Осим на погрешно повезивање спаљивања бадњака са паганским обичајима, у тексту ћемо се кратко осврнути на још две веома рачирене заблуде: повезивање Крсне Славе и Видовдана са паганском прошлошћу.
Паљење бадњака
Нажалост, многи из незнања ложење бадњака повезују са паганским обичајима. Међутим, не само да није реч о паганском обичају већ се управо ради о симболичном одрицању од паганских веровања и обичаја.
О томе читамо у житију Светог и Равноапостолног словенског крститеља и просветитеља Кирила:
‘‘Код фулског народа беше огромни храст, срастао са трешњом, под њим су приносили жртве, називајући га именом Александар, а женама нису допуштали да се приближавају њему, да присуствују обреду приношења жртава. Кад је Философ о томе чуо, потруди се да дође до њих и, ставши међу њих, рече им: Хелени су пошли на вечну муку, јер су се небу и земљи, тако великим и добрим стварима као Богу клањали. А ви, који се клањате дрвету, безвредној ствари, намењеној за горење, како ћете избећи вечног огња?
Одговорише они: Нисмо ми то тек одсада почели чинити, већ. смо од отаца преузели и преко тога постижемо све оно што молимо, а најважније што пада обилна киша. Па како ћемо ми то учинити када се нико од наших то није усудио да учини? Ако би се неко и усудио да то учини, у томе ће часу и смрт увидети, а ми нећемо видети кише до краја живота.
Одговори им Философ: Бог о вама у светим књигама говори, а ви, како се од њега одмећете? Управо Исаија кличе у име Господа говорећи: “Идем да сакупим сва племена и народе, и доћи ће и видеће славу моју, и поставићу знак на њих и послаћу оне од њих који су се спасли к народима у Тарсис, у Фул и Луд, и у Мосох и Товел, и у Јеладу и на даљна острва која нису чула за име моје и разгласиће славу моју међу народима, каже Господ Сведржитељ.” И опет: “Послаћу рибаре и ловце многе да вас улове по брдима и каменитим стенама. Упознајте, браћо, Бога, који вас је створио. Ево јеванђеља Новога завета Божија, у којем сте ви покрштени.
И тако сладким речима наговори их и нареди им да посеку дрво и спале га. Поклонивши се, њихов старешина приђе, пољуби јеванђеље, а онда и сви остали. Примивши од Философа беле свеће певајући упутише се дрвету, те Философ узе секиру, тридесет и три пута удари и нареди свима да га секу под корен и да га спале. Те исте ноћи Бог је послао кишу, и са великом радошћу прославише Бога, а Бог се томе радовао много.” [1]
Видимо да, по свему судећи, одавде потиче чак и обичај да се дрво тј. бадњак обори са три ударца секиром.
Пошто смо одговорили на ово питање, даћемо кратак одговор и на питање има ли потребе и данас спаљивати бадњак јер је процес христијанизације Срба завршен у 9. веку после Христа? Другим речима, хришћани смо дуже од једног миленијума. Има, итекако.
На првом месту скренимо пажњу на све већу присутност и активност неопагана који имају за циљ да нас наведу да се одрекнемо Христа и поново почнемо да се клањамо храсту.
Друго, ако погледамо мало боље видећемо да се и данас, иако по имену хришћани, клањамо најразличитијим идолима: од познатих личности из света спорта, музике, филма и сл. колективним идолима као нпр. спортским клубовима, и тако даље све до најразличитијих предмета попут мобилних телефона који морају бити одређене робне марке, одеће и обуће познатих произвођача и дизајнера, новим моделима различитих производа итд.
Наши животи у многоме више личе на животе пагана него хришћана, тако да итекако има потребе и даље спаљивати бадњак. Наравно, ово неће донети никакву корист ако не схватимо смисао тог обичаја и не одрекнемо се лажних богова и идола које симболично спаљујемо палећи бадњак.
Крсна Слава
Повезивање Крсне Славе са паганским веровањима је једна од веома раширених заблуда. Објашњења су различита а једно од честих јесте да је њено порекло у вези са богом Ларом из римске религије. Наиме, према мишљењу хрватског историчара и археолога Ћире Трухелке, Крсна Слава води порекло управо од Лара.
”Истина, Лар је течајем векова променио име и, проматране кроз нагомилане слојеве толиких векова, његове су се контуре замаглиле,избледеле, као нешто, што гледамо из велике даљине; али он је ту, он живи животом, не битно промењеним и не мање поштиван, као и пре два миленија. Он живи и има свој засебни култ. Као praestes или tutella врши још исту функцију заштитника куће. Он има своје res divinae, свој instrumentum sacrum, јер све се то, не баш много измењено, сачувало у – крсној слави,” пише Трухелка. [2]
Наш познати историчар књижевности и академик САНУ, Димитрије Богдановић, о Крсној Слави каже: „Творац Славе је управо светосавска Црква. Слава је светосавски култ“. [3] Блаженопочивши патријарх српски Павле каже да ”Слава од свог настанка сасвим одговара новозаветном духу и најдубљој традицији Православне цркве.” [4]
Код патријарха Павла даље, о пореклу Крсне Славе, читамо следеће: ”По казивању апостола Павла, изгледа да је породица „домаћа црква“. Тако он у својим Посланицама поручује: „Поздравите Прискилу и Акилу… И њихову домаћу цркву“ (Рим. 16, 3-5); „Поздравите… Нимфу и њену домаћу цркву“ (Кол. 4, 15); „… миломе Филимону… и твојој домаћој цркви“ (Фил. 2).
