ТЕТА ХИЛИНГ и РЕГРЕСОТЕРАПИЈА (РЕГРЕСИЈА)
Тета хилинг и регресотерапија ће бити анализиране једна уз другу из три разлога.
(1) Најпре, то су данас хит технике, незаменљиви дијагностички поступци у обиљу понуде популарне психологије и нестандардне Њу ејџ медицине. Поклоници алтернативе сматрају да било какве претраге званичне медицине нису веродостојне уколико нису проверене и потврђене тета хилингом и/или регресијом.
(2) Такође, то су две комплементарне методе.
Тета хеалинг детектује фрагменте садашњег стања појединца и управља њиме. Полази се од идеје да особа може ући у стање тзв. “тета таласа” (можданих активности), те на тај начин најпре јасно спознати личне потенцијале, а потом, по потреби и вољи, правити животне изборе, доносити одлуке, мењати своја уверења, лечити душу и тело, деловати на околину….
Упоредо, регресотерапија поучава и усмерава индивидуу, по основу интерпретације њене прошлости! Наиме, враћањем клијента у “прошле догађаје” (често и тзв. прошле животе), тврди се да може доћи до емотивног растерећења и ослобођења, психичког и телесног исцељења и уопште промене.
(3) Промењено стање свести практиканта је предуслов и кључни део поступка и у једном и у другом случају.
-4- ТЕТА ХИЛИНГ (ИСЦЕЛИВАЊЕ)
Тета хилинг (Theta healing) или тета исцељивање је техника или модел „енергетског исцељивања“ којег је 90-тих година прошлог века утемељила Виана Стибал (Vianna Stibal). Стибалова, као и асистенти и стручни сарадници, настављачи њеног рада, раширили су ову методу тврдећи да је њом могуће ући у тета мождано стање (таласи фреквенције 4–7 херца), којим се постиже трансформација и превазилажење постојећих менталних и емоционалних образаца и капацитета.
Нуди се као пут самоспознавања и кориговања личних уверења, начин ослобођења од болести и метод којим се може креирати стварност. Све то је оствариво кроз посредовање „створитеља свега што јесте“, са којим се у тета стању ступа у непосредан контакт.
Практикант се тако оспособљава да:
(i) мења подсвесна уверења
(ii) исцељује болест
(iii) креира своју стварност
Тета хилинг у великој мери комбинује:
(i) Њу ејџ веровања
(ii) елементе визуелизације
(iii) религиозну терминологију
Научна оцена тета – хилинг методе
Научна заједница до сада није пронашла емпиријске доказе који би потврдили специфичну делотворност тета хилинга, што ову методу сврстава међу контроверзне и непоуздане. Нема клиничке студије које би потврдиле његову ефикасност.
Термини попут „тета таласи“, „енергетско лечење“, „систем веровања“, користе се ван научног контекста или су пак измештени из свог неурофизиолошког значења.
У стручној литератури, као и у искуствима корисника, истичу се следећи ризици ове праксе:
(i) Одлагање медицинског лечења. Једна од највећих опасности је убеђивање људи да је тета хилинг довољан за лечење озбиљних болести (нпр. рак, дијабетес, аутоимуне болести). Многи практиканти тврде да се болест може излечити променом уверења. То има за последицу да многи пацијенти прекидају започете стандардне терапије, што може имати фаталне исходе.
(ii) Многи корисници тета хилинга пријављују субјективно побољшање, што психологија објашњава: плацебо ефектом, односно очекивањем побољшања које само по себи може донети осећај олакшања. Сугестивним стањем може се изазвати привремени осећај опуштености, али се не решавају дубински психолошки проблеми.
(iii) Псеудонаучна обмана. Користе се научни термини без стварне основе:
-тета таласи (који се уобичајено јављају у дубокој релаксацији и спавању, али се не могу намерно и брзо активирати до мере којом би „мењали ДНК”), ДНК активација, квантно исцељење и слично
Поврх свега ове тврдње немају доказе у медицини.
