25. и 26. стих гласе:
Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића.
Када Свети Оци говоре о супарнику на овом месту, они имају више различитих објашњења за тај термин. Златоуст под овим разуме конкретног човека који је у спору са нама, који жели од нас да одузме имање, новац, имовину. Светитељ обраћа пажњу на честу ситуацију у животу, да је наш супарник може бити моћнији од нас, на бољем положају и да то може да искористи да нам нанесе неправду. Зато и даје један врло важан практични савет, једно веома практично расуђивање: „Ти говориш: противник је снажнији од мене и наноси ми штету? Али зар ти неће нанети још више штете ако се не будеш помирио са њим, ако будеш принуђен да идеш у тамницу? Помиривши се, ти ћеш уступити имање али ће ти тело бити слободно; а када подвргнеш себе пресуди судије, бићеш свезан и подвргнут најстрожијој казни. Ако будеш избегао расправу, имаћеш двоструку корист: као прво, нећеш имати никаквих непријатности, као друго, то ће већ бити твоја врлина, а не последица принуде. Ако не будеш пазио на моје савете, нећеш нанети толико штете противнику, колико самом себи“. Дакле, Златоуст нас овде позива и на здрав разум ако се нађемо у сличној ситуацији, да изаберемо оно што је најбоље за нас, чак и ако је то болно за наш понос. Да све време будемо свесни шта можемо да изгубимо.
Друго објашњење за реч супарник, јесте да Господ под тиме подразумева и нашу савест. Преподобни ава Доротеј пише о томе овако: „Зашто се, пак, савест назива супарником? Супарником се назива зато што се стално супротставља нашој злој вољи и укорева нас што не чинимо оно што смо дужни да чинимо. И опет она нас осуђује што чинимо оно што не треба да чинимо. Зато је [Господ] и назива супарником и заповеда нам говорећи: мири се са супарником својим брзо док си још на путу са њим. Пут је, како говори свети Василије, овај свет. Тако дакле, постарајмо се, братијо, да чувамо савест нашу док се налазимо у овом свету и не допустимо да нас изобличава у било којој ствари. Не газимо је ни у чему, чак ни у најмањем. Јер, знате да од малога долазимо до пренебрегавања и великога. Јер, неко [може] почети да говори: „Шта је [важно] ако кажем ту реч? Шта значи ако поједем мало? Шта ако погледам на ту ствар?“ Од тога, дакле: – Шта је (важно) ово’, или: ‘Шта је [важно] оно’, човек прима злу и горку рану и почиње да пренебрегава и велике и тешке ствари, газећи своју савест. И тако, постепено напредујући, долази у опасност да упадне у крајњу неосетљивост.“ Видимо да свако занемаривање онога што нам савест говори може да нас доведе до проблема у духовном животу. И ово се не односи само на монахе, већ на све нас јер нам је свима Бог дао савест. Ово може да послужи и као одговор на питање да ли и ми хришћани који живимо у свету треба да активно водимо духовни живот или нам је довољно да одемо у храм, упалимо свећу и држимо се, како то воле да кажу „традиције и културе српског народа“ подразумевајући под тиме духовну млакост. Многи би желели да не живе као хришћани, а да их Господ убраја у Своје. Иако смо у свету, треба да пазимо на себе.
Иначе, ови стихови се завршавају на исти начин као и Христова прича у 18. глави. Ради се о причи о дужнику који дугује 10 хиљада таланата. Можемо запазити у обе приче да је човек предан у тамницу док не врати сав свој дуг. Нама лако може да промакне прави смисао ових речи, јер можемо помислити да је затварање у тамницу привремено, док се не сакупи новац и да то време рецимо човек у тамници може да проведе тако што ће размишљати о свом животу и променити се на боље када из ње изађе. Међутим, свети Јован Златоуст говори да боравак у тамници док се не врати дуг, значи да човек никада неће изаћи из тамнице, да је вечно осуђен да буде тамо, јер никада неће бити у стању да врати дуг.
Наредни стихови, 27. и 28.:
Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме.
Иначе, Христос речима чули сте како је казано старима, по објашњењу светог Јована Златоустог, као да поставља стари и нови закон један поред другог, даје нама људима могућност да их упоредимо и видимо да никакве противречности ту не постоје. Господ подсећа Јудејце на време које су провели у старом закону и говори да је сада већ време да крену у нови савез, узвишенији степен духовног савршенства. Речи сваки који погледа на жену са жељом за њом многима служе као аргумент да је хришћанство бесмислено, да може да изазове неурозе и друге психичке проблеме. Многи говоре да је несхватљив овакав захтев, јер зашто би човек себи ускраћивао и мислено уживање ако се већ не препушта греху блуда и прељубе? Такви људи не знају или не желе да знају да строго држање ове заповести управо чува човека од узнемирености и велике унутрашње борбе. У Причама Соломоновим написано је: Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже? (Приче 6:28). Свети Григорије Ниски их објашњава на следећи начин: „Да бисмо себе сачували од сличног зла, Господ Својом речју у Јеванђељу одсеца жељу која је подстакнута погледом као корен страсти, учећи нас да човек који је у себе прихватио страст погледом, даје пут за напредовање болести“. Дакле, психички проблем може да настане ако се човек уздржава, али само у случају да се човек свесно препушта блудним сликама, мислима и осећањима, а затим покушава да их неуспешно потисне и контролише.