Хришћанску породицу Свети Јован Златоуст назива „малом црквом“, свакако за разлику од „велике цркве“, целе хришћанске заједнице у неком месту, чију целину и сачињавају ове „мале“, „домаће“ цркве.
На основу тога схватања Светог апостола Павла и Отаца, проф. Сергије Тројицки закључује: „По свом идеалу породица је органски део Цркве, она је сама Црква. Исто тако као што се кристал не дели на аморфне, некристализоване делове, него се дели само на „омиомерне“ или слично-целе, а и најситнији део кристала опет ће бити кристал, тако и породица, као део Цркве, јесте опет Црква“. А мало даље додаје: „Ако је породица мала Црква, онда је и Црква велика породица“ (1 Тим. 3, 5).
Свака црква у неком месту, од најдубље старине, славила је једног Светог као свог особитог заштитника, био то месни мученик, или свети епископ, или који други од Светих. Обично је њему био посвећен и храм тога места и ту су му лежале и мошти. Празник овог Светог прослављала је цела Црква тог места свечано, свеноћним бденијем – на коме су, уз запаљене свеће, као што је речено, освештавани хлебови, пшеница, вино и уље – и Литургијом.
Аналогно овом старом хришћанском ставу „велике“, месне цркве, и породица, „мала црква“, у нашем народу има своју Славу, тј. Светог заштитника кога свечано прославља цела породица, или више њих уколико су постале од заједничког претка, (подвлачење је наше, Д.М.)” пише блаженопочивши патријарх Павле. [5]
Видовдан
И Видовдан се, као и спаљивање бадњака и Крсна Слава, повезује са нашом далеком паганском прошлошћу иако са њом нема никакве везе, већ је у вези са сицилијанским мучеником Светим Витом. [6]
У раду академика Миодрага Марковића ,,Култ светог Вита (Вида) код Срба у средњем веку” је показано ,,да су Срби највероватније још од времена покрштавања поштовали светог Вита, мученика са Сицилије. То поштовање почело је да слаби током 14. века када је Српска црква прихватила богослужење по јерусалимском типику, који не предвиђа памјат сицилијанског мученика.”. [7]
Након 1389. године култ сицилијанског мученика у српској средини потиснут је култом Светог Кнеза Лазара, који је такође прослављан 15./28. јуна.
,,Постоје… сасвим поуздани докази да су Срби у средњем веку поштовали сицилијанског мученика. Најстарији од њих налази се у месецослову Мирослављевог јеванђеља, написаног у последњим деценијама XII века за кнеза Мирослава, Немањиног брата… (…) Име светог Вита појављује се и у српским хагиографским изворима који су настали након стварања аутокефалне Српске цркве. Најчешће се може наћи у пролозима,” пише Миодраг Марковић.
Сицилијански мученик, Свети Вит, представљен је на раскошно украшеном диптиху који је највероватније настао крајем XIII или почетком XIV века, из светогорског манастира Светог Павла, а сматра се да су ктитори овог диптиха били краљ Милутин или, можда, његов брат Драгутин. ,,Уколико је поменута претпоставка о пореклу ктитора диптиха из манастира Светог Павла тачна, то дело би било једно од најранијих сведочанстава о постојању култа светог Вита у српској средини,”пише Миодраг Марковић у поменутом раду.
Када је реч о његовим представама у средњовековној уметности ,,најстарији пример, ако изузмемо поменуту представу с диптиха из манастира Светог Павла, налази се у цркви Богородице Одигитрије у пећи. Настао је око 1335. године”. [8]
За више детаља о поштовању Светог Вита (Вида) код Срба препоручујемо наведени рад академика Миодрага Марковића.
На крају бисмо још напоменули да је веома важно правити разлику између учења и чинова (обреда) Православне Цркве, са једне стране, и народних обичаја које народ у неким случајевима везује уз хришћанске празнике, са друге. Сама Црква упорно ради на искорењивању неких дубоко укорењих али неприкладних народних обичаја везаних уз хришћанске празнике.
Димитрије Марковић, Стални стручни сарадник Одсека за апологетску мисију
Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке
Текст уз фотографију фреске Светог Вита:
Фреска Светог Вита, прва слева изнад гроба архиепископа Данила II. Црква Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршји.
[1] https://spc.rs/sveti-kirilo-i-metohije-2/
[2] Др Ћиро Трухелка, Ларизам и крсна слава, Гласник Скопског научног друштва, VII и VIII, Скопље 1930.
[3] Крсна слава као светосавски култ, Гласник СПЦ 1961, бр. 7-8, стр. 207.
[4] Патријарх Павле, Треба ли одрастао син да у своме домаћинству слави Крсну славу?, Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II, Издавачка фондација Архиепископије београдско – карловачке Српске Православне Цркве, стр. 50
[5] исто, стр. 50-55
[6] Владика Николај, Охридски пролог. Епархија ваљевска, Манастир Лелић, 2007. стр. 425-426
[7] https://doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-1361/2006-2007/0350-13610731035M.pdf
[8] исто