(iv) Психолошка зависност од “хилера”. Практиканти често граде ауторитет кроз обећања: „Ја ћу вас повезати са Творцем и рећи вам шта вас блокира. Људи са тешким поремећајима расположења, анксиозношћу или траумама могу бити подложни сугестији, што тета практичари често користе без одговарајуће стручности.
Последица се манифестује:
– у губитку критичког мишљења код корисника и
– стварању зависности од сесија и „чишћења блокада“.
(v) Кривица и срамота. Један од најопаснијих аспеката је што се људима поручује: „Болест (или проблем) је последица вашег ограниченог уверења.“ То значи: ако не оздраве – они су криви. ако не успеју – нису довољно духовни. То може довести до: дубоког осећаја неадекватности и депресије.
(vi) Недостатак регулисане едукације. Тета хилинг нема акредитовану едукацију под надзором признатих психолошких или медицинских тела. Практично свако може постати „тета хилер“ после кратке обуке. Тиме се отвара простор за злоупотребу, манипулацију и неконтролисане интервенције.
(vii) Улазак у дисоцијативна стања без адекватне подршке. Неки људи с тенденцијом ка психотичним или дисоцијативним поремећајима могу због транса и визуализација развити: јаку анксиозност, дереализацију и делузије.
(viii) Финансијско исцрпљивање. Тета хилинг је високо комерцијализована метода. Практичари често немају психолошку или медицинску лиценцу, али скупо наплаћују терапије. Тренинзи коштају стотине или хиљаде евра, обећавајући лични и духовни раст, без стварног основа. У том смислу, често се клијентима предлаже велики број скупих третмана, семинара и курсева.
(ix) Eксплоатацијa људи у стању њихове кризе или рањивости је свакако и озбиљан етички проблем.
1. Тета хилинг – антрополошки проблем
Водећи се ставовима и прокламацијама оснивача методе, може се закључити да је њена основна идеја да човек, кроз улазак у “тета стање” свести, успостави контакт са “творцем свега што јесте” што резултира исцељењем, променом уверења и „репрограмирањем” реалности. Тета хилинг комбинује молитву, енергетско исцељење и приступ тзв. тета можданим таласима ради физичког, емоционалног и духовног исцељења. Међутим, ова концепција радикално одступа од православног предања и антропологије.
У православном учењу, човек је створен по лику Божијем, при чему пали човек није самодовољан нити способан да сопственом вољом, менталним техникама или „енергетским стањем“ дође до обожења или исцељења. Божанска благодат делује искључиво у заједници са Христом, кроз Цркву и њене Свете Тајне. Претпоставка тета хилинга да сваки појединац може „програмирати“ стварност ближа је гностицистичком и магијском поимању стварности него хришћанском.
2. Погрешна слика о Богу
У тета хилингу, “творац свега што јесте” није Тројични Бог, већ неодређено, безлично биће, често нека врста енергетског поља или космичке свести. Такав концепт Бога је пантеистички или деистички, и апсолутно непримерен православној вери у личносног Бога, Који се открио у Господу нашем Којег можемо познати једино кроз заједницу у Њему. Према тета хилингу, човек може да се „сједини“ са творцем у било ком тренутку сопственом техником, што у суштини подразумева манипулацију Божијом вољом, а не смирено и богобојажљиво приступање Богу кроз молитву и подвиг, како учи Православље.
3. Одсуство покајања и духовне борбе
У тета хилингу нема покајања, нема Крста, нема Васкрсења, нема духовне борбе. Проблеми се своде на „негативна уверења“ која треба заменити позитивним, а патња нема сотириолошку вредност. У православној теологији, сваки бол, ако се понесе у Христу, постаје средство преображаја и спасења. Тета хилинг нуди заобилажење Крста, што је својствено прелести (духовној самообмани).
4. Мешање са окултним
У пракси тета хилинга се користе елементи визуализације, интуитивне дијагностике, разговор са „вишом свешћу“, као и техника које имају везе са јасновидошћу, астралним приступом и енергетским манипулацијама, што представља директан улазак у домен окултизма и магијског приступа стварности. Црква изричито забрањује учешће у таквим праксама, сматрајући их демонским обманама.
5. Субјективизација истине
У тета хилингу, истина је релативна – „оно у шта верујеш, то постаје реалност“. Ово је у супротности са православним разумевањем истине као Личности – Исуса Христа, Јединог Пута, Истине и Живота (Јн. 14, 6). Сваки покушај да се истина сведе на унутрашњи психолошки доживљај или манифестацију сопствене воље представља обесвећење истине.
6. Духовна опасност – прелест
Највећа опасност тета хилинга са православног становишта јесте увођење човека у прелест – лажно духовно стање у којем особа верује да има дарове Божије (исцељење, откривење, моћ), а да заправо делује у обмани. Свети Оци су упозоравали да је то највећа духовна опасност – када човек мисли да је у светлости, а налази се у тами.
7. Православље позива човека на заједницу са Христом у Цркви
Дакле призив и позив не поучавају да човек „програмира“ стварност, већ да се смирава, каје, носи Крст и тражи саборну заједницу са Господом у Цркви, где је једини истински извор исцељења – духовног, а понекад и телесног. Тета хилинг нуди обману лажне слободе и моћи, замењујући покајање техником, а благодат – егоцентричном намером.
-5- РЕГРЕСОТЕРАПИЈА (РЕГРЕСИЈА[1])
Регресотерапија, као концепција популарне психологије, а посебно такозвана регресија у прошле животе, базира се на претпоставци да се узроци садашњих човекових проблема налазе у његовом досадашњем животу, посебно детињству, животу предака или претходним инкарнацијама.
У пракси је најпознатија хипнотичка регресија. Хипнотерапеут, који овде управља сеансама, доводи клијента до стања дубоког транса или дубоке релаксације и подстиче га да се „врати“ у претходна искуства детињства или чак у наводне прошле животе или пак да „доживи“ првобитне трауме. У неким правцима алтернативне психологије, регресија се представља као брз и моћан вид исцељења, начин да се код особе идентификују узроци личних проблема,“ослободи” емоционални терет или пак исцели тело и психа.
Критичко сагледавање регресотерапије са становишта психолошке струке
1. Недостатак научне валидности
У оквиру Њу ејџ и алтернативних духовних праваца, регресотерапија се представља као начин да се „открију трауме из прошлости или прошлих живота”, као и „кармички корени проблема”, али то није прихваћено у званичној психологији или медицини. Наука је експлицитног става да нема доказа да су “сећања на прошле животе” ишта друго до комбинација маште, сугестије и личних симбола. Многа истраживања (нпр. Elizabeth Loftus) показују колико је меморија подложна измишљању. Америчка психолошка асоцијација (APA) и Британско психолошко друштво (BPS) не подржавају регресотерапију као ваљану психотерапијску технику. Ове сеансе често резултирају драматичним наративима који неретко делују шокантно, проузрокујући, поред постојећих, нове непожељне трауме код клијената.
2. Не постоји било каква сертификација од стране званичних психолошких тела
Овде немамо стручно признату и стандардизовану обуку, а нема ни контролисаних клиничких испитивања, која би евентуално показивала дугорочну ефикасност. У научној литератури она се класификује као „псеудопсихотерапија” — метода без научне или клиничке основе.
3. Струка је експлицитна – концепт прошлих живота:
- Не припада научној психологији, већ метафизици, религији или езотерији.
- Ниједна призната научна метода није верификовала постојање прошлих живота.
- Сећања која се јављају током регресије често су слична фантазијама, сновима или утицајима културе, а не проверљивим сећањима.
