град од стране ђавола, ум доспева у ћорсокак, људске уши се боје да уопште чују за то. Међутим, ми ово не сматрамо невероватним, узимајући у обзир и друге догађаје повезане са Господом. Познато је да је глава свих безбожника ђаво, а да су чланови ове главе сви безбожници. Зар није члан ђавола Пилат, зар то нису били Јудеји који су прогонили Христа, али и војници који су распињали Христа? Дакле, шта је чудно у томе што је дозволио ђаволу да Га одведе Онај, Који је чак члановима ђавола дозволио да Га распну? Зато није недостојно нашег Искупитеља то што је дозволио да буде искушаван, јер је Он дошао да буде умртвљен. Јер је било праведно да Он на тај начин, Својим искушењима победи наша искушења“.

Свети Јован Златоуст богомудро објашњава појаву која збуњује многе људе који праве прве кораке живота у Цркви. Они говоре: „Док сам живео у гресима, никада нисам имао неки проблем или тешкоћу, а чим сам се крстио, одмах неко искушење? О чему се ради овде?“ Свети Златоуст одговара: „Пошто је Христос све чинио и трпео ради наше поуке, то и сада допушта да оде у пустињу и ступи у борбу са ђаволом да се нико од крштених, ако се догоди да након Крштења трпи још више искушења него раније, не узнемирава као да је у питању нешто неочекивано већ да храбро подноси свако искушење као нешто уобичајено. Јер ниси добио оружје да би остао лењ, већ да би се борио. Ето зашто и Бог не спречава да те посећују искушења. Као прво, попушта их да би ти познао да си постао много јачи; као друго, да би остао смирен и не би надимао величином дарова видећи да искушења могу да те смире; као треће, да би се лукави дух, који још увек сумња да си одступио од њега, видећи твоје трпљење у искушењима уверио да си га потпуно оставио и одступио од њега: као четврто, да кроз искушења постанеш чвршћи и јачи од гвожђа; као пето, да добијеш јасно сведочанство о ризници коју си добио“. Исти светитељ одговара на још једну дилему која гласи – ако је Исус као Свезнајући Бог знао да ће Га у пустињи ђаво искушавати, зашто је ишао тамо? У Светом Писму пише: молите се да не паднете у напаст (Мт. 26:41), а у Молитви Господњој се молимо: не уведи нас у искушење, но избави нас од злога (Мт. 6:13)? Свети Златоуст наставља: „Како, питаћеш ме ти, речено је: молите се да не паднете у напаст (Мт. 26:41)? Зато ти јеванђелиста и говори да Исус није сам отишао већ је био одведен у пустињу по божанској одлуци, чиме се показује да ми сами не треба да себе предајемо искушењима. Међутим, када будемо увучени у њих, треба да се држимо храбро. И види где Га је Дух одвео: не у град, не на трг, већ у пустињу. Он као да је тиме хтео да привуче ђавола, да му да прилику да га искушава не само глађу, већ и самим усамљеним местом јер ђаво тада посебно и напада на нас када види да смо усамљени. Тако је на почетку приступио и жени, нашавши је саму, без мужа. Када нас види у друштву са другима, није тако храбар и не одважује се да нападне. И из тог разлога следи да треба чешће да се окупљамо да ђаво не би могао лако да нас лови“. У овој последњој мисли, светитељ показује још један разлог зашто је за верни народ толико важна саборна молитва у храму. Такође, Оци још говоре и да је први Адам пао у рајском врту, а да је други Адам, Господ Исус Христос почео Свој подвиг Искупљења на месту које је потпуна супротност од рајског врта – у голој пустињи.

Други стих гласи:

И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладње.

Свети Златоуст објашњава важну ствар у духовном животу, то јест, да ђаво није поборник поштене борбе, да се тако изразимо, да он чека управо нашу слабост да би нас напао. Зато је важно да непрестано прибегавамо заштити Божијој, да би нас Бог непрестано чувао и штитио од ђавола и његових утицаја. Такође, светитељ објашњава и зашто је Господ почео Своје служење баш са постом: „Погледај са каквим лукавством приступа сатана, какво је време сачекао. Ђаво приступа не док Исус пости, већ када је огладнео. Одавде познај колико је велико благо и колико моћно оружје против ђавола – пост; познај и научи да, очистивши се водама Крштења, не треба да се предајемо задовољствима, пијанству и изобиљу јела, већ да држимо пост. Зато је и Сам Христос постио; не зато што је Њему потребан пост, већ ради наше поуке. Служење стомаку је представљало узрок грехова учињених пре Крштења. Као што лекар након излечења болеснику забрањује да чини оно што је узроковало болест, тако и Христос након Крштења доноси пост. И Адама је из раја прогнало угађање стомаку; у време Ноја оно је представљало узрок потопа, а на Содомљане је низвело огањ. Иако је њихов преступ било и сладострашће, корен и једне и друге казне је потицао од угађања стомаку“. Златоуст објашњава и дужину Христовог поста, зашто је пост трајао баш четрдесет дана: „Христос је постио четрдесет дана показујући нам спасавајући лек. Даље од тога не иде, да прекомерном величином чуда не би учинио сумњивом саму истину Оваплоћења. Сада та сумња није могућа јер су и пре Њега Мојсеј и Илија, укрепљени божанском силом, били у стању да држе тако дуг пост. Да је Христос постио и надаље, многима би то послужило као повод да посумњају у истину.“

Блажени Теофилакт Охридски даје објашњење у погледу подвига Господа Исуса и пише: „Огладнео је онда када је то сам допустио Својој (људској) природи, како би дао прилику ђаволу да Га искуша глађу, и Својим га трпљењем савладао и поразио, те нама даровао победу“. Свети Григорије Двојеслов са своје стране даје још једно занимљиво објашњење зашто је Господ постио четрдесет дана. Он говори да сила Десет заповести које је Бог дао Мојсеју испуњава сва четири Јеванђеља. Када се ова два броја помноже, десет и четири добијамо четрдесет – зато што испуњавамо Десет заповести онда када савршено поступамо по Јеванђељу. Свети Григорије тако показује да је исти Бог дао морални закон и у Старом и у Новом завету и да нимало не треба потценити Стари завет као део Светог Писма.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић