*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 1. марта 2026. године.
Преподобни и богоносни отац наш Симеон Мироточиви, велики је владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Када је утврдио државу и веру православну у држави, по примеру свога сина Саве, примио је монашки постриг у манастиру Студеници, 1195. године, добивши име Симеон. После две године монашког подвига и живота у Студеници, преподобни Симеон је отишао у Свету Гору, где се првобитно настанио у манастиру Ватопеду, заједно са својим најмлађим сином Савом. Отац и син су саградили шест параклиса: Спаситељу, бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају.
Сагледавајући укратко целокупан живот и дело великог жупана Стефана Немање, могу се јасно уочити два поља његовог рада на којима је оставио драгоцене трагове. Прво поље његовог деловања је рад на учвршћивању и уређењу српске државе, по чему је остао упамћен као родоначелник светородне лозе Немањића. Друго важно поље његовог рада, и као владара, а касније и као монаха, јесте старање о Цркви и вери православној. Просијао је као смирени монах, као велики задужбинар, као богоносни светитељ чијем примеру многи следују до наших дана. Ова два аспекта живота и дела преподобног Симеона су неодвојива, међусобно се преплићу и најреалнија су слика наше, како државне, тако и црквене прошлости.
Стефан Првовенчани, Немањин средњи син, о очевом подвигу пише: „Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје, а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим“.
Ратујући за отачаство и веру Христову, велики жупан Немања показује окрутност и милосрђе, у исти мах. Гони јерес и неправду, узима у заштиту праву веру и страдалнике за Христа. Стога Свети Сава за њега вели да је био „ваистину диван и страшан“.
Свети Сава се на једном месту пита, како да назове преподобног Симеона: „Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију да држе праву веру у Бога“. Свети Сава назива Немању учитељем правоверних хришћана. Тиме открива да је овај строги васпитач невољно припремио и њега, да крене боготражитељским путем, на Свету Гору.
Овај богоносни светитељ је, ваистину, чудесна личност. Два пута је рођен (као Немања и као Симеон); два пута крштен (по Западном и по Источном обреду); два пута засужњен (од браће и од византијског цара); два оружја носио (мач и крст); два сродства имао (отац сину и син оцу); два пута сахрањиван (у Хиландару и Студеници); двојство Свето и неразделно са Савом постао и остао, на овом и на оном свету.
Свето Писмо почиње речима: „У почетку створи Бог небо и земљу…“ (Пост 1:1). Немањин почетак је и наш, и он гласи: „Иштите најпре Царство Божје и правду његову, а све остало ће вам се додати“ (Мт. 6,33). Све олује и ветрови и земљотреси овога света нису га могли порушити и уништити. Владао је пуних 38 година као духовни пастир свог народа „приводећи“, пре свега Господу, као у старини велики пророк и боговидац Мојсеј, нови народ, као „други Израиљ“, изабрани Српски народ.
Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви служио је свом народу и земљи у двоструком својству: као прагматични владар и велики жупан, и као велики подвижник, монах и молитвеник. Као државник, служио је свом народу, не стављајући се изнад њега, него стајући испред њега, када владар постаје учитељ свом народу и узор владарима у сваком времену. И док многи владари иза себе остављају дугове и раздоре, српски велики жупан оставио је свом народу величанствене задужбине за духовна сабрања и молитвена сећања. И све што је у садејству Божје помоћи, владарске мудрости и хришћанских врлина Стефан Немања је ослободио, обновио, ујединио, сабрао, утврдио, придобио, подигао и одбранио, предао је у руке својим наследницима, свом народу и отачаству, да би потом и самог себе мирно и спокојно предао у руке својој цркви и Христу.
Земљу је оградио и опасао великим светињама као најбољом заштитом и оградом, које и данас стоје. Подигао је велепне храмове и манастире: Светог Николе у Топлици; Пресвете Богородице на реци Косаници; Ђурђеве Ступове надомак Раса; Светог Николе у Кончулу; Студеницу на Влаху Староме – „мајку свих српских цркава и манастира“.
Све наведено на основу богатог житија преподобног Симеона Мироточивог, на свој начин поткрепљује и потврђује химнографија у служби спомена преподобног Симеона. Црквени песник истиче светитељеву будност у вери, ревност у служењу и жртвену љубав коју је на свим пољима свога деловања пројављивао.
„Радуј се Симеоне блажени, јер си познањем Тројице обасјан, и свој народ си вером у Тројицу просветлио, а помоћу силе крста си душегубне јереси низложио, и цркве свете си подигао; учио си да се слави Оваплоћени Син, једнак Оцу и Духу; био си правдом и милошћу украшен, и свим светим делима обогаћен, па сада са бестелеснима радостан пред Христом стојиш, и са њима се моли, да ниспошаље душама нашим велику милост“ (прва стихира на Господи возвах).
„Преподобни оче Симеоне дивни, у гору Атонску си дошао, и за углед њеним испосницима си постао, младалачки си се у старости подвизавао, уздржањем и молитвама, и тако си њиву своје душе обновио и кишом суза је напојио, Тројичну благодат си у њој посејао и узгајио, и њено дивно станиште си постао; зато је сада гробница твоја пуна Духа Светога, па излива миро исцељења, а око ње народ твој стоји, оче блажени, и моли те да се молиш Христу Богу, да нам дарује велику милост“ (трећа стихира на Господи возвах).
„На свечани празник твог свештеног спомена, Симеоне оче блажени, са љубављу су верни окупљени, достојно те славимо и говоримо: Радуј се, јер си у почетку свом народу трње јереси искоренио, а лозу православне вере засадио; Радуј се, Тројице поборниче, цркава ктиторе, сиромашнима даритељу; Радуј се, узоре смирења и туђиновања учитељу, јер си пролазно царство одбацио, а испоснички си у пустињи поживео, па се сада са ангелима код Христа веселиш, и са њима се њему за нас молиш, да се спасу душе наше“ (слава на Господи возвах).
„Божанском благодаћу оче просветљен, ти си свој народ обузет мраком јереси просветлио, и одрицању га од сјаја светског својим примером научио, зато те са љубављу Симеоне мудри славимо, монаха похвало“ (егзапостилар).
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