4. Експлоатација и манипулација
Као и код других алтернативних метода, практичари не ретко наплаћују велике суме, обећавајући „духовно чишћење“, „кармичко исцељење“ или дугорочну превенцију
Такође, често се користи за манипулацију особама у стању рањивости. Потенцијал за злоупотребу је велики, посебно када особа, која је у кризи са поверењем, препусти интимне унутрашње садржаје некоме ко није стручно обучен.
5. Потенцијални ризици по ментално здравље
Регресотерапија није безопасна, носи много контроверзи и ризика, поготово кад је, што је чест случај, спроводи особа без елементарног психолошког или медицинског образовања. Ризици су овде вишезначно постулирани и укључују различите ситуације.
(i) Регресија може погодовати стварању лажних сећања (конфабулација – false memories), као и да неретко дугорочно појачава постојеће конфузије о личном идентитету. То је тако јер ум у трансу лако прихвата сугестију при чему водитељ регресије својим питањима свесно или несвесно усмерава садржај, а особа реалистично доживљава слике као да су стварне. На пример, неко може бити убеђен да је био злостављан иако се то није догађало што после компликује односе у породици, индукује трауме које нису стварне, подиже неурозу …. Још је Фројд знао да сећања из детињства могу бити лажна.
(ii) Ресугестија и манипулација – Лица у трансу имају повећану сугестибилност. Практичар који нема клиничку обуку може: ненамерно или намерно унети идеје (о карми, прошлим животима, скривеним траумама) и на тај начин озбиљно утицати на идентитет и уверења особе.
(iii) Погоршање психичког стања – Регресија код особа које имају:трауме,дисоцијативне поремећаје, психозе, може изазвати: паничне нападе, флешбекове, фрагментацију личности.
(iv) Изазивање осећања кривице. Када се током регресије добију слике где је особа нешто “радила лоше” у прошлости (или у “прошлим животима”), често се јавља дубок осећај кривице и срама због нечега што вероватно није стварно.
(v) Одлагање стварне терапије. Многи се одлучују за регресију као “брзо решење” уместо психотерапије засноване на доказима. Време, новац и енергија се троше на нешто што нема доказану ефикасност, док проблеми остају.
(vi) Промене уверења и идентитета. Неки људи после регресије развијају чврсто уверење да су били историјске личности или да су “изабрани”, губе контакт са стварношћу, што у екстремним случајевима води делузијама.
(vii) Регресотерапија је посебно опасна ако:
- особа има историју психоза или дисоцијативних поремећаја,
- води је нестручна особа без лиценце,
- се користи као замена за терапију доказане ефикасности.
(viii) Све у свему, регресотерапија се са становишта психологије не може сматрати безбедном, научно утемељеном нити ефикасном методом. Може деловати привремено на нивоу личне сугестије или фантазије, али представља ризик за ментално здравље, посебно ако је користи особа без стручне едукације.
Критичко сагледавање регресотерапије са православног гледишта
1. Проблем веровања у реинкарнацију
Регресотерапија је техника која има за циљ да човека доведе у стање дубоке релаксације или хипнозе (најчешће тзв. алфа или тета мождани таласи), како би „приступио сећањима из прошлих живота“, решио актуелне проблеме или отклонио унутрашње блокаде. Овај метод почива на веровању у реинкарнацију – идеји да човек има више живота и да догађаји из „прошлих инкарнација“ утичу на садашњи живот.
Православна хришћанска догматика одбацује идеју реинкарнације као дубоко јеретичку и супротну Откривењу. Свето Писмо и Свето Предање јасно сведоче да је човеку дат један земаљски живот, након којег следи суд: „И као што је људима одређено једанпут умрети, а после тога суд.“ (Јевр. 9, 27).
Вера у реинкарнацију укида потребу за Христовим оваплоћењем, страдањем и Васкрсењем – јер ако се човек спасава кроз низ „живота“, зашто би му био потребан Искупитељ? Таква вера обесмишљава живот у врлини, покајање, васкрсење тела и вечни живот, и у том смислу представља директно одступање од хришћанске истине.
