*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 24. августа 2025. године.
У једанаесту недељу по празнику свете Педесетнице, на светој Литургији слушамо јеванђелско зачало (Мт. 18, 23-35), кроз које нам се предочава важност врлине праштања. Наведену јеванђелску причу о два дужника Господ завршава речима: „Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова“ (Мт. 18, 35). Врлину праштања Господ наш Исус Христос истиче на више места. Најпре у Беседи на Гори окупљеним Јеврејима Христос говори: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мт. 5, 23-24). Затим у молитви Оче наш: ,,и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6, 14-15). На питање апостола Петра: колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Исус одговара: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт. 18, 21). Опростити седам пута – то је већ много. Ако нам седам пута заредом стану на ногу и сваки пут кажу „извините“, то ће изгледати као подсмевање. Када чујемо наведено Петрово питање, чини нам се да је − седам пута − већ довољна граница. Господ му одговара: „Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам“ (Мт. 18, 22). Господ издиже праштање на максималну висину, и праштање се преобраћа у свепраштање. Тојест, морамо бити спремни да опраштамо без мере.
Господ Исус је током свог страдања на Голготи ове свете речи потврдио на делу. У тренутку када прикован на крсту стоји међу разбојницима и када слуша ругања и подсмех од присутних људи, Он моли Оца свога Небеског: ,,Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34).“ Тако чини Онај који је Једини без греха. Господ нам заповеда да опростимо онима који су нас увредили. Свештени текст Јеванђеља нас на другоме месту подсећа: „Ако ти сагреши брат твој, прекори га; и ако се покаје, опрости му; и ако седам пута на дан сагреши против тебе, и седам пута на дан обрати се к теби и каже: ‘Кајем се’, опрости му.“ (Лк. 7, 3, 4).
Шта ова поука практично значи? Ако нас неко увреди, покушајмо да се помолимо изговараћи молитву Господњу „Оче наш“, тада ћемо сами себе осудити. Јер молимо Бога да нам опрости на исти начин на који ми опраштамо онима који су нас увредили. Господ је учинио највећи чин проштања, Он не само да је опростио људима који су сагрешили, већ је и био распет за наше грехе на крсту. Ми људи који смо саздани по лику Божјем, примамо ову науку Господњу о праштању, зато нам апостол Павле каже: „Опраштајте једни другима, као што је и Бог у Христу опростио нама“ (Еф. 4, 32). Ове благословене истине ава Доротеј тумачи на следећи начин: „Можеш, када ти брат твој сагреши, помиловати га и опростити му грех, да и ти добијеш опроштај од Бога; јер је речено: опрости, и опростиће ти се (Лк. 6, 37); и тако ћеш показати милост души брата свога, опраштајући му у ономе што је сагрешио теби, јер нам је Бог дао власт, ако хоћемо, да један другом опраштамо грехе који се дешавају међу нама“.
Огорченост је веома опасна. Огорченост нас спречава да комуницирамо са људима, наше тврдо срце ствара и баријеру између нас и Бога: „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6, 14, 15).
Недавно смо богослужбено прославили спомен на пренос моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, дивног сведока вере и љубави Христове. Стефан, који је био каменован до смрти, молио се до последњег даха и умро је са молитвом за убице на уснама: „Господе, не урачунај им овај грех“ (Дап. 7, 60). Према речима светог Теофана затворника: „Ништа није тако моћно пред Господом као проштање увреда, јер је то подражавање једног од најближих дејстава Божје милости према нама, и не дајемо се тако лако искушавати ничим као гневом и жељом за осветом смелом речју, а често и делом“. Опроштај је испуњење две главне заповести одједном: љубави према Богу и ближњему. Не можемо опростити ближњима без љубави према Богу, без прихватања Његових правила. Док је човеково срце помрачено негодовањем, злобом, агресијом, бесмислено је говорити о томе како се човек може сјединити са Оним који га је створио. Зло за зло рађа веће зло. Опроштај зауставља кретање зла.
Најважнији тренутак неопходан за опроштај изражен је великом патристичком формулом: „Мрзи грех, али љуби самог грешника“. То значи да не треба поистовећивати човека са грешним делима која је починио. Грех није део човекове природе, он улази у душу споља. Човек који греши је болестан, слаб човек, и стога достојан сажаљења, а не осуде и критике. Када се молимо за оне који нас вређају, показујемо сажаљење, саосећање према њима, у њима не видимо неко оличење зла, већ људе који пате од њихових грехова. Молитва за кривце је чин великодушности, а проклињање њих је знак слабости душе. Житија светих угодника Божјих износе главну истину: први хришћани су ишли у смрт и муке, али су разумели да су њихови прогонитељи само оруђа у рукама сила зла. Мрзели су грех, али су опраштали грешницима. Опроштај увреде, очување чистог срца у односу на друге је специфична дужност сваког хришћанина. Веома је тешко опростити, али живот у стању неопроштања је још тежи. Опростивши, човек не оставља мржњу и бес према другом човеку у свом срцу, души и ослобађа се порока који се зове „злопамћење“.