Свети Златоуст веома прецизно објашњава да ли је сваки поглед забрањен и како да направимо разлику? Ево његових речи: „Христос забрањује не сваку жељу, већ жељу која се рађа у нама од погледа на жене. Ко воли да гледа лепа лица, тај сам пре свега распаљује у себи пламен страсти и чини душу заробљеницом страсти, а убрзо затим приступа и извршењу жеље. Зато Христос и није рекао, ко пожели већ чини прељубу, већ ко погледа на жену са жељом за њом… Јер Он није просто рекао ‘ко пожели’, јер се може желети и седећи на врху планине, већ ко погледа на жену са жељом за њом, то јест, ко сам у себи појачава жељу, ко без икакве принуде уводи ту звер у своје мирно срце. Ово већ не потиче од природе, већ од лењости… ‘Али да ли је велики грех’, рећи ћеш ти, ‘ако погледам и пожелим, али ништа лоше не урадим?’ Не; и у том случају ћеш се изједначити са прељубницима. Тако је одредио Законодавац и не треба да будеш више радознао. Када будеш погледао једном, два или три пута, можда ћеш и бити у стању да победиш страст; али ако стално то будеш радио и распаљивао пламен страсти, неизоставно ће те страст победити јер ти ниси изнад људске природе.“
Пошто се све време говори о човеку, може да се помисли да се ово односи само на мушкарце. Међутим, свети Јустин Ћелијски објашњава да се ова заповест подједнако односи и на женски род и говори: „Муж и жена су једно биће, зато Господ нигде и не разликује пол“.
Ево 29. и 30. стиха:
А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи све тело твоје да буде бачено у пакао. Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао.
Ово је још једна заповест која је у стању да сачува човека од много проблема у животу. Ево и зашто. Свети Јован Златоуст ове стихове тумачи на следећи начин: „Дајући ову заповест Христос није говорио о деловима тела. Не. Он нигде не осуђује тело, већ свуда оптужује развраћену вољу. Не гледа твоје око, већ ум и срце. Када је наша душа усмерена на неке друге предмете, онда често око не види оно што се налази пред њим. Дакле, не треба све приписати деловању ока. Ако би Христос говорио о деловима тела, не би говорио о једном оку и не само о десном, већ о оба ока… Дакле, зашто је Спаситељ поменуо само десно око и десну руку? Да би ти знао да се не говори о деловима тела, већ о људима који су тесно повезани са нама. Ако некога толико волиш да се ослањаш на њега као на своје десно око, или га сматраш толико корисним за себе да га сматраш својом десном руком; и ако он развраћа твоју душу, онда и таквог човека одсеци од себе. И примети овде снагу израза. Спаситељ није рекао ‘удаљи’, већ: ископај га и баци од себе, желећи да укаже на потпуно удаљавање. Јер када теби блиски човек ни себе самога не спасава, а и тебе упропашћава заједно са собом, какво је то човекољубље да обоје потонете у бездану пропасти? Јер, раздвојивши се, у крајњој мери, један од вас може да се спаси. Шта, рећи ћеш ми да је Павле желео да буде одвојен од Христа због своје браће? Он то није желео без користи, већ да би се други спасили; а у овом случају штета је за обојицу“.
Блажени Теофилакт Охридски даје конкретан пример и каже: „Господ овде говори о онима за које мислимо да су нам пријатељи, а наносе нам штету; на пример, неки младић има пријатеље блуднике и њихов лош утицај наноси му штету. Такве, дакле, одсеци од себе, јер ћеш можда тако спасити и њих, ако се уразуме и познају свој грех. Не успеш ли да спасеш њих, спасићеш барем себе. Ако, међутим, наставиш да се дружиш с њима пропашћеш и ти и они“. Ово расуђивање о коме говоре Свети Оци у овом стиху, недостаје многим људима данас. Сви знамо или смо чули, на пример, за случајеве када се човек дружи са људима који су зависни од дроге, па на крају и сам заврши као наркоман. Свети Максим Исповедник има још једно јако занимљиво и за наш духовни живот врло важно тумачење ових речи. Ево како он пише: „ако поседујеш узвишено знање али те оно узноси ка гордости и надмености – онда га ископај. Ако имаш префињено делање и оно постаје за тебе разлог надмености, ископај га. Исто тако, ако си способан да служиш, што означава ногу и због тога се надимаш, одбаци је. Јер ти је боље да се одрекнеш умишљених врлина и да тако не погинеш потпуно због гордости и умишљености“. То јест, свети Максим говори да никакво наше узвишено служење не вреди ако ћемо на крају почети да се гордимо због тога и пропасти. Преподобни Нил Синајски са своје стране додаје да одбацивање ока или десне руке означава и степен одлучности који треба да имамо у борби са страстима.
Напослетку, желео сам да нагласим да управо у овим стиховима видимо још један пример важности предања Цркве за правилно разумевање Светог Писма. Јер ако бисмо следили протестантско учење „Sola Scriptura“, (само писмо) то јест, да Свето Писмо објашњава само себе, онда би требало буквално да одсечемо наше екстремитете и ископамо очи јер се нигде у овим стиховима не може видети да се не мисли на дословно одсецање екстремитета. На срећу, ни сами протестанти не следе до краја оно што проповедају, јер их видимо здраве, са оба ока и обе руке.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