2. Манипулација свешћу и проблем хипнозе
Регресотерапија се готово увек ослања на методе хипнозе, аутосугестије или медитативног стања у којем се потиснута или „прошла“ сећања наводно откривају. Православна духовност веома је опрезна према било каквом гашењу свесне воље, јер човек у таквом стању лако постаје подложан демонском утицају и обмани (прелести). Свети Оци упозоравају да не смемо покушавати да уђемо у духовни свет мимо Божије воље, молитве и благодати – јер такво „отварање свести“ без духовног оквира често доводи до контакта не са истином, већ са духовима обмане.
3. Духовна опасност: прелест и обмана
У православљу је познато искуство прелести – лажног духовног стања у којем човек мисли да добија откривења, али је у ствари обманут. Сећања из „прошлих живота“ често су унутрашње слике, фантазије или демонски намети. Многи регресотерапеути сами тврде да „неке душе путују“, „прате шта се дешавало између живота“ или ступају у контакт са „духовним водичима“. Са становишта Цркве, то нису душе, већ пали духови који се лажно представљају и манипулишу човеком.
4. Неодговорност и одсуство покајања
Учење о карми и реинкарнацији често служи да оправда човекову садашњу патњу као последицу грешака из прошлог живота, а не као последицу греха у овом животу, који захтева покајање. Уместо да се човек смирава и моли за опроштај, он „тражи објашњење“ у некој другој личности или телу из „бившег живота“, чиме избегава личну одговорност и уместо покајања добија обману.
5. Искуство Цркве и Светих Отаца
Ниједан Свети Отац, ниједан исповедник вере није говорио о „прошлим животима“, већ је сав духовни труд усмеравао на очишћење срца, покајање и стицање Духа Светога. Регресотерапија, као и други облици езотеријске психологије, уводи човека у лажну духовност без Христа, без Крста и без Цркве.
Закључак
Тета хилинг и регресотерапија спадају у неконвенционалне (алтернативне) психоспиритуалне методе које промовишу могућности и механизме утицаја на емоционално, ментално и физичко стање особе, при чему немају научно утемељење и било какву екстерну евалуацију. Осим тога, често се критикују из психолошке, медицинске и теолошке перспективе.
И тета хилинг и регресија представљају модерне синтезе религиозности и психологије, прилагођене духовним конзументима данашњице, тражитељима који желе уједно и трансценденцију и исцељење, али не желе формалну припадност традиционалној религији. Ове методе су зато с правом описане као Њу ејџ ритуали, који користе психолошке термине, али им је суштина — духовно обећање спасења и ослобођења.
Када анализирамо психолошку, терапијску и исцелитељску компоненту ова два концепта сматрамо да је у најмању руку препоручљиво задржати критичко мишљење, проверавати референце метода и инструктора, и разлучити шта је мотивациона психологија, а шта замаскирана духовна трговина. Обе методе деле кључну карактеристику модерне утопијске психологије: обећавају тоталну трансформацију личности и излазак из патње кроз једноставну технику, често занемарујући сложеност психе, биолошких фактора и друштвених околности. Ове праксе нуде привлачно уточиште у време неизвесности — улазницу за нови, „просветљени“ идентитет — али при томе често потискују критичко преиспитивање и проверу чињеница.
У том смислу, тета хилинг и регресија више функционишу као ритуали психолошког спасења него као методе засноване на научној валидацији. Иако код неких људи могу изазвати субјективан осјећај олакшања, потребно је бити опрезан према апсолутистичким тврдњама и маркетингу који обећава радикално решење свих проблема. Kритичка свест и одговорност за властито ментално здравље остају најбољи путокази у процени стварног домета оваквих терапијских пракси.
