Настављамо са тумачењем четвртог стиха осме главе. Свети Јефрем Сирин је писао о унутрашњем стању губавца, губитку поверења у моћ старозаветног закона: „Сем тога, пошто је губавац видео да су разним саветима који су свештеници давали у вези са губом само отежавали живот, а губавци нису добијали исцељење од њих, онда су обреди закона изгубили снагу у његовим очима. Зато је губавац и рекао: Ако хоћеш, можеш ме очистити. Господ се због таквих његових помисли разгневио на њега и заповедио му: ‘Иди, покажи се свештеницима и испуни закон који презиреш’“. Дакле, из овог објашњења светог Јефрема јасно видимо да је Господ против става да обреди сметају религији, да човек треба да потпуно остави било какав ритуал и да верује „у души“, што је став многих наших савременика. Потребно је указати и на чињеницу да је у поменутој Трећој књизи пророка Мојсеја Бог одредио један вид изолацију за људе који су боловали од тешке болести. Такође, врло је важно истаћи, да је Сам Господ Исус поштовао овај закон о карантину и његовом окончању, самом чињеницом да је послао човека свештеницима да принесе дар у складу са старозаветним законом. Многи савременици би прижељкивали да је Господ рекао: ‘само верујте у Мене, немојте се бојати нити чувати од било каквих болести. Ко верује у Мене, никада неће оболети ни од какве болести’. Међутим, видимо да такве речи, такво учење не постоји у Библији.
Настављамо даље, пети и шести стих:
А кад уђе у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи.
Свети Златоуст прави једно поређење између губаваца и римског капетана и говори: „Док је губавац пришао Исусу након што је сишао са горе, овај капетан то ради након Његовог доласка у Капернаум. Зашто се ни један, ни други нису попели на гору? То није било због лењости, јер су обојица имали пламену веру, већ зато да не прекину Његово учење… Неки говоре да није било могуће довести одузетог који се мучио и налазио на издаху… да се слуга налазио на самрти, сведочи Лука када пише да је био на умору (Лк. 7:2). По мом мишљењу то показује велику веру капетана, много већу од оне коју су имали људи који су спустили одузетог на одру кроз кров (Мт. 9 гл.). Капетан је јасно знао да је довољна и једна заповест да би слуга који је лежао устао, зато је сматрао и сувишним да и њега доводи“.
Свети Николај Охридски објашњава разлику у опису овог догађаја код Јеванђелиста: „Ко прочита описе овога догађаја код двојице светих јеванђелиста, Матеја и Луке, учиниће му се на први поглед, да је међу њима велика разлика. Јер Матеј пише, да је капетан сам лично приступио Христу и молио Га, а Лука пише, да је он прво послао старешине јеврејске и преко њих најпре упутио своју молбу, а потом, кад је Господ пошао његовом дому, он је послао своје пријатеље у сусрет Господу и поручио Му да не улази у дом његов, пошто он – капетан – није тога достојан, него само да рекне реч, и слуга ће оздравити. И заиста разлике у ова два описа има, али противречности нема. А разлика је сва у томе, што Матеј изоставља и не помиње два изасланства, која капетан претходно шаље пред Господа, а Лука опет изоставља и не помиње, да је најзад и сам капетан, поред све своје скрушености и смирености од величанства Христовога, изашао пред Њега“.
Седми и осми стих гласе:
А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцелићу га. И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравиће слуга мој.
Златоуст овде говори о разлици у поступку Господа Исуса и разлогу за то: „Шта ради Исус? Оно што пре тога нигде није радио. У свим другим случајевима Он је излазио у сусрет жељи онога који Га је молио. А овде је Сам предухитрио жељу капетана и обећава не само да ће исцелити, већ да ће и доћи у његов дом. А ово чини да бисмо схватили врлину капетана. Ако Господ не би обећао ово, већ рекао само: иди, нека се исцели слуга твој, онда ми уопште не бисмо знали за врлину капетана“.
Блажени Јероним наставља и објашњава зашто је Господ тако поступио, шта Га је подстакло на тако нешто и пише: „Не треба да претпостављамо да је у Господу било сујете. Он обећава да ће одмах поћи и исцелити капетановог слугу, зато што види веру, смирење и благоразумност капетана. Веру – зато што је међу незнабошцима поверовао у могућност да Спаситељ исцели раслабљеног. Смирење у томе што је сматрао себе недостојним да Господ уђе под његов кров. Благоразумност – у томе што је испод телесног покрова видео Божанство које се крило, јер је знао да ће му помоћи не оно што су могли да виде чак и неверујући људи, већ оно што се скривало унутра“. Дакле, јасно видимо да Господ жели да види врлину у нама и бива покренут оним што се налази у нашим душама. Наш Бог није неко сунашце које равнодушно сија на људски избор добра и зла. Он љуби свако своје створење, али више дарова излива на људе који се труде да буду верни Богу и да очисте себе од греха. Како говори свети Игњатије Брјанчанинов: „Мера дара саобразна је степену припреме: јер је Бог и у милости Својој праведни судија“. Свети Николај Охридски описује Христову моћ и власт над болестима: „Видите, како говори Онај, који има власт и моћ! Не каже: видећемо! Нити га пита, као друге: верујеш ли, да ја то могу учинити?, пошто већ види срце капетаново и зна његову веру. Него му говори одлучно, како се никад ниједан лекар није усудио говорити: ја ћу доћи и исцелићу га“.