Докле год се човек држи идеалне слике сопственог „ја“, тешко му је да опрости и тражи опроштај. Да бисмо научили да праштамо, морамо се одвојити од осећаја сопствене праведности. И сами смо слаби и грешни људи. Свети Јован Кронштатски на једноме месту поучава следећим речима: „Често се огорчавамо на директне и отворене људе јер директно разоткривају наше неистине. Морамо ценити такве људе и опростити им ако нам смелим говором пресеку гордост. То су лекари, у моралном смислу, који оштром речју пресецају трулеж срца и, кроз буђење наше гордости, производе у души, отупљеној грехом, свест о греху и виталну реакцију“. Веома је важно у свакој свађи и сукобу да видимо и признамо свој део кривице за оно што се догодило, ма колико то било тешко. Чак и ако споља нисмо ни на који начин повредили ближњег, ипак нисмо учинили све да избегнемо инцидент. Огорченост у нашим душама се јавља управо због нашег поноса, превише волимо себе и не желимо да видимо своју кривицу и преузмемо одговорност за оно што се догодило. Ако објективно проценимо своје учешће и удео кривице у сукобу, биће нам много лакше да опростимо особи, разумемо ситуацију и помиримо се са њом. Праштање подразумева да онај човек који је искрено опростио, не осећа жељу да се свети, да гаји бес или огорченост према човеку који му је учинио неку неправду или се на било који начин огрешио о њега, то практично значи: Опростити и заборавити.
Често можемо чути питање: Како да свима све опростимо? Грехе својих можемо заборавити само ако у својој савести осетимо колико смо ми далеко више дужни Богу. Тек ћемо тада схватити да смо дужни да праштамо. Морамо да праштамо јер смо и сȃми дужници, и дуг је наш велики и неисплатив. Богу смо дужни много више, и са Њим никада нећемо потпуно измирити рачуне. Ако је реч о новцу, знамо да је новац нежива ствар, дође и оде, могуће га је зарадити. Ужасно је и страшно ако говоримо о изгубљеној части – нећемо је поправити, о проливеној крви – живот се не може повратити, о уништеној судбини – нећемо је исправити… Све су то наши дугови. Патријарху Јовану милостивом Александријском десио се један занимљив и поучан случај. Покушао је да помири двојицу завађених људи, али су они одбијали да се помире. Један од њих, онај који је отпочео свађу, био је посебно жустар и није тражио опроштај, нити је сам праштао, никако није хтео помирење. Патријарх је тог велможу повео са собом на Литургију. Присутни су били патријарх, појац и тај човек. И када је требало отпевати Оче наш, патријарх се обратио оном човеку: „Ти певај!“ Те он поче да чита Молитву Господњу пред царским дверима. И када је стигао до речи: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, патријарх га је зауставио и поставио му питање: „Не бојиш се да ово сада изговориш?“. И тада је велможа схватио да се лаж уопште не сме изговарати, а ако се лаже на молитви, онда се молитва преобраћа у самопроклетство.
Две основне снаге наше душе су љубав и праштање и то је онај доказ да је наша природа део једног духовног поретка, много више него део природног поретка. У природи све ратује једно против другог и туђом крвљу жели да обогати своју трпезу. Љубав и праштање чине човека не само надприродним, него му пружају највеће радости које свет може нама оваквим какви смо да пружи. Човеку кроз праштање све постаје блиско, а понајвише Бог и свет Божји око нас, јер у трпљењу силазимо до извора наше снаге који нам даје могућност да свему одолимо и да све (пре)живимо. Праштање је чин вере. Опраштајући другоме ми предајемо правду Богу у руке. Опраштајући, ослобађамо своје право да се ближњима (о)светимо чиме остављамо сва питања правде Господу на вољу. Остављамо ту „вагу правде” у Божјим рукама на којој ће се уравнотежити правда и милост.
Наше промишљање о праштању крунисаћемо подсећањем да руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац, Борис Пастернак у својој збирци поезије објављује песму „Учи се да прашташ” где стоји: „Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају, побеђуј зло зрацима доброте, придружи се без колебања онима који опраштају док гори звезда Голготе. Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена и срце личи на чашу пуну горких суза и јада. Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена, сети се како опрашта Христос док тешко на Крсту страда. Учи се да опрашташ, али не само речима, него свом душом својом и суштином свом, јер само љубав снагу опраштања има, рођену у бдењу ноћном молитвеном. Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена, великодушност лечи ко лек – напитак или балзам. Крв је на Крсту за све проливена. Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.”
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