Такође, видели смо, да је и верска компонента снажно укључена и у тета хилингу и у регресотерапији, али је чврсто утемељена у Њу ејџ доктрину. Од бројних, навешћемо неколико аргумената које сматрамо најважнијим.
- Оба концепта лишавају Бога личне природе и своде Га на произвољни онострани ентитет, универзалну свест, енергију или вишу интелигенцију што је супротно хришћанској теологији.
- Такође, и у једном и у другом систему, извор моћи је човек. Тврди се да човек сам, кроз приступ прошлим животима и кармичким обрасцима или тета стањем, “активира” сопствену моћ стварања и исцељења.
То значи да идеја самоисцељења и самоспасења потискује улогу Божје благодати. По православљу сва промена, напредак и исцељење долазе од Бога благодатним Духом Светим, где човек сарађује кроз покајање и врлине.
- Прихватање реинкарнације је суштински супротно хришћанским догматима.
- Комуникација са духовним ентитетима је посебно спорна.
У тета хилингу, контакт са творцем свега што јесте, као и са разноименим и разнотварним духовним водичима је подразумевајући….
У регресотерапији, сусрет са бићима из прошлих живота или међустања је циљ и суштина.
Православље пак, предањски искуствено сведочи о ризицима демонских превара, тј. могућих сусрета са осатањеним „бићима светлости“, лажним исцелитељима и спаситељима… који нам се по правилу увек лажно представљају као Божји посланици. Православље нас поучава да контакт са бићима из зоне оностраног практикујемо само кроз молитву Богу и свецима; Било какав окултни контакт носи опасност демонске обмане.
- Грех се дефинише као кармички дуг из прошлости или просто као плод погрешног уверења које само треба одговарајућом техником елиминисати. Oба система се базирају на одсуству категорија као што су врлина, савесност, поузданост, обавезност….
Православље, и уопште хришћанство, инсистира на индивидуалној одговорности. Грехови предака су део паганско-магијске прошлости, реактивиране духовношћу Њу ејџа.
У вери коју нам је Господ открио, грех је стање личне удаљености од Бога из којег се избавља покајањем, исповешћу, молитвом, постом и Благодаћу Господњом.
- Циљ духовног пута у тета хилингу и регресотерапији је потпуна промена стварности и исцељење свих аспеката живота или кроз унутрашњу промену свести или пак кроз ослобађање од кармичких терета и постизање “вишег нивоа постојања”. У православљу, то је заједница са Богом кроз Христа и вечни живот у Царству Небеском.
- Технике и праксе представљених метода популарене психологије су: визуелизације, афирмације, манифестације, вођене и хипно-медитације… више или мање измењена стања свести.
Православна црква не прихвата методе које укључују окултне или хипнотичке праксе, уопште стања сужене свести… У православљу се живот верника манифестује кроз светотајински образац, молитвено-литургијски живот, пост, покајање, исповест, врлинско понашање и саборност.
По основу свега реченог, са православног становишта тета хилинг и регресотерапија су дубоко проблематичне, теолошки неодрживе и духовно ризичне методе, које се верницима никако не могу саветовати да их примењују.
Стручни консултант и коаутор
Проф. др Јован Мирић
Зоран Луковић
[1] Регресија (у најопштијем смислу значи „повратак уназад” или „назадовање”, било у физичком, психолошком или друштвеном смислу. Нпр. у психологији: регресија је одбрамбени механизам у којем особа, суочена са стресом или непријатним ситуацијама, несвесно „одлази” на ранији ниво понашања, типичан за детињство или време ране адолесценције… (нпр. одрасли почне да се понаша као дете када је уплашен)…. Регресотерапија је назив за разне псеудопсихолошке или псеудотерапијске технике које тврде да могу „вратити” човека у његова сећања из ранијих периода живота, па чак и у такозвани „претходни живот”. Научно гледано, ове технике немају доказану ефикасност и често производе лажна сећања (конфабулације) због снажне сугестије.