Блажени Августин на овом месту говори о духовном закону који многим почетницима црквеног живота често није јасан – како то да људи врлинског живота себе називају недостојнима? Ево како он пише о капетану: „Називајући себе недостојним, капетан је открио своје достојанство, да би Христос могао да уђе не само међу зидове његовог дома, већ и у његово срце. Ни капетан не би изрекао ове речи са таквом вером и смирењем, да у срцу није носио Онога Кога се бојао да пусти у свој дом. Јер не би било велике користи да је Господ ушао у његов дом, а да није био у срцу капетана.“ Ава Доротеј у својим чувеним ‘Поукама’ одлично објашњава појаву да свети људи себе искрено сматрају недостојнима и пише овако: „Сећам се, једном смо говорили о смирењу. Један од угледних грађана из Газе се чудио слушајући наше речи о томе да [човек] сам себи изгледа све грешнији уколико се више приближава Богу. Он је рекао: ‘Како то може бити?’ И не схватајући, хтео је да сазна шта значе те речи. Ја сам му рекао: ‘Господине началниче, реци ми каквим се сматраш у своме граду?’ А он ми рече: ‘Сматрам да сам велики и први у граду’. А ја му рекох: ‘Ако пођеш у Кесарију, каквим ћеш се тамо сматрати?’ Он је одговорио: ‘За последњег од тамошњих племића’. ‘А ако, пак, кажем му опет, кренеш у Антиохију, каквим ћеш се тамо сматрати?’ ‘Тамо бих, одговорио је он, себе сматрао једним од простих [људи]’. ‘А ако, кажем му ја, пођеш у Цариград, и приближиш се цару, каквим ћеш се сматрати?’ Он је одговорио: ‘Бићу као сиромах’. Тада сам му ја рекао: ‘Па ето, тако и свети: што се више приближавају Богу, све више сами себи изгледају као грешници’.
Настављамо даље, девети и десети стих гласе:
Јер и ја сам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини. А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох.
Блажени Августин у овом догађају, догађају да се Исус диви вери незнабошца види и скривено пророчанство о успеху хришћанства међу тада још незнабожачким народима и пише: „Незнабошци нису видели и нису поверовали у Христа (док је био телесно на земљи). Њега су видели и сусрели Јудеји. И иако телом Господ није ушао у дом капетана, ипак, одсуствујући телом, Он је исцелио и веру капетана и његов дом, присуствујући тамо Својом величином. Међу другим народима се Господ Исус није родио од Дјеве, није страдао, није туђиновао, није проповедао, није чинио божанска чуда. Ништа од тога се није догодило међу другим народима, али је кроз капетана требало да се испуни написано: Ти ме избављаш од буне народне, постављаш ме да сам глава туђим племенима; народ којега не познавах, служи ми (Пс. 18:43).
Свети Николај Охридски узвишено објашњава сву дубину вере римског капетана која се изразила у његовим речима: „Кад он, као човек под вишом влашћу, и коме је лично дата мала власт, може да заповеда својим војницима и слугама, тим пре може Христос, који није ни под чијом влашћу, и који је сам по себи врховна власт над природом и људима… Који су то војници Христови и слуге Његове? Није ли живот у свим бићима војска Христова? Нису ли ангели са светитељима и свима богобојазним људима војници Христови? А све силе у природи и смрти и болести – нису ли то слуге Његове? Господ наређује животу: иди у то и то биће, и живот иде; врати се, и живот се враћа. Он шаље живот; Он попушта смрт и болести; Он васкрсава и Он лечи. Од Његове речи повијају се ангелске војске као пламен од јаког ветра. … Отерати болести са узетог момка, то је дело, које не могу извршити сви смртни људи на земљи; но то је мало дело за Христа. За овакво дело Он се не мора трудити и ићи на ноге у кућу капетанову; не мора ни видети болесника; не мора га ни за руку узети и подићи. Само нека рекне реч, и дело ће бити свршено. Ето, такво је било капетаново мишљење о Христу, и таква вера његова у Христа… Зашто се удиви Христос, кад је Он могао знати унапред, шта ће му капетан одговорити? Није ли га Он и изазвао да Му тако одговори Својим необичним речима: Ја ћу доћи и исцелићу га? Зашто се, дакле, сад удиви? Удиви се ради поуке онима, који иђаху за Њим. Удиви се Он, да би показао њима, чему се треба дивити у овоме свету. Удиви се великој вери једнога човека, да научи Своје следбенике, да се и они диве великој вери: Ваистину, ништа у овоме свету није достојно толиког дивљења као велика вера једнога човека. Христос се није задивио красоти језера Галилејског; јер шта је та красота према красоти небеској, коју Он познаје. Нити се икад задивио великој мудрости људској, ни богатству, ни сили; јер све је то ништа према богатству, мудрости и сили, њему познатој у царству Божјем. Нити се икад задивио великоме збору народноме о празнику у Јерусалиму; јер ништаван је и бедан такав збор на земљи према сјајном збору ангела на небу, који је Он гледао од стварања света. Кад су се други дивили лепоти храма Соломонова, Он је описивао рушење тога храма до из темеља. Само је велика вера једнога човека за дивљење. То је највећа и најкраснија ствар на земљи“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
