ПИШЕ: Епископ дремвитски Давид (Нинов)
Лука 4. 16 – 22, Индикт. Очигледно је да данас започињемо некаквим мерењем времена. 14-тог, по новом, односно 1-ог септембра, према црквеном календару, срећемо се са изразом: начало индикта; осим што знамо да је реч о почетку црквене нове године, дубље се питамо шта тачно значе ове речи?
Индикт је латинска реч која значи опредељење, које су римски императори давали са циљем да одреде висину пореза који су требали да плаћају римски грађани за одржавање војске. Ово опредељење је важило петнаест година, будући да су се сваких петнаест година стари војници мењали са новима. Временом је реч индикт престала да означава само опредељење, и почела да означава период од петнаест година. Тако су и почели да мере време индиктима, први индикт, други индикт, нпр. друга година седмог индикта… а свети цар Константин је први који је за званично мерење времена определио индикт који је почињао 1. септембра 313. год. када је завршавала берба плодова, и био је назван Константинов Индикт.
Црква је прихватила овај систем мерења година са индиктима. Тако је црквена година почињала 1. септембра Патријаршијском Светом Литургијом и посебним молитвама да Господ благослови нову годину, а исто тако почиње и данас. Временом су се издвојила два типа индикта: стари ромејски који је био запажан у Византији, и папски, који је почињао 1. јануара и који се задржао на Западу. Дакле, ово је разлог, због чега у нашим календарима и до дан данас, 1-ви септембар стоји као дан почетка црквене године, док је за политичко рачунање почетка нове године прихваћен 1-ви јануар.
Безрадосном свету у коме данас живимо, ова схватања времена могу изгледати бесмислена. Заиста, време својим кружењем показује пуноћу света, но време је и доказ ропства и смртности човека у свету. Све што постоји, време носи у смрт. На ово питање смрти, чак и они који критикују Цркву, немају одговор. Световним људима – све завршава смрћу.
За нас пак Православне данас је дан Васкрсења Христовог, први дан новог времена, новог живота, који је бљеснуо из Христовог Гроба, време у коме смрт нема више власти. Хришћанство почиње једним новим осећајем времена, које престаје да буде повезано са смрћу. Смрт је побеђена, у свету је почело време Васкрсења. Зар није Литургија, којом почињемо Индикт, безвремено време, зар није Литургија надилажење ограничености времена? Зар није Литургија коју заједно служимо радост вечности и вечног живота у нашој свакодневици? Зар није она победа над смрћу? Разуме се да јесте!
Христос Господ нека нас удостоји да сви заједно будемо сабрани и на Небеској Литургији у Невечерњем Јерусалиму, у Царству Оца и Сина и Духа Светог, у векове векова.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија
Извор: Кинонија
